Kako smo pobedili NATO na internetu

U vreme NATO agresije na Jugoslaviju internet je već bio dovoljno razvijen da može da posluži kao sredstvo za propagandni rat. Bolje su ga koristili oni koji su se branili jer im je glavni cilj bio da oni koje NATO bombarduje dobiju ljudski lik. Smatra se da je to bio prvi rat koji je vođen i na mreži. Vojislav Rodić, jedan od prvoboraca, opisuje te dane i objašnjava zašto veruje da je Jugoslavija taj rat dobila

Kako je sada Rosandićima, sasvim samima na Havajima?

Ovo je pitanje koje me je najviše mučilo krajem marta 1999. Radilo se o srpskoj porodici koja je živela na jednom od havajskih ostrva i odande bespomoćno posmatrala šta se radi njihovoj domovini.

Slike užasa na tv-u su bile povod za njihovo ljutito (glasno) reagovanje, buka je uznemirila komšije, koje su odmah zvale policiju.

Onda je usledio razgovor sa policajcem, koji je bio potomak havajskih urođenika i vrlo brzo je shvatio svu tugu i nemoćni bes, pa su Rosandići prošli samo sa blagom opomenom.

Zar nisam imao preče brige u vreme kada su bombe padale po gradu u kome živim?

Ono što me je potreslo je bila ta užasna usamljenost, bespomoćnost na drugom kraju sveta u trenutku kada smo po prvi put osetili zajedništvo – ne kao političku floskulu, već kao instiktivnu bliskost u vreme stvarne životne opasnosti.

Tako dolazimo do jednog od prvih efekata internet ratovanja – brisanje fizičke udaljenosti i osećaj bliskosti sa ljudima na drugom kraju sveta.

A 1999. se zaista vodio Prvi Internet rat.

Kako smo "ratovali" u vreme kada je ukupan kapacitet svih internet linkova naše zemlje bio 8 Mbps?

Cvrkutanje modema 

Veze sa internetom su obavljane tako što bi ste se povezivali modemom preko (često analogne) telefonske linije, pa posle duge pauze ispunjene kliktanjem cifara (neki su znali da prepoznaju broj i kada se zove digitalna linija), zatim histerično pištanje preko zvučnika modema (vremenom naučite i da li će pištanje rezultirati uspostavljanjem veze, ili ćete ponoviti ceo postupak), a zatim bi crvene diode na vašem modemu počele veselo da svetlucaju, donoseći vam vesti od prijatelja i sa, tada tako malobrojnih, veb sajtova.

Dočarati tu, pomalo magijsku, operaciju nekome ko je odrastao uz stalno prisutan širokopojasni internet (koji više niko danas tako i ne zove) je isto kao i objasniti nekome ko je odrastao uz kućni telefonski aparat (pa još bežični) situaciju u kojoj američki farmer dvadesetih godina prošlog veka piše dopisnicu (šta je to "dopisnica") svojoj telefonskoj kompaniji da mu je veza u prekidu i ako neko može da svrati u sledećih par nedelja on bi bio veoma zahvalan.

Prvi dani agresije su bili ispunjeni upravo "povezivanjem" telefonskih i internet veza.

Rodbina iz inostranstva više nije mogla telefonom da dobije svoje najbliže, ali je internet ipak radio.

Društvene mreže nisu bile ni u začetku, popularni internet pregledač je bio Netscape, a pretraživač Yahoo (tadašnji "gikovi" su koristili Northern Light!).

Poruke smo razmenjivali na forumima (preteča društvenih mreža) i na e-mail listama, koje su imale i po više desetina hiljada članova. Pošaljete imejl poruku na adresu liste i svi članovi je dobiju, onda neko odgovori svima, a zatim nastane ekvivalent današnje "tviter oluje" (twitter storm).

Prve poruke su se odnosile na nemogućnost dobijanja rodbine u Srbiji telefonom, pa smo onda počeli da radimo neku vrstu internet exchange servisa (ne u današnjem smislu reči), koja se sastojala u tome da pozivamo telefonske brojeve navedene u imejl poruci i onda razgovaramo sa nepoznatim (najčešće uspaničenim) ljudima kojima smo prvo morali da objašnjavamo ko smo i kako znamo za njih, a onda bi prenosili porodične vesti, pa bi odgovore slali imejlom rodbini i prijateljima u inostranstvu.

