Читај ми!

У рингу са анорексијом – меч који траје шест рунди

Годину дана је прошло од обећања да ћу се излечити од анорексије. Једна особа у свету умре на свака 52 минута од поремeћаја исхране. Пролазим кругове очаја и замора током опоравка и поред снажне подршке тима стручних лекара и ближњих. За све који се премишљају да ли да крену пут опоравка, навешћу шест разлога зашто треба то да ураде.

Пре дванаест месеци одлучила сам да победим анорексију, најсмртоноснију психијатријску болест, код које је стопа смртности и до 15 одсто. Одлука, међутим, без акције пада у воду. 

Кејша Неш Витакер, у међувремену, супруга познатог холивудског глумца Фореста Витакера, преминула је у 51. години. Медији спекулишу, иако званично није потврђено, да је смрт наступила услед компликација проузрокованих анорексијом. 

То је, ипак, само једна од 24 смрти дневно у свету које су последица поремећаја исхране. Стопа смртности је, међутим, далеко већа од званичне јер пацијенти одбијају лечење.

Осећање усамљености и потиштености, истовремено, јачају током празника, а посебно оболелима када се љубав у великој мери исказује и храном, за богатом трпезом.

Нисам дежурни саветодавац, нити стручна да некоме помогнем или га укоравам јер се не лечи од анорексије, булимије или поремећаја преједања, али је важно да о менталим проблемима разговарамо како би се зидови ћутања, својствени нашем менталитету – срушили.

Прва фаза – F50

Девет одсто становништва у свету, према статистици, болује од поремећаја исхране. Око 50 одсто пацијената потпуно се опорави, код 30 одсто оболелих се стање побољша, док 20 одсто остаје хронично болесно. 

Нема много опција када вам поставе дијагнозу F50: опоравак, други облик поремећаја исхране и смрт. Логика каже да се избор своди на излечење, али тај тежак процес може да траје годинама, због чега се пацијенти често на то не одлучују, а ако се одлуче често одустају.

На пример, моја породица је свим силама покушавала да ме натера на опоравак – од награда и молби до претњи и казни.

Делимично је било успеха – симптоми су се утишали, физички сам била стабилна, али бих ту стала и престајала да одлазим на контроле лекару. Ставите мало руменила, обучете хаљину, обујете ципеле и многи поверују да сте добро.

Ипак, на прву емотивну тешкоћу, поново бих упадала у вртлог изгладњивања, повременог преједања, опсесивног вежбања, ригидности у понашању, рутине, ниског самопоуздања – укратко велике празнине.

Дакле, успевала бих да стигнем до залечења, али не и излечења. На крају дана, када бих легла у кревет, дубоко у себи сам знала да сам и даље болесна.

Друга фаза – контрола

Сан свих пацијената оболелих од анорексије је да остану неухрањени, али да психички оздраве. То тако, на срећу, не функционише. Ако строго контролишете своју тежину, заправо, црвена је заставица да болест напредује.

Оптимална тежина, према калкулатору индекса телесне масе (BMI – Body mass Index), не вреди ништа без промене „мајндсета“ – да је већи број на ваги знак напретка у лечењу. То је у сушта супротност од онога што медији пласирају, о чему се много шапуће у женским круговима, што додатно отежава процес.

Изгладњивање, иако је де факто бескористан образац понашања, пацијенту даје осећај контроле јединог дела у животу, док га заправо поремећај исхране контролише.

Да бих објаснила, за пацијенте, не постоји број на ваги којим би били задовољни, чак и ако су у животној опасности. На пример, ако са 30 година имам 38 килограма, следећи циљ је 36, па 34, 32... и то је клопка у коју нас болест увлачи до смрти. 

Контрола је можда кључна реч када је у питању анорексија. Ако осећам да ми све у животу „измиче“ из руку, усмерићу се на број килограма на који у том моменту сигурно и брзо могу да утичем.

С друге стране, да би психијатар могао да почне лечење, морате да стиснете зубе, једете према плану исхране нутриционисте и добијете на тежини. 

Трећа фаза – (не)стабилна слика тела

Да сте ми пре годину дана рекли да ћу се угојити, вероватно бих имала панични напад. Данас је то, међутим, сасвим у реду. Ништа се није десило и преживела сам већи број на ваги. Бодрим се речима своје нутриционисткиње да је само здраво тело – лепо тело.

Али није било лако, није ни сада. И физички је потребно време да се организам навикне на шок – храну. Потребно је носити се са надутошћу, мучнином, задржавањем воде, променама апетита, „дивљања“ хормона и нестабилном сликом тела. 

