Čitaj mi!

Ko preživi preživljavanje, za porodicom ne plače

Oduvek sam volela da pratim avanture i pustolovine na televiziji. Tu ubrajam i svetski popularan šou gde grupa avanturista odlazi daleko od kuće i grada ka tropskim ostrvima u želji da žive "mimo zone komfora". Gledajući takve avanture više od deset godina, prvi put sam primetila jednu neobičnu pojavu. Naime, kada avanturistima u jednom momentu, posle više nedelja iskušenja, bude omogućeno da se preko video poziva čuju sa najbližima - skoro da niko ne plače.

Ranije su upravo ti momenti bili najemotivniji deo čitave pustolovine. Nema učesnika koji se nije momentalno rasplakao kad posle dva meseca boravka na skoro pa pustom ostrvu ugleda mamu, tatu, brata, ženu, devojku, dete.

Pre neki dan prvi put se desilo da su video pozivi prošli bez suza, uzbuđenja. Jednom momku su se samo zacaklile oči kad je video devojku, i suze je pustila bukvalno samo jedna takmičarka ugledavši svoje bratanice.

Ostali su skoro pa ravnodušno proćaskali sa porodicama, a dve takmičarke su rekle da im je najbitnije da vide svoje ljubimce: psa, mačku i zmiju (da, dobro ste pročitali, insistirala je da joj mama i sesta donesu da se pozdravi sa zmijom koja živi u stanu sa njima).

Jedan takmičar je, razgovarajući sa sestrom, konstatovao da su se u tih minut koliko je dozvoljeno da razgovor traje ispričali "ko nikad u životu".

I dok nisam znala da li mi je čudnije što su pojedincima ljubimci bitniji od porodice (pri tome da naglasim da ljubimci nisu ostali sami u stanu pa ih neko povremeno obilazi, nego žive zajedno sa ostatkom porodice), ili što se ne zaplaču i ne uzbude kad posle dva meseca u tuđini vide najmilije, moja mlađa ćerka (10 godina) se čudila meni a ne njima.

"Zašto bi plakali?", pitala je. Objasnila sam joj da su uvek do sada ti video pozivi bili nešto nalepše i najtoplije u čitavoj avanturi. Takmičare nijedan poraz, nepravda, ili egzotično iznenađenje i avantura ne bi tako dotakli kao kad vide i čuju svoje.

Bukvalno bi i najtvrđima to izmamilo nekontrolisane suze.

Ćerka insistira: "Ali zašto da se uzbuđuju?!? Ili da plaču ako nisu tužni"?

"Pa, nisu tužni", ne odustajem "to je mešavina osećanja".

"Osećanja?! To je malo krindž (u prevodu - blam)".

Muž ćuti i ne meša se pošto ne gleda taj program (usput se i nama čudi).

Za to vreme ja u sećanje prizivam sve prethodne takmičare, ali i gledaoce, kojima je jedna od najomiljenijih stvari bila video-poziv.

Jer tu svi učesnici, bez obzira kavog su karaktera i temperamenta - budu jedno.

Pokažu svoju najlepšu stranu, i ono čega malo u takmičenju ima - iskrenu emociju. Bez obzira da li su bili pozitivci ili obrnuto, svo su plakali i vrištali kad vide porodicu.

Pošto je taj momenat prvi put za sve godine koliko pratim ovu avanturu izostao, pitala sam se šta se dođavola desilo. Kako su tako mrtvi hladni, smireni, opušteni.

Ćaskaju kao da su se juče rastali. Ništa mi nije bilo jasno. I kako je pobogu nekom bitnije da vidi psa i mačku nego neko ljudsko biće? I zašto je nekom zmija kućni ljubimac?

Ne tvrdim da sam u pravu. Možda se stvarno čudim bez razloga.

Palo mi je na pamet i da su ovi mladi možda non-stop na nekim video-pozivima, pa su u divljini shvatili da im je super bez toga. A možda su i shvatili da su životinje poštenije, čistije i iskrenije od ljudi i vole nas bezuslovno.

A ako je to tačno, onda nije ni čudo ako je pokazivanje emocija postalo rizično.

broj komentara 1 pošalji komentar
(ponedeljak, 30. maj 2022, 06:42) - anonymous [neregistrovani]

Тренд

Изванредно запажање ауторке. Усвету је много тога направљено, технички усавршено, напредно, много тога је и корисно, али мало има доброг. Човеков развитак иде у погрешном правцу. Развија се техника, порастао је материјални стандард, на изглед се лакше живи, али губе се осећања, емоције, љубав, разумевање, солидарност. Губи се човек. И нажалост, тај тренд се настављава и продубљује. Најлакше је пред тим затворити очи, па као тај неки Луј шеснаести. Како преокренути тај тренд?