Telefoniranje imejlom 

Uglavnom su deca iz "belog" sveta molila roditelje da idu u skloništa, a roditelji njih da ne idu na demonstracije. Nisu slušali ni jedni ni drugi, ali je bilo bitno da se ostvari komunikacija, jer dok je god postojala neka, makar i posredna, veza bilo je lakše i jednima i drugima.

 

Sajt inet.co.yu (za tadašnje vreme uobičajen veb sajt kompanije koja pruža internet usluge) smo u noći između 24. i 25. marta pretvorili iz kompanijske prezentacije u informativni "portal" i rešili da dajemo "vesti" o onome što se dešava oko nas.

To je bilo vreme kada su štampani mediji tek opipavali virtuelnu medijsku realnost, najčešće bi neki nedeljnik postavio skeniranu naslovnu stranu poslednjeg broja štampanog izdanja, ali su počeli da se pojavljuju i profesionalni portali sa agencijskim vestima, vrlo malim fotografijama, dok je video zapis bio prava retkost.

Ne zaboravimo da je Facebook osnovan 5 godina kasnije, YouTube 6 godina kasnije, a Google samo 6 meseci ranije.

Kakav je bio sadržaj tadašnjih poruka? Reakcije "naših u belom svetu" su najčešće bile poruke podrške, vrlo često u povišenom emotivnom tonu, prkosne i ohrabrujuće.

-----Original Message-----

From:anonymized [SMTP: anonymized@cg.yu]

Sent:27. marec 1999 01:44

To:rat@inet.co.yu

Subject:podrska

Uz vas sam do groba!

Cekam NATO govnare da se spuste na zemlju onda su moji ili bozji!

anonymized, nisandzija MB 82 (VP 2370,Zemun,1989)

- kraj poruke - 

Najčešće su to bile vesti o protestnim skupovima koji su organizovani širom sveta. Dobijali smo i foto-izveštaje sa demonstracija – ove su održane 29. maja u Otavi, 30.juna u Torontu, 5.juna 1999. u San Francisku:

Mi smo na sajtu i u prepisci objavljivali ono što smo videli svojim očima (najčešće prostorno ograničeni na najbližu okolinu).

Međutim ograničenja u kretanju smo nadoknađivali širokom mrežom "dopisnika" – a to je bio svako ko je imao kompjuter sa internet vezom (tada se to dvoje nije nužno podrazumevalo) i volju da javlja o tome šta se dešava u njegovoj okolini. Kao što je spontano rastao tim onih koji su održavali sadržaj na sajtu, tako je rasla i "dopisnička mreža".

Tada smo shvatili da moramo da rešimo pitanje provere vesti koje su nam stizale sa terena, kako domaćeg, tako i inostranog.

Nismo bili u prilici da bilo koga pošaljemo "na lice mesta" da proveri istinitost navoda, ali smo naučili da se oslanjamo na višestruku proveru svake vesti iz raznih izvora.

"Radar" amateri 

Uvek bi sačekali da dobijemo više vesti o istom događaju, zvali smo ljude koje smo poznavali lično, lokalne centre za uzbunjivanje, policijske stanice, a neprocenjivu podršku smo imali od mreže radio-amatera.

Taj hobi je bio popularan i predstavljao je svojevrsnu "društvenu mrežu" pre nego što je taj pojam dobio značenje koje danas ima.

Ono što je posebno izdvajalo radio-amatere je bilo što su se međusobno poznavali godinama (najčešće ne lično, već ostvarivanjem radio-amaterskih veza), imaju svoj kodeks, dozvole, međunarodno priznate licence.

Imali su ogromno iskustvo u ostvarivanju veza u vanrednim situacijama (prirodne nepogode), a za vreme agresije su predstavljali važan izvor aktuelnih informacija za sve koji su mogli da ih prate.

Svaki nalet neprijateljske avijacije su pratili i bez radara. Ko je mogao da sluša njihove prenose "rata uživo", noću se oslanjajući najviše samo na zvuk avionskih eskadrila, imao je bolji uvid u dešavanja od onih koji su pratili poletanje aviona na tv stanicama preko satelita. Arhiva njihove komunikacije je važan deo istorijske građe iz ovog perioda.

Sve TV stanice i njihova mreža predajnika su bili pod stalnim udarima neprijateljske avijacije.

Morali su da rade u ratnim uslovima, ali u situaciji kada nije bilo moguće da tv stanice program emituju preko interneta do izražaja je dolazila snalažljivost pojedinaca.