Није лако устати уз мисао да сте дошли до нормалне тежине и поново јести, па опет и опет. Доручак, ужина, ручак, ужина, вечера, ужина, изнова и изнова… 

Гардероба ми, такође, постаје тесна и околина примећује да сам руменија. Отварам ормар и бацам три џака ствари које су ми омалиле. Ближњи су, међутим, задовољнији опуштеношћу, осмехом, бољим расположењем и енергијом од саме физичке промене. 

„Екстремна“ глад је, такође, феномен који ће те сачекати кад-тад, јер је то природни процес да би организам „поправио штету“ насталу дуготрајним гладовањем. Само му се препусти.

Четврта фаза – разарајуће трауме

Следећа фаза је болнија – психички опоравак, због чега пацијенти и прекидају са лечењем. Требало је наћи узрок моје опсесије храном, јер празног стомака не могу да живим „пуним плућима“.

Познато је да је душевни опоравак стреснији од телесног, односно борба са самим собом. Отприлике, то је као да морате да идете против свих уверења која сте градили током живота. 

Анорексија није физичка, већ озбиљна психијатријска болест. Није реч о хиру, као што је општеприхваћенo, нити о „болести манекенки“ и холивудских звезда. Нико није одлучио да се разболи од поремећаја исхране. 

Суочавам се са свим траумама, хрпом тешких емоција, које су годинама гуране под тепих, а то је, признајте, у најмању руку деликатно.

Сва злостављања, вербално и физичко насиље, нарочито током детињства, треба поново проћи. И то што интензивније и више пута, кажу доктори, да би тескоба постала нешто лакша.

Схватам да је, наиме, једноставније бавити се храном, калоријама, килограмима и окривити тело за све губитке, неуспехе, страхове, разочарања, осећаје кривице, беспомоћности... 

Пета фаза – мрежа подршке

Породица, пријатељи и лекари требало би да буду сигурна лука када дође до криза, а којих ће бити често. 

Прилично им је, међутим, тешко да „укаче“ кроз шта пролазимо током опоравка, зашто желимо да останемо у агонији, аскетизму и многе друге ирационалности... 

Како очекујеш да неко разуме да ти осећај глади пружа задовољство или зашто једеш килограме хране да би сатима повраћао/ла над ве-це шољом. И не треба да очекујеш да схвате, али ће ти терет бити двоструко лакши ако га поделиш у кругу поверења.  

Као и што наркомани током лечења прекидају контакт са окружењем које погодује зависности, тако сам и ја раскинула са мрежом оболелих који могу да ме врате у болест. 

Није реткост да током хоспитализације пацијенти оформе групе у којима подржавају изгладњивање, опсесивно вежбање, тактике за сакривање епизода преједања и повраћања и друга болесна понашања.

Шеста фаза – опоравак (ни)је опција

Сви ви који сте се одлучили на опоравак од анорексије, булимије или преједања – честитам, на правом сте, али трновитом путу. Много је лакше остати болестан него се одлучити на опоравак.

Нисте анорексичари, булимичари, прождрљивци, већ особе од крви и меса које су се сплетом околности, не својом кривицом, разболеле.

Многима ће звучати банално, али фобијa од хране и добијања на тежини је као и било који други страх, на пример, од бубашваба или паукова.

Кључно код лечења поремећаја исхране је и свест о томе да се болест враћа, као и да су рецидиви врло уобичајени. Свака рестриктивна исхрана у будућности код излечених, представља ризик од враћања болести.

Статистика каже да се у чак 40 одсто случајева, после потпуног опоравка, поремећај исхране враћа. Психотерапије су зато кључна превентива, да би лекар могао да препозна ране симптоме и на време угаси пламен док се не распламса.

Можда да сам то знала годинама раније, не бих пропустила нити једну лекарску контролу у болници „Др Драгиша Мишовић”. И на крају, на вама је да преузмете одговорност за избор – да ли желите да водите живот пун самосажаљења или да изађете из борбе против поремећаја исхране као победник. 

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

субота, 18. мај 2024.
26° C

Коментари

Re: Poreklo
Чије гене носе народи у региону
Imam novcic od 1 centa dole je vrednost ponudjena 6000 dinara
Ако пронађете ову новчаницу одмах идите код нумизматичара
Imam mali novcic 1 cent
Ако пронађете ову новчаницу одмах идите код нумизматичара
Косовски вез
Нематеријална културна баштина Србије – косовски вез
Prodajem
Ако пронађете ову новчаницу одмах идите код нумизматичара