Zašto očajavati zbog košarke

Veliki porazi zahtevaju velike gestove, ali oni ne smeju biti prenagljeni. Analiza će pokazati ko su krivci. Ali najvažnije je proceniti da li je krivica tolika da ti ljudi ne zaslužuju novu priliku?

Reprezentacija Srbije predvođena Sašom Đorđevićem donela je istinski rezultatski preporod našoj košarci.

Nasledivši deo kadra koji je u reprezentativni rad uveo Zoran Slavnić, a kasnije dodatno selektirao i izbrusio Dušan Ivković, Đorđević je uspeo da mnogo konzistentnije u proteklih pet godina ostvaruje rezultate još od vremena prvog mandata Željka Obradovića i kratkog delovanja Svetislava Pešića. 

Istini za volju, period Obradovićeve dominacije trajao je od 1995. i zlata u Atini do 1999. i bronze u Parizu, gde zbog opšte neregularnosti stanja u zemlji i lošeg zdravstvenog biltena ekipe i ta medalja sija poslovičnim zlatnim sjajem. Međutim, Obradovićev koncept implodira na Olimpijadi 2000. godine.

Potom sledi verovatno najdominantniji period naše skorašnje košarke, gde Svetislav Pešić uništava sve protivnike na putu do evropskog zlata u Turskoj, a potom na relativno traljavom turniru u Indijanapolisu na kraju dovodi ekipu u pravi tonus i prvi put u istoriji eliminiše američku ekipu sačinjenu od NBA igrača, i to na njihovom terenu, u saveznoj državi gde se ceni košarka.

Dve senke 

Pa ipak, od tada nas prate dve senke. Jedna je da su Jugosloveni prvi izbacili NBA Amerikance, ali su ih prvi porazili Argentinci. Druga je da su ix posle nas isprašili i Španci.

U finalu sa Argentinom tada imamo izgubljenu utakmicu koju preokreće Bodiroga. Imamo i naklonost sudija u završnim sekundama. Ali pre svega imali smo protiv sebe ekipu koja ne ume da pobedi. Jedan od bizarnih gafova koje smo tada videli bilo je uvođenje povređenog Đinobilija, koji je vidno hramao i u svojoj deonici je više smetao Argentini nego što je ugrožavao nas.

Potom, sledi kriza sve do 2009. godine. Imamo propasti na Olimpijadi, potom sramotu na domaćem terenu 2005, a onda sledi i period kada niko ne želi da vodi reprezentaciju pa je uzimaju Šakota i Slavnić, od čega smo ovog prvog nekako sasvim zaboravili.

Taj period su iskoristili Španci i Argentinci. Kreću da prave ozbiljne kontinentalne i svetske rezultate, i otprilike u periodu našeg nokdauna u više navrata nokautiraju Amerikance.

Konsolidacija SAD ide uporedo sa našom. I mi se 2009. predvođeni Dušanom Ivkovićem vraćamo na veliku scenu. Tu stižemo do jednog finala Evrobasketa, jednog polufinala Mundobasketa i par slabih turnira koji nas koštaju Olimpijade.

Stoga Đorđevićev skor od po jednog finala i polufinala Evrobasketa, odnosno dva finala izgubljena od američkih NBA postava deluje kao puni preporod naše košarke.

Na ovogodišnjem Mundobasketu projektovan je puni kambek na staze slave iz Indijanapolisa.

Ovog puta, poprište je bila Kina, zemlja koja gleda na košarku kroz NBA optiku, ali isto tako i zemlja koja je okončala Obradovićevu eru na Olimpijadi 2004. Međutim, poput Kineza, mi smo samo gledali na SAD i pratili ko od NBA asova otkazuje pozive Gregu Popoviču.

Senka iz Indijanapolisa nas je međutim sustigla. Samo se obrnuo redosled. Prvo su nas pobedili Španci a onda su nas izbacili Argentinci.

Kad te zlato zaslepi 

Dok se narod zajedno sa ekipom pripremao mentalno za prvenstvo, Španci nisu pominjani a Argentinci su postojali kao fusnota i ekipa koja eto samo dolazi iz iste zemlje kao onaj sjajni sastav u kom su bili Đinobili, Nosioni, Skola, Oberto i ostali.