Brži od televizije 

Kada je pogođen voz u Grdeličkoj klisuri ekipa lokalne televizije iz Leskovca je prva došla na lice mesta i snimila prilog.

Jedan od kamermana je imao na svom računaru video-greber karticu kojom je izvukao pojedine fotografije i poslao ih nama. Manje od dva sata po napadu smo na sajtu objavili vest sa lica mesta, potkrepljenu fotografijama razaranja putničkog voza.

Tek nekoliko sati kasnije je (zauvek ozloglašeni) Džejmi Šej, portparol NATO-a, počeo sa svojim "objašnjenjima" o vozu bržem od rakete vazduh-zemlja, a sve potkrepljeno "ubrzanim" video snimcima.

Autentična vest sa lica mesta je imala mnogo veću težinu od udaljenih "analiza", ali kako je učiniti vidljivom u medijskoj magli koja je dominirala, kao i u svakom ratu.

Tada smo počeli da uviđamo koliki su dometi "građanskog novinarstva" i kakvi su mrežni efekti kada se veliki broj ljudi uključi u distribuciju informacija, ali i dezinformacija.

Kako uopšte proveravati istinitost primljenih vesti?

Dobijete elektronsku poruku od nepoznate osobe, poziv sa nepoznatog broja (u stvari tada na analognim linijama i nismo mogli da vidimo broj sa koga dolazi poziv) sa porukom koja je na prvi pogled hitna i od presudnog značaja za živote ugroženih.

I sve to u povišenoj emotivnoj atmosferi punoj anksioznosti – kuda će noćas da udare?

Kada primite petu poruku od nekog NATO vojnika koji se navodno ne slaže sa agresijom i pita vas kako može da vam pomogne, a sadržaj i forma poruke su identični – tada shvatite da se i druga strana ozbiljno upustila u novu dimenziju ratovanja i da se iza više, prividno dobronamernih, poruka krije jedan te isti autor, što vas nauči da budete oprezniji u tome kako ćete i da li uopšte da odgovarate baš na svaku poruku.

Toksične vesti i NATO leci

U ratu morate brzo da učite jer se greške skupo plaćaju, a priliku za popravni ispit možda nećete imati.

Nekad su poruke bile zaista zanimljive, možda i autentične, ali i efekat izazivanja panike kod protivnika je značajna komponenta ratnog napora, a to smo stalno imali na umu.

Piše nam iseljenica iz Perua, kojoj je školska drugarica (udata za NATO oficira) javila da joj je muž uveče pričao kako su tog dana u avio-bazi tovarili velike pakete sa lecima u avione, a njemu je bilo čudno što je osoblje koje je vršilo utovar bilo obučeno u zaštitne ABH kombinezone!

Ovakve priče su se širile ogromnom brzinom i istog dana smo bili zapljusnuti upozorenjima da nikako ne diramo letke jer su otrovni ili zaraženi nekim opasnim biološkim materijalom.

Šta uraditi – upozoriti sve na moguću opasnost, ili prećutati i smanjiti paniku, uz uvek prisutnu misao – a možda tu ipak nešto ima? Leci su inače bili predmet podsmeha - kako zbog sadržine, tako i zbog forme.

Kada mi je prijatelj iz Niša javio telefonom da je na kuću preko puta njegove pala kasetna bomba kao i da je čuo da su oborena dva NATO aviona odgovorio sam mu da odmah dajemo vest o bombardovanju Niša kasetnim bombama, ali to za obaranje dva aviona, 'ajde molim te nađi od koga si čuo, pa neka on kaže od koga je čuo dok ne dođete do nekog ko je nešto zaista video, a onda neka tačno prepriča šta je video...

Najčešće se dešavalo da ljudi sa zemlje vide kako avioni izbacuju termo-mamce za protivavionsku artiljeriju, što bi protumačili kao trag pogođenog aviona.

Prijatelji sa Islanda 

Kako smo tehnički održavali veb sajt koji se za nekoliko nedelja probio među prvih 10.000 na celom internetu (istina tada mnogo manjem).

U to vreme kada bi ste posetili veb sajt neke globalne kompanije na naslovnoj strani bi vas pored sadržaja sačekalo i nekoliko linkova: Ako ste iz Evrope kliknite ovde, ako ste iz Amerike kliknite ovde, ako ste iz Azije i Australije kliknite ovde. U to vreme nisu još postojali servisi (kao Akamai) koji bi automatski raspoređivali upite posetioca na "najbliže" ili najmanje opterećene servere, pa ako ste želeli brže učitavanje veb stranice trebalo je prvo da razmislite u kom delu sveta se nalazite i onda kliknete na odgovarajući link za brže učitavanje veb stranica.

U početku se naš veb server nalazio u prostorijama firme, povezan sa internet provajderom poprečnom vezom (stalno otvorena).

Već posle nekoliko dana je sajt bio praktično "nevidljiv" zbog opterećenja te poprečne veze, pa smo brže-bolje premestili server kod našeg provajdera.

Kasnije smo shvatili da smo imali sreće što je provajder imao i generator za neprekidno napajanje, i to smešten na kamionu.

Olakšanje je potrajalo manje od nedelju dana, a onda je eksponencijalni rast posete opet učinio naš sajt nepodnošljivo sporim. Šta sad da uradimo? Postali smo žrtve sopstvenog internet "uspeha".

Tada dobijamo mejl internet provajdera sa Islanda – sviđaju mu se naše vesti, ne voli politiku NATO pakta, ali sajt nam se sporo učitava – da li smo raspoloženi da nam on besplatno drži neprestano ažuriranu, sinhronizovanu, kopiju sajta?

Prihvatili smo velikodušnu ponudu, a u roku od sledećih nekoliko nedelja na sličan način smo postali korisnici još nekoliko mirror servera (od Amerike do Australije).

Odjednom smo tehnološki ušli u sferu veb sajtova međunarodnih korporacija, koje sebi mogu da priušte mirror kopije u celom svetu. Zatim je usledio period ubeđivanja naših posetilaca da malo "šaraju" kad posećuju sajt i da zapamte u svojim internet pregledačima njima najbliže adrese.

Strah od isključivanja sa mreže 

Da li smo strepeli da će nam isključiti internet - bilo prekidom saobraćaja, bilo blokiranjem našeg nacionalnog domena, ili drugim metodima filtriranja saobraćaja?

O tome se jedno vreme dosta pričalo, ali i sami smo došli do zaključka da je to malo verovatno, jer i agresoru je isto tako bilo neophodno da ima internet vezu sa stanovništvom koje želi da pokori. U bliskoj budućnosti će napadi na internet infrastrukturu, kao deo ratnih operacija, sigurno biti visoko na listi oružja sudnjeg dana.

Što je jedno društvo više zavisno od internet tehnologije, samim tim je i više zavisno. Kao što smo prestali da koristimo izraze kao što je "informacioni auto-put" ili "e-trgovina", tako će uskoro biti pleonazam "sajber-oružje" – najveći deo oružja će biti upravo ono što danas zovemo "sajber-oružje".

Bez buke će biti isključivani kritični društveni servisi – sve komunikacije, energetika, vodosnabdevanje.

Prevodioci heroji 

Kako smo obezbedili da se vesti prevode 24 sata dnevno 7 dana nedeljno - na engleski, nemački, kasnije i na ruski?

Prvo smo imali docentkinju sa Filološkog fakulteta koja se trudila da nam engleski bude korektan, ali ni ona nije mogla da radi 24 sata.

Tada su nam se priključili "prevodilački" timovi iz SAD i sa Novog Zelanda.

Ta raspodela je bila značajna jer su radili u udaljenim vremenskim zonama, a radilo se o ljudima koji su imali svoje profesije, a popodneva i (njihove) noći su bile posvećene prevođenju vesti.

Nemački prevod je radila devojka iz Prokuplja koja je sama izdržala svih 78 dana.

Nisu postojale posebne jezičke verzije sajta, što je danas uobičajeno. Vesti su išle jedna za drugom i svaka je bila na svim jezicima. Tek pet godina kasnije, kada smo ugasili sajt sa vestima, javili su nam se mnogi "naši" Amerikanci (treća i ina generacija, rođeni u Americi, nikad bili u Srbiji) koji su se žalili jer im je upravo taj način prezentacije vesti predstavljao mogućnost da sami nauče jezik svojih predaka!

Beli anđeo 

Kada je agresija počela skenirao sam stranicu iz kalendara sa reprodukcijom Belog anđela i ponudio svima koji su zainteresovani da im je pošaljem.

