Baroque Underground: Између слике и егзистенције

Током двадесетог вијека слика је постала један од кључних механизама организације друштвене стварности. Индустријска модерна произвела је масовне медије, док је информатичка постмодерна произвела бескрајну циркулацију визуелних знакова. Слике више нису само представљале свијет – оне су почеле да га замјењују. У том процесу фотографија је често изгубила своју изворну документарну функцију и постала дио много шире економије пажње, жеља и очекивања.

Управо зато данас је ријетко сусрести фотографски рад који успијева да се одупре тој логици и врати фотографију њеној основној способности – свједочењу. Када аутор попут Драгана Куруцића ствара циклус Baroque Underground, он не користи фотографију да произведе нову илузију стварности, већ да отвори простор за сусрет са оним што је дуго било потиснуто из доминантног визуелног поретка.

Овдје није ријеч само о документовању једног простора или једне друштвене ситуације. Куруцићев рад произлази из личног искуства, из односа према простору властитог одрастања и људима који су дио његове биографије. Фотографије не настају из позиције спољашњег посматрача који долази да истражи одређени феномен. Оне настају изнутра, из искуства припадања.

Због тога слике остављених, заборављених и маргинализованих људи које видимо у овом циклусу не дјелују као социолошка илустрација. Оне нису резултат хладне документације нити покушај да произведу сентиментални ефекат. Напротив, ријеч је о фотографијама које успијевају да сачувају интегритет својих протагониста управо зато што одбијају спектакуларизацију њихове несреће.

Њихове трагедије нису приказане као визуелни шок. Нема театралности, нема естетизоване биједе, нити покушаја да се људска патња претвори у атрактиван призор. Да је аутор кренуо тим путем, фотографије би врло лако постале дио исте логике културне индустрије коју покушавају да критикују. Умјесто тога, Куруцић бира много захтјевнији пут – пут суздржаности. Управо зато људска несрећа постаје увјерљива на нивоу људскости, а не на нивоу спектакла.

На том мјесту Baroque Underground добија своју теоријску и естетску релевантност.

Куруцићеве фотографије настају у времену које је, како је показао Ги Дебор, обиљежено доминацијом спектакла. У таквом друштву видљивост није равномјерно распоређена. Одређени простори, догађаји и људи непрестано се појављују у јавном пољу, док други остају на његовим маргинама. Фотографије из овог циклуса усмјерене су управо према ономе што обично остаје изван доминантних представа о граду и друштву. Оне не покушавају да произведу алтернативни спектакл, већ да забиљеже свакодневицу људи чији животи ријетко постају предмет јавне пажње.

Посебно је значајан контекст Петроварадинског подграђа – простора у којем се историјско насљеђе и савремена друштвена маргинализација налазе у непосредној близини. Барокна архитектура, која данас представља важан дио културне баштине, истовремено је и животни простор људи чије се свакодневне егзистенције ријетко појављују у званичним представама тог мјеста. Управо у тој напетости између репрезентативног и невидљивог настаје унутрашња драматургија овог циклуса.

Овдје се може призвати и Бодријарова анализа савременог друштва, у којем слике и представе све чешће потискују непосредно искуство стварности. Куруцићеве фотографије не покушавају да разоткрију неку скривену истину иза слике. Оне једноставно враћају пажњу на оно што је одувијек било присутно, али недовољно виђено.

Сличан проблем препознавао је и Гинтер Андерс када је писао о положају појединца у модерним друштвима. Његова идеја о „застарјелости човјека“ указује на процесе у којима људи постају све мање видљиви у односу на системе, институције и механизме који обликују свакодневни живот. На Куруцићевим фотографијама не видимо велике друштвене процесе, али јасно видимо њихове посљедице.

Ипак, оно што овај циклус одваја од бројних документарних и социјално ангажованих пројеката није само његова тема. Сиромаштво, маргинализација и напуштени урбани простори већ дуго представљају један од доминантних мотива савремене документарне фотографије. Такве слике често производе двоструки ефекат: с једне стране изазивају емпатију, а с друге омогућавају сигурну дистанцу посматрача који остаје изван свијета који посматра.

Код Куруцића та дистанца не постоји у уобичајеном смислу. Његова позиција није позиција фотографа који долази, биљежи и одлази. Подграђе није простор који је изабрао као тему, већ простор властитог одрастања. Људи које фотографише нису анонимни представници одређене друштвене групе, него дио заједнице којој је и сам припадао. Зато се ове фотографије не могу разумјети као поглед усмјерен према другоме; оне су прије свега поглед изнутра.

У том смислу Baroque Underground отвара питање односа између фотографије и припадања. Шта се догађа када аутор фотографише средину којој припада? Како изгледа документовање када између фотографа и фотографисаних постоји искуство заједничког живота? Управо зато ове фотографије избјегавају замку једноставних објашњења. Оне не нуде социолошке закључке нити говоре у име својих протагониста, већ остављају простор за сложеност појединачних егзистенција.

Истовремено, овај циклус говори и о простору који се постепено налази изван доминантних представа о развоју и напретку. Док се савремени градови представљају кроз пројекте обнове, инвестиције и културне садржаје, постоје дијелови урбаног ткива који остају по страни тих процеса. Петроварадинско подграђе носи управо такву двострукост. Његова историјска вриједност је неспорна, али свакодневни живот његових становника не може се свести на културно насљеђе нити на туристичку слику простора.

На лицима људи које Куруцић фотографише историја се не појављује као велика прича. Она се појављује као траг искуства, као слој времена уписан у свакодневни живот.

Због тога се естетска снага овог циклуса не може одвојити од његове етичке димензије. Теодор Адорно сматрао је да умјетност задржава своју критичку снагу онда када не прикрива противрјечности стварности. У том смислу Бароqуе Ундергроунд не покушава да помири оно што је непомирљиво. Љепота барокне архитектуре не поништава тежину живота који се у том простору одвија, као што ни друштвена маргинализација не поништава егзистенцију људи које фотографије приказују.

Фотографије остају између тих полова, без покушаја да их преведу у једноставну поруку. Људи које видимо на њима нису симболи, метафоре нити социолошки примјери. Они задржавају властиту непрозирност. Не можемо их до краја објаснити нити свести на једну интерпретацију. Управо у томе налази се етичка вриједност овог рада.

Фотографије одбијају да људске животе преведу у унапријед припремљене наративе. Умјесто готових одговора остављају простор за сложеност која се опире брзом разумијеванју.

У времену у којем слике често служе као потврда већ формираних ставова, Baroque Underground дјелује другачије. Не тражи сагласност нити сажаљење, већ пажњу, вријеме и спремност да се погледа оно што обично остаје изван фокуса.

У томе се налази његова трајна вриједност – не у спектакуларности призора, већ у способности да фотографијом разбије стереотипне представе и поново успостави свијест о егзистенцији људи и простора. У времену у којем слике све чешће замјењују непосредно искуство, Baroque Underground подсјећа да фотографија још увијек може бити чин присуства, а не само производња нових представа.

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе.