Читај ми!

Откључани тајни архиви – како су деловали немачки шпијуни у Југославији, Бугарској и Румунији

Независна комисија историчара истражила је активности западнонемачке шпијунаже БНД-а на југоистоку Европе до 1968. То је једини пример у свету да су историчари добили пун приступ тајним архивама обавештајне службе.

Колико је добра била западнонемачка шпијунажа у Југоисточној Европи? Најновије истраживање Независне комисије историчара немачке Савезне обавештајне службе (БНД) дала је поприлично јасне одговоре.

"БНД се интересовао пре свега за војне потенцијале држава Источног блока", каже учесник у истраживању Андреас Хилгер. Пољска, Мађарска и Чехословачка су биле занимљиве као подручја наступања совјетске армије.

Да би на време уочили такве намере, немачким обавештајцима је ситуација у Југославији, Румунији и Бугарској била индикатор за рано узбуњивање.

БНД су основали Американци 1946 као "Организацију Гелен", а 1956. је обавештајна служба прешла у надлежност западнонемачке владе. Дакле, немачки обавештајци нису имали скромне циљева. Али су им резултати били поприлично скромни.

"За БНД је био велики успех када би у некој од циљних земаља имао 'извор који јавља'. Број тих извора остао је скроман, шездесетих је износио између 9 и 22 - за целу Југоисточну Европу. Агенти вишег ранга нису били међу њима", каже Хилгер, који је у међувремену постао заменик директора Немачког института у Москви.

Сложене везе, агресивна конкуренција

Компликованост западнонемачке шпијунаже може се видети на примеру "Операције Касиопеја". Под тим кодним именом БНД је између 1955. и 1963. евидентирао једну Немицу као извор у бугарском граду Видину.

Али замршени путеви одржавања контакта и агресивни поступци бугарске обавештајне службе, која је присилно регрутовала бугарског супруга "Касиопеје", сузили су могућности извора.

Фрагментарно посматрање војних објеката биле су највредније информације које је "Касиопеја" могла да пружи, све док није доспела у опасност, па је "искључена".

"Такве проблеме је БНД покушао да реши посетама пословних људи, новинара и туриста, али њихове информације би остајале парцијалне, а нису могли ни да гледају иза кулиса", каже Хилгер.

БНД је, на пример, између 1958. и 1965. ангажовао једног аустријског новинара, који је редовно путовао иза Гвоздене завесе. Агент "Гредлер" јављао је своја запажања и разговоре, али БНД је оценио да је вредност тих информација мала.

С временом је извор постајао интересантан за све више источних и западних тајних служби, па је обавештајна делатност постала операција контрашпијунаже.

Поклекли под сопственим амбицијама

"Сарадници немачке обавештајне службе су свакако долазили и до вредних информација", објашњава Хилгер. Понекад су ушивали инструкције за агенте у женски доњи веш, како би их пренели преко границе, "али резултати и успеси које је постигао БНД били су врло ограничени", додаје он.

Слично су целу ствар видели и налогодавци из Бона - били су незадовољни учинком.

Министарство одбране 1965. упутило је питање да ли је БНД још увек "близу непријатељу". А три године пре тога, шеф војног раног узбуњивања понудио је своју оставку уз речи да он не може више да гарантује правовремено узбуњивање.

Највећи део информација о Југоисточној Европи ионако није долазио од агената, већ на основу анкетирања избеглица и емиграната у Аустрији и Немачкој. Колико је БНД био испод сопствених очекивања показује устанак у Мађарској 1956."„Он је потпуно изненадио БНД", каже Хилгер.

Те године је свега 20 извештаја агената из Мађарске стигло у БНД. А када је 9. децембра 1956. мађарска обавештајна служба отела предводника западнонемачких агената Шандора Виснија приликом састанка са изворима на мађарско-аустријској граници, ствар се додатно погоршала.

Уследило је разоткривање извора, службених места у Бону и сталних сарадника, као што је руководилац контраобавештајне службе за Мађарску Ђерђ Кољнај.

БНД је свог обавештајца рођеног у Мађарској оставио на одговорном месту, па га чак 1965. и унапредио за руководиоца војно-обавештајних послова у Мађарској. То је била једна од кадровских и занатских грешака немачке обавештајне службе.

Прецењени националсоцијалистички ветерани

Кољнај је у Другом светском рату радио за мађарску контраобавештајну службу, па га је немачка обавештајна служба радо ангажовала после рата због стручности и познавања језика.

То је био пример катастрофалне кадровске политике.

Андреас Хилгер каже: "Додатна вредност која се очекивала од војних и нацистичких ветерана није постојала. Познавање земаља било је селективно и застарело, а старе везе су због промене власти прекинуте. Документи не показују посебне шпијунске способности тих ветерана. Бивши припадници националсоцијалистичког безбедносног апарата изградили су своје мреже у БНД-у, као би се домогли сигурних радних места. При том су стара уверења била важнија од стручности".

Одељење за Југоисточну Европу било је прави пример за то. "Службено место 71" је од 1946. до 1968. запошљавало бивше официре Вермахта, међу које је спадао и први руководилац одељења Руперт Мандел, бивши сарадник Главног секретаријата за безбедност Рајха.

Тек је шездесетих, након што је бивши есесовац у западнонемачкој обавештајној служби Хајнц Фелфе разоткривен као двоструки агент који је радио за совјетски КГБ, нацистичка прошлост почела да се посматра као проблем.

Суочавање са тамним странама

Пројекат историчара који је започет 2011. имао је задатак да истражи та историјска оптерећења. Истраживачи су добили пун приступ архивама обавештајне службе, што је јединствен случај у свету.

Оклевање приликом објављивања и зацрњена места у новом извештају показују и другу страну медаље.

Комисија историчара је у јавности најпре постала позната на основу тешких препуцавања - почетком ове године четири професора су једни другима почели да пребацују траљавост у обављању посла, занатске грешке и "идеолошке разлике".

То узајамно оптуживање престало је тек у априлу када се као посредник укључио кабинет немачке канцеларке. Кад све то узмемо у обзир, ваља с нестрпљењем очекивати даље резултате истраживања.