Naravno, u duhu tadašnjeg vremena i netikecije skrenuo sam svima pažnju da je fajl prilično veliki (.bmp od skoro pola megabajta) i da opciono mogu da ga "zipujem" da bude manji, za one sa sporijim internet vezama.

Ni slutio nisam da ću nedeljama potom svakodnevno primati molbe iz celog sveta da pošaljem Belog anđela. Tada sam postao svestan značenja Čerčilovog zahteva da se usred najvećeg ratnog napora poveća budžet za kulturu "To tražim da nas podseti za šta se borimo".

Kada smo dobili fotografije bombardovanja od čuvenog svetskog fotografa Tomislava Peterneka pomislio sam da je to kao da uredništvo školskih zidnih novina dobije od Paje Jovanovića platno da upotpuni sadržaj njegovim skromnim prilogom. Najviše mi je bilo žao što smo morali da smanjimo rezoluciju na tada prihvatljiv nivo

Život i u ratu čine male stvari, a ne samo pokreti trupa, bombardovanje, dejstvo PVO, okršaji na frontu.

Kada sam pred Uskrs prolazio pored restorana POLET na Cvetnom trgu u izlogu sam video uskršnji aranžman sa nekoliko malih zečeva.

Fotografije koje sam tada napravio su izazvale ogroman broj pozitivnih komentara – taj kontrast između detinjaste ushićenosti malim zečevima i lepljive trake preko izloga, koja tako rečito govori o nadolazećoj opasnosti, je imao emotivni efekat koji se može porediti sa slikama razaranja koje će tek uslediti.

Koliko su kulturne aktivnosti bile bitne za nas u zemlji, možda su bile važnije "našima u belom svetu".

Zamislite kako izgleda kada iseljenik na Novom Zelandu, posle svih vesti na tamošnjoj televiziji, preko veb kamere kod raskrsnice "London" ugleda našu folklornu grupu koja igra u sred najprometnije raskrsnice u Beogradu.

Tadašnji kvalitet slike je bio kao da prenos fudbalske utakmice gledate kroz "špijunku" na vratima, ali su zato emocije upotpunjavale nisku rezoluciju i dovodile je preko današnjih 4K.

Na veb sajtu smo imali posebnu rubriku "Mentalna Higijena" to je bila "slobodna zona" za potiskivanje anksioznosti – tekstovi, karikature, foto-montaže, razni saveti, sve što je moglo da pomogne da se ublaže psihološki efekti stalnog iščekivanja sledeće uzbune.

Sve ovo su samo delići nepreglednog mozaika iz tog perioda – vesti, fotografije, dnevnički zapisi, analize, poezija, satira, a u tome je učestvovalo nekoliko desetina hiljada ljudi iz zemlje i sveta, kao i brojne organizacije.

Lekcije koje smo tada naučili o ponašanju pojedinaca i organizacija u mrežnom okruženju su u svemu primenjljive i danas, kada su nam na raspolaganju mnogo razvijeniji internet servisi.

Na kraju – šta smo tačno postigli svim ovim mrežnim aktivnostima?

Nama je tada izgledalo da je suština naših aktivnosti u tome što smo istinito prenosili zbivanja kod nas i što je na taj način svetska javnost upoznata sa pogledom sa druge strane. Nismo tada bili dovoljno svesni drugog efekta internet komunikacije – "neprijatelj je dobio lice".

"Neprijatelj" smo bili mi, ali ne onako kako nas je prikazivala zaglušujuća propaganda velikih medija, već su tu vremenom glavnu ulogu odigrali detalji međuljudske komunikacije.

U velikom broju slučajeva smo primetili da se ton komunikacije značajno menja posle nekoliko razmenjenih poruka.

Posle prve poruke u kojoj smo obasuti uvredama, ako bi smo odgovorili smirenim tonom, na dobrom engleskom, a onda napisali "izvini, počinje uzbuna, moram u sklonište" onaj sa kim smo se dopisivali bi odjednom počeo da se brine – jer bi osetio da je sa druge strane isto tako neko ko sedi za svojim računarom, verovatno u još po nečem blizak njemu, ali u realnoj opasnosti.

Kako smo dobili lica 

Korisnik njuzgrupe iz Amerike, koji još uvek podržava rat, objašnjava u članku Gardijana kako su se promenila njegova osećanja.