A onda smo protiv Španaca doživeli bolan poraz u kome smo se prvo morali podsetiti da na papiru možda ipak nismo toliko jaka, da ne kažem najjača ekipa. Uprkos tome što su nas Španci tukli sa „skraćenom rotacijom“, dakle bez ulaska svih igrača na teren, imali smo priliku da se uverimo kako igra tim sačinjen od važnih igrača iz važnih klubova.

Videli smo kako Španci imaju NBA igrače najviše klase, šampiona NBA Marka Gasola i pleja Finiksa Rikija Rubija, i da oni po mnogo čemu vidno odskaču od naših NBA asova.

Zatim, tu su njihovi evroligaški igrači sa NBA stažom Rudi i Klaver, i konačno Ljulj, kome se nije ni išlo u NBA iako je imao kvalitet i ponude ravne onima koje je dobio Bogdan Bogdanović. 

Bolna spoznaja da zapravo možda nisi najjači predstavnik „ostatka sveta“ koji treba da skine sa trona oslabljene Amerikance, možda i nije sustigla sve navijače naše reprezentacije, ali svima je bilo jasno da smo ovim porazom doveli sebe u situaciju da se za zlato moramo boriti u polufinalu sa Amerikancima, a da onda u finalu treba da vidimo da li smo najbolja neamerička ekipa.

Otvara se naravno i pitanje kako to da Španija ni u jednom trenutku nije tretirana kao značajna prepreka na putu do zlata.

Ona praktično nije ni pominjana iako je bilo očigledno ko će se plasirati dalje iz inicijalnih grupa i sa kim se moramo sresti. Kao da smo na putu prema tom susretu sa SAD zaboravili na sve ostale.

Grupa zbunjenih momaka 

Protiv Španaca smo delovali kao ekipa koja se nekako izmenila u odnosu na ranije nastupe. Nota bene, Španci su prvi vrhunski rival kog smo sreli, ali svejedno, od najviše ekipe na turniru postali smo grupa zbunjenih momaka koji ne mogu da uhvate loptu ispod svog koša, od prekaljenih NBA asova – početnici koji ne mogu da realizuju otvorene šuteve pa čak i polaganja pod košem.

Sigurno da se može mnogo šta spočitati stručnom štabu, ali na terenu se videlo da se neke stvari ne moraju nacrtati da bi se uradile a izostale su.

Čini mi se da se ostatak navijača od ovog poraza oporavio brže od mene, preuzevši mantru da ako želimo zlato moramo da pobedimo Amerikance nekad, ne nužno u finalu.

A onda je došla Argentina, i ispravila grešku iz prethodne utakmice. Naime, izbacivši nas, vratili su nas na putanju u kojoj sigurno nećemo sresti Amerikance pre finala.

Argentinci su međutim potpuno drugačija „zver“ od Španaca.

Nemaju nijednog NBA igrača, imaju dva momka koja igraju u Argentini, ostali su po Španiji i Italiji, a tu je i Luis Skola, čovek koji je po godinama bliži ljudima koji u studiju RTS-a gostuju kao trofejni igrači nego momcima na terenu.

Posle NBA karijere, Skola igra u Kini, ali ta polumirovina nije uspela da ga uljuljka i on je bitno doprineo pobedi protiv Srbije.

Podsetili su me na one asketske Ivkovićeve ekipe kada je Krstić imao Skolinu ulogu, a ostalo su bili mladi momci na prvim evropskim ugovorima.

Šta znaju Španci 

Srbija se na neki način tako našla između onoga kako je sebe zamišljala, kao kombinovani sastav NBA asova i evroligaških lisaca koji sve zna i sve ume što su zapravo bili Španci, i onoga što je nekada bila, a to je tim mladih, koncentrisanih, talentovanih momaka sa malo veteranskog inputa, a to je bila Argentina.

Srbija se pretvorila u tim bez identiteta, prestala je da bude ono što su danas Argentinci, nije postala ono što su danas Španci.

Ako smo do utakmice sa Španijom još i mogli da mislimo da naša ekipa nosi pomalo od oba sveta jer je u stanju da upari Lučića i Jokića, Gudurića i Bjelicu, posle ove dve utakmice pretvorila se u jedno veliko ništa.

Španci su ovakve situacije, kako sam pisao pre neki dan u tekstu o Popoviču, rešavali time što su po povratku u hotel i dalje znali da su najbolja ekipa, iako su izgubili.

To je omogućilo kontinuitet rada i generaciji igrača i treneru Skariolu.

Podsetimo, koliko pre dve godine, Španci su gubili na Evrobasketu od Slovenije. Mi, nažalost, to ne možemo da mislimo.

S druge strane, veliki porazi zahtevaju velike gestove, ali oni ne smeju biti prenagljeni. Analiza će pokazati ko su krivci. Ali najvažnije je proceniti da li je krivica tolika da ti ljudi ne zaslužuju novu priliku?

Sklonite reklame 

Isto tako, živimo u vremenu u kom je ogromna odgovornost stavljena na pleća momaka iz reprezentacije, ali zapravo ovde imamo posla sa jednim mnogo širim sportsko-medijskim kompleksom. Sama poslovna dimenzija ovog fijaska nije zanemarljiva.

Privreda je uložila ogroman novac u podršku savezu i čitav niz reklamnih kampanja. Jedna od njih je bazirana na tome da osvajač medalje u Indijanapolisu dolazi da se kladi na Srbiju.

Od reklama punih naboja, one sada postaju nešto što se pod hitno mora skloniti od publike.

Sve to je proisteklo iz medija koji su stvorili sliku kako nas samo oslabljena SAD deli od zlata, a da se ne bi slali pomešani signali stručni štab je prihvatio taj diskurs.

Lako je biti general posle bitke, ali mogla bi se sakupiti dosta raskošna arhiva procena koje sada deluju potpuno deplasirano.

Ovde imamo priliku da vidimo jedan školski primer građenja iskrivljene slike stvarnosti u kojoj su čak i oni kojima je posao da analiziraju događaje dali oduška svojim navijačkim strastima.

Na kraju se ispostavilo da toliko neosnovani sportski naboj vodi od jedne do druge nerealne slike stanja jer nije naša ekipa opet pa toliko loša, niti i dalje ovaj reprezentativni program zaslužuje negativni predznak.

Sumrak ili svitanje

No, vratimo se Špancima. Jedna od stvari koja njima omogućuje da bezbrižno uživaju u samima sebi jeste upravo jaka infrastruktura koju taj sport ima u Španiji. Njihova liga je najjača posle NBA, njihovi klubovi i rezultatski i politički rukovode Evroligom.

U tom pogledu, mi smo bliži Argentincima. Naša košarkaška infrastruktura je nestabilna i izuzetno zavisi od animiranja javnosti i privlačenja javnog novca koje se vrši na bazi rezultata reprezentacije i na bazi rezultata našeg kluba koji igra Evroligu.

Stoga, svaki neuspeh te jedne selekcije i tog jednog kluba utiče na celokupnu košarku kod nas.

Dakle, da, današnji dan je mračan dan za našu košarku. Ne onoliko koliko izgleda sada, ali ne ni bitno manje od toga.

broj komentara 23 pošalji komentar
(nedelja, 15. sep 2019, 13:39) - anonymous [neregistrovani]

Vrlo opsiran tekst

Ja bih ipak vise cenio da je autor analizirao razloge slabog pristupa igri nase reprezentacije protiv Spanije i Argentine. Po meni, koji nista ne zna o kosarci, glavni razlog je bio neadekvatno pokrivanje igraca ove dve zemlje koji su bez problema ubacivali trojke. Oni su drzali za vrat nase potencijalne trojkase. Odsustvo Teodosica imalo ogroman uticaj na igru Srbije. Ipak neki igraci Srbije nisu i nikad nisu bili, na izuzetno visokom nivou zlata: B. Marjanovic, Raduljica, Bjelica.

(sreda, 11. sep 2019, 17:49) - Milovan [neregistrovani]

Svitanje

Ako bude pameti, ovo treba da bude svitanje naše košarke. Ali samo pre toga da se rešimo igrača od po 130 - 150 kg, koji se jedva vuku po terenu (neću da imenujem nikoga) i koji svoje probleme rešavaju u NBA, i Srbija kao zemlja ih jedva interesuje.
A ako bude još više pameti, treba prebaciti TV kanale na utakmice gde igraju naše npr odbojkašice, koje su (dok smo mi "slinili" za nekom nedohvatljivom zlatnom medaljom u košarci) donele Srbiji Zlatnu evropsku medalju.
Laku noć, NBA igrači (evo Argentina i nema nijednog), dobro jutro naše devojke u odbojci.

