Babuške, šarene marame, ruska zastava i veliki natpis Moskva-Beograd za mene su pravo iznenađenje na novogodišnjem trgu u centru Beograda.

Kućice postavljene oko jelke koja je stigla kao poklon iz Rusije, kako je pre nekoliko dana preneo Fonet, predstavljaju pravi mali ruski trg u srpskoj prestonici.

Na prvu loptu sam pomislila "Aha, kopiramo Emirate, pa pravimo globalno selo", nešto nalik jednoj od popularnih atrakcija u Dubaiju gde se na jednom velikom "vašaru" predstavljaju sve zemlje sveta. Odete u Dubai, a vratite se sa slikom sa, recimo, venecijanskih kanala. Nije loše za turizam.

Međutim, na mini novogodišnjem trgu u Knez Mihailovoj, izuzetno skromnom za centar prestonice (ne zaboravimo da je ipak Knez centar), ne obiđoh ni jednu drugu prestonicu osim ruske.

Šećerne lule, kuvana rakija, sarma za poneti i kiosk "sobranie", gde možete kupiti tradicionalnu rusku hranu.

Razumljivo, rekli bi neki, pošto se u poslednjih godinu dana mnogo Rusa doselilo u Beograd. Na svakom koraku čujemo ruski jezik, na ulici, u prevozu. Zbog toga su i stanarine u glavnom gradu otišle u nebesa.

Ali ne smemo zaboraviti da je 24. februara godine koju ispraćamo Rusija započela rat. I upravo zbog tog rata su se ti Rusi, koje srećemo na ulicama, našli u Srbiji. A u našoj zemlji našle su se i ukrajinske izbeglice. Nema ih, kažu, koliko ima Rusa, ali su tu.

Zato ne čudi što je vest da je u Beogradu osvanula "ruska jelka" podelila javnost. Subjektivno, mnogo je manje onih koji kritikuju.

Ali realnost kaže da se na istoku Evrope ratuje i da više od 10 meseci tamo negde u Ukrajini padaju bombe, kao što su '99. padale kod nas. Sećam se, miris vlažnog komšijskog podruma pomešan sa strahom od bombi i gelera nikada neće izvetreti iz pamćenja.

Poznato je i da se naša država, prema onome što možemo da čujemo, trudi da se u tom ratu što više drži po strani - dok Zapad traži da se jasno i glasno distanciramo od Rusije.

U skladu sa državnom politikom i ja sam neutralna - ne smetaju mi ni Rusi ni ruska pijaca. Ali bih volela da negde u centru imamo i ukrajinsku. Zbog tog balansa koji nam je neophodan.

Pošto balansa nema - čemu onda ruski trg u srpskoj prestonici?

Zbog Rusa koji su, kako volimo da se našalimo, "okupirali" Beograd?

Mi čak ni ne znamo zbog čega su ti ljudi došli kod nas. Ne znamo kakav stav o ratu imaju, da li su pobegli iz zemlje jer se ne slažu sa politikom koju vodi njihova država ili su samo došli da bi pobegli od sankcija i mirno nastavili svoje živote i poslove.

To ne znamo. Ali znamo da su Ukrajinci koji su došli u našu zemlju - ovde jer su bežali da spasu živu glavu.

U toj, ne politički, već ljudski osetljivoj situaciji, nije primereno igrati se sa ljudskim osećanjima. Iz pijeteta prema žrtvama, među kojima, prema poslednjem izveštaju UN, ima više od 400 dece.

Iz solidarnosti sa ljudima koji su ostali u Ukrajini i praznike dočekuju uz zvuk sirena i nestašicu struje.

A ako sve to sklonimo u stranu, i dalje ostaje pitanje - zašto bi se na novogodišnjim tezgama u Beogradu našli simboli i suveniri države koja nije Srbija?

Zar marama koju nose žene po srpskim selima nije zaslužila da dobije svojih mesec dana prestoničke slave?

Zar grnčarija iz domaćih radionica ne bi imala kome da se proda, kad zemljane ćupove i šareno grnče možemo da vidimo samo u kafani?

A pletene korpe? Srpska narodna nošnja? Vlaška, vojvođanska, južnjačka kuhinja? Sjenički sir i komplet lepinja? Banica, Vasina torta, tarana? Peglana kobasica i pirotski đubek?

Uverena sam da bi za nas bilo bolje da svaki gost, a naročito stranac, iz Beograda ponese uramljen goblen i repliku pirotskog ćilima, nego šarenu babušku i čokanj votke.

I suvenir sa porukom: "Dođite nam opet". Na srpskom.