"Kada je rat počeo, pribeležio sam neke srpske imejl adrese, pisao tim ljudima i uputio im poruke pune mržnje. Tada se desila zanimljiva stvar. Počeo sam da brinem za te momke i njihove porodice dok je trajalo bombardovanje. Upoznao sam te ljude i tako je neprijatelj dobio lice. Više ne mrzim Srbe."

Sveukupni propagandni napor agresora je imao samo jedan cilj – dehumanizacija neprijatelja, jer kada neprijatelj nema ljudsko lice, kada se svede na nivo štetočine – sve je dozvoljeno.

Nesumnjivo genocidne ratne aktivnosti se u percepciji modernog novočoveka (homo digitalis) svode na nivo deratizacije, dezinsekcije i dezinfekcije.

Ne ubijaju se ljudi, već ne-ljudi, ne ubijaju se porodice već se neutrališu horde divljaka koji ne zaslužuju da dele isto nebo sa nama – modernim, kao-sav-ostali-slobodni-svet, ljudima.

Redovno ažuriranje etičkim zakrpama se podrazumeva i one se sprovode kontinualno, bez mogućnosti biranja, jer sada je sve u "oblaku".

Mržnja se pažljivo kultiviše neprestano ponavljanim neistinama, a saosećajnost je ne samo nepostojeća, već i nepristojna.

Ali kada "neprijatelj" dobije lice, mržnja gubi na oštrini, počinje da se javlja osećaj solidarnosti, saosećajnosti, preispituju se aktivnosti sopstvenih političkih i vojnih lidera.

Upravo u tome tome se sastojala naša pobeda u Prvom Internet ratu.

Da parafraziram Ajnštajna – ne znam čime će se sve voditi Drugi Internet rat (koji je uveliko u toku), ali Treći će se voditi kredom na tabli...

broj komentara 7 pošalji komentar
(nedelja, 26. maj 2019, 16:19) - anonymous [neregistrovani]

ej ti

citiram" takvih pobeda nam vise ne treba." svrsen citat. Trebaju nam takve pobede! Jer to je borba za opstanak naseg naroda! 

(nedelja, 26. maj 2019, 14:43) - anonymous [neregistrovani]

kontraš

Država nam nije veća ali je mogla da bude manja?

(subota, 25. maj 2019, 12:07) - Драган [neregistrovani]

Јединство и слога једнако потребна и у миру

Хвала на одличном тексту, пуно ствари сам сазнао и потврдио уверење да смо сложни као народ (само) кад нас задеси велика несрећа. Слога нам треба увек и свуда где нас има. Треба нам и сад, да се помиње сваки вид борбе и јединства у време агресије, сваки чин још некажњеног злочина над Србима (трећи пут у 20.веку). ИСТИНА се неће сама пробити до свести људи западног ("демократског") света, морамо јој помоћи упорним понављањем. Зрело за озбиљан документарац на РТС 1.

(četvrtak, 23. maj 2019, 15:35) - Petko [neregistrovani]

Altavista

Glavni pretraživač je bila altavista a ne yahoo!
Inače, odličan tekst! :)
Netscape is not dead! :)

(četvrtak, 23. maj 2019, 00:33) - Милош [neregistrovani]

Сећам се Инета...

Како да заборавим. То се освежавало неколико пута дневно у потрази за најновијим вестима. И сам сам дао мали допринос тој борби, и поносан сам због тога. Заиста, борили смо се како смо могли са тим спорим везама, али срце је радило своје.

(sreda, 22. maj 2019, 17:08) - ESKADRILA [neregistrovani]

ESKADRILA

Slazem se. Treba preci na teroristicki vid borbe. Udariti im po transportnoj mrezi, mostovi, nadvoznjaci, pruge, tuneli, hidro-centrale, nasipi .. Terorizam je opste prihvacen i od samih zapadnih politicara .. samo im ga treba dati onakvog kakvog ga sire celom planetom ..

(sreda, 22. maj 2019, 16:21) - anonymous [neregistrovani]

1999 = 2019

Od tolike pobede vidim da nam je drzava posle ovolikog pobedjivanja mnogo veca nego pre agresije, a takodje i nas protivnik se potpuno raspao i od tad niko vise za NATO nije cuo ni na TV ni na internetu. Svaka cast svima koji su se borili za svoje sunarodnike i najblize, ali nemojmo sada praviti isti cirkus kao pre 20 godina i praviti nekakvu veliku pobedu, takvih pobeda nam vise ne treba.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">