Изложба Тодора Стевановића - "Океан-Ехо-Тодор"

За мене је, морам одмах рећи, једно велико изненађење ова изложба. Ми сви знамо неке основне биографске податке о Тодору Стевановићу. Он је реномирани уметник, најзад члан је Српске академије наука и уметности што је знак признања друштва према његовом опусу. Међутим, у последње време ретко је излагао и морам да кажем да сам ја, који пратим колико толико ликовни живот, изненађен и запањен управо овом изложбом која представља сигурно једну важну карику не само у његовом опусу него и данашњем српском сликарству. Тодор је назвао ову изложбу Генеза.

Кад поставите себи питање Генеза чега, порекло чега, начин чега, могло би се рећи Генеза слике, како слика настаје од чега је слика састављена. Најчешће се може констатовати њена материјална чињеница, значи једна дводимензионална површина на којој је изведена једна интервенција сликарског медија, метјеа. У овом случају можете видети један идеалан круг. Идеална форма круга, која је изведена ја бих рекао слободном руком, немам осећај да је изведена шестаром.

Круг је сам по себи једна идеална форма, један велики симбол тако да је истовремено то једна слика која је урађена са најминималнијим средствима који се могу замислити, значи само површина на којој се налази само једна форма, што је врло радикално поимање сликарског метјеа и сликарске дисциплине, а са друге стране један сложени симбол идеалне форме великог симболичког значења тако да је на неки начин испоштовано са најминималнијим средствима изразити један комплексан ликовни и филозофски садржај као што ова дела у себи носе.

Јерко Денегри

ТОДОР - ОКЕАН

Приликом контакта са овим делима схватамо да речи некад нису довољне. Дешава се да занемимо јер је унутарњи утисак онај који надвладава говор. Океан је експресивна целина и има способност да усталаса конфликтна осећања. Она која буне али узбуђују, која су мила али дивља, драга али немирна, пасивна а активна. Свет је саткан од супротности као што су та искуства.

Океан можемо посматрати као знак слободе али и непрегледности, симбиозу лепоте и страха, смелости и језе. Регенеративно метафизичко искуство које шири видике и буди енергију. Кад се човек сусретне са таквом силом природе не зна како да реагује и шта са тиме да чини. Лавина емоција, бујица која нас преплављује као талас коме се не назире крај. Све се претвара у један велики континуум вртлога емоција у ком схваташ да си јединка, честица, тачка, талас овог универзума - ти сам/а, али и део свега што те окружује. Бивствујеш за себе, али и за другог, и све око себе.

Океан тако силан да се чини неукротивим, а ипак Тодор га је обуздао и наново пробудио.

У ствари треба да схватимо да ми немамо шта да чинимо са океаном, већ да живимо као он, уз њега, са њим. Ми смо део њега - он је део нас.

Не треба се борити против ових емоција које усхићују, одузимају дах, ускраћују угодну реч којом бисмо се изразили. Треба им допустити да те све, једна за другом, заједно обухвате као вода која тече, која се узбуркава, весели и буни, светлуца и раздражује, хлади и греје. Тек тада ћемо се истински препустити овом раду, наћи себе у њему, осетити најдубље вирове наше душе и све шта она може да произведе под снагом ликовности.

Плава боја нам помаже да се ослободимо могућих узрујавајућих мисли и осећања, пружа нам спокој и искрено нам указује на бесконачно уверење да смо ми део универзума и универзум сам.

У Океан је увезана концепција времена. Вечност, а опет време које се не осећа као да протиче док смо у присуству ових радова. Док их сагледавамо мењамо позиције и време неминовно пролази, али мир који нам радови оваквог ликовног израза, боје и теме дарују је онај који време уједно и зауставља.

У зависности од расположења океан буди различита стања, попут сете, носталгије, меланхолије, али и самозадовољности, безбрижног лелујања, душевног склада. Увиђамо да је моћ Тодоровог океана у томе што је свеукупан и свесадржајан, открива нам истину коју сагледавамо очима, али и срцима.

Након што је Тодор пре тачно пола века (1974) на најсевернијој тачки Данске извео перформанс заустављања Океана, представљамо публици 111 радова на платну - обуздан Океан, “Океан Тодоров”.

ЕХО

ЕХО - мноштво, али јединство прозних, филозофско-научних текстова. Увиђамо да је креативност сродних идеја изложена на различите начине. Упоредите ли слику и слово/реч, увидећете да су код ТОДОРА они једно те исто. Слово је слика, а текст је ликовно дело. Ангажује нас кроз више чула и обликује у заиста активног посматрача-мислиоца који контемплира над оваквим вишеслојним делом. Видимо, читамо, ишчитавамо, промишљамо, смишљамо... Схватамо колико је важна уметност која нас укључује у његов енергетски ток и уједно нам указује да свако има онај свој лични ток ком се можемо посветити на различите начине - а један је у односу са Ехом. Важна компонента кроз коју тумачимо Тодорову интерференцију између њега, публике и дела је ауторово детињство. Одрастање у Залужњу је етапа која има великог утицаја на Тодоров уметнички позив. Можемо рећи да је порив осетио баш у то рано доба проведено у природи, са родитељима, окружен органским праелементима есенцијалним за обликовање човека. Ехо је одраз тога доба.

Пећина

Прва изложба на којој је публика имала прилику да се упозна са Пећином је била у Дому Војске Србије, 1993. године. Тада је цео расположиви галеријски простор био дословно претворен у пећину радовима који су били развијени и облепљени по зидовима, поду, плафону. У оквиру изложбе “Генеза” у Сомбору 2024. ова дела су изложена по други пут, али у нешто другачијој форми. Каширана су на платно и таква се могу видети у галерији РТС као приказ трансформације непролазности и дуготрајности Тодорове Пећине.

Циклус Пећина указује на извориште креативности. Прапостојбина уметничког учинка, плошна и дводимензионална анимира се у уму посетиоца и сачињава корелацију три важна елемента - уметника, уметничког дела и посматрача уметничког дела. Критска црвена, односно Тодорова црвена, образује силину потеза у којима препознајемо фигуре које међусобно комуницирају. Црвену примећујемо и у Еху, па се као закључак намеће да је симболика ове елементарне ликовне компоненте значајна за Тодора, као срж уметничког исказа.