(sreda, 11. sep 2019, 14:25) - anonymous [neregistrovani]

evo zasto

Imali smo veliku priliku da osvojimo medalju na velikom takmicenju. S obzirom na rezultate mladjih selekcija poslednjih godina, tu priliku geenracije koje dolaze posle ove nece imati, sto znaci da kao zemlja kosarke jos dugo necemo uzeti medalju na svetskim prvenstvima i olimpijadi. Kako cemo privuci mlade da se bave ovim sportom na drugi nacin, kad su nam klubovi u mnogim manjim sredinama gotovo pred gasenjem ?

(sreda, 11. sep 2019, 11:57) - Ivan [neregistrovani]

Analiza

Jeste, sad sledi dublja analiza, mada jos je prerano jos su emocije jake. Ali jasno je da Djordjevicu fali trenerskog iskustva, to ne znaci da mora da ode ali znaci da mora jos da uci da bi uspesno vodio reprezentaciju/tim koji ima visoke ciljeve. Iskusniji igraci su pokazali da nemaju karakter za velike utakmice, da im fali kosarkaske "pameti" kada im ne ide. Izgubili smo od Spanije, to jeste bio samar, nista nismo naucili iz te utakmice. Utakmicu sa Argentinom smo opet odigrali mlako, nismo bili borbeni, nije bilo zara ni na terenu ni na klupi. Nije sramota izgubiti, pa ni od slabijeg ako taj slabiji bolje odigra od tebe, Sramota je da se ne boris i ne trudis, sramota je da istu gresku ponovis 5-10 puta na utakmici i ne izvuces nikakav zakljucak.

(sreda, 11. sep 2019, 10:54) - глас разума [neregistrovani]

Све је то лепо речено и уочено...

ипак ја мислим да је највећи проблем у томе што је задњих десетак година почео и у кошарку да улази озбиљан новац. А где год је и неки новац у игри, нас то ремети и одвлачи пажњу. Кошаркаши су ме на овом првенству неодољиво подсећали на фудбалере, скуп сјајних појединаца, пуних себе, звезде у тиму који се добро котира, а онда на крају фале само они који ће да одраде посао.

(sreda, 11. sep 2019, 10:15) - anonymous [neregistrovani]

Kosarka

Pocinje nas pad u ovom sportu da ne kazem kriza.

(sreda, 11. sep 2019, 09:58) - anonymous [neregistrovani]

E dobro.

Bitno da su dresovi sada plave boje. Crveni su nam bas smetali.

(sreda, 11. sep 2019, 09:48) - anonymous [neregistrovani]

Ispeci pa reci

Necu da kazem da nema dobrih zapazanja u ovom tekstu, ali mislim da ovakve analize treba pisati hladnom glavom, sto ovde nije bio slucaj

(sreda, 11. sep 2019, 09:27) - anonymous [neregistrovani]

Dakle,

Mi smo jedna od retkih ekipa kojoj je falilo 8 igrača koji su povređeni!Nećemo valjda da mrzimo Saleta i momke?! Što bi Ameri rekli, hejteri Get a life!!

(sreda, 11. sep 2019, 09:20) - anonymous [neregistrovani]

Selektor ima krivicu

Ja sam za ostanak selektora i nastavak njegovog dobrog rada. Medjutim, on je prvi koji je dao izjavu da ako neko treba da prvi pobedi Amerikance, zasto to ne bi bila Srbija. To je vrlo lepa izjava, samo je citava javnost zaboravila da bi se neko pobedio, moras i da dodjes do duela sa njima. A izjava je implicitno znacila da je to finale svetskog prevenstva. Time je poslao poruku svima, a najvise svojim pulenima da ih vec vidi u finalu. Time je sve zaslepio kao da ce svi timovi samo sklanjati ispred naseg. Nazalost, odnosno na srecu, ovo treba da bude najveca lekcija, njemu, igracima, i citavoj srpskoj javnosti.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">