Читај ми!

Велико плаветнило – завирите у подводни свет, мале тајне роњења

Како сам одлучио да се бавим роњењем? Непознаница подводног света привукла ме је за сва времена. Сâм осећај да сте под водом а не зависите од ваздуха (боца на леђима) будила је машту – докле може да се досегне. Сви смо бар једном заронили, макар то био плићак, макар са приручном опремом. Многи нешто озбиљније са професионалном опремом.

Памтим савете инструктора роњења пре него што сам први пут заронио: ми смо (углавном) највеће "рибе" у мору, тако да ће се сва жива бића (углавном) плашити људи и бежати од нас. Наравно, има и оних опаснијих, али оне су реткост. Ту су и сва она умиљата створења која живе у води. Додир, фотографија или сам сусрет с њима пробуде у вама драж и заувек вас "заразе" истраживањем света који се налази под водом.

Кад се поведе разговор о роњењу, прво помислимо на море, али има још подводног света. Пећине, реке, језера, Римски бунар на Калемегдану... У зависности од афинитета шта кога привлачи. Рониоци се баве истраживањем дубина, а они који под водом проналазе пећине и све оно што је у њима су спелеолози-рониоци.

Велики број филмова, што играних што документарних, снимљен је о великом плаветнилу. Бројни фестивали, спортска такмичења – све оно што привлачи љубитеље подводног света. 

Такође, роњење може да буде посао. Свакако један од најплаћенијих послова је подводни варилац. Они раде од бродоградилишта до нафтних платформи. Дакле, на дубинама, високоризични посао за велику плату. Све војске и полиције имају своје тимове ронилаца.

Сва ова занимања поред ронилачке обуке захтевају и специјалистичку оспособљеност за одређени посао.

Роњење може да буде и спорт. Роњење на дах, брзинско пливање и роњење са перајима, било оно велико, монопераје (где се обе ноге стављају у једно пераје), или класичан пар пераја. Ту је и подводна оријентација и друге дисциплине и поддисциплине.

Први (прави) зарон у море

Након шест месеци озбиљне и исцрпљујуће обуке и свега што она подразумева, дошло је време за први прави зарон у море. Зарон до дубине од 20 метара донео је велико узбуђење. Уследила је припрема.

Контролни преглед пред зарон показао је да је свим почетницима од узбуђења мало скочио крвни притисак, али клупски лекар нас је утешио рекавши да је све то нормално и да сви могу да зароне. Узбуђење је полако расло. Нисмо знали шта нас очекује, иако смо о свему томе детаљно разговарали. Све је било испланирано: колико ће трајати, колико се задржавамо на дну, потребно време за изрон, на којим дубинама је потребна декомпресија и на крају сам изрон.

Припреме је почело нас двадесетак. Пошто је још једном проверена опрема (боце, регулатори, појас са теговима, итд.) могли смо да обучемо ронилачка одела. Између радости због онога што следи и страха од непознатог, преовладале су емоције.

Видевши да смо превише узбуђени, главни инструктор, иначе вођа групе, обратио нам се шаљивим тоном, што је најбољи начин да се новајлије опусте. На крају смо сви спремни ушли у чамац, нико није одустао.

Можда је неко и желео, али сви смо гледали око себе и некако бодрили једни друге. Осмеси су говорили да сада нема назад.

Свако је добио за пара једног старијег и искуснијег рониоца, са вишим ронилачким чином, који је, поред вође групе, директно бринуо о нама. Неколико минута пошто су чамци испловили, дошло је време да се навуку боце, убаце регулатори и спреми за искакање.

Екипа је бовама обележила место зарона, а и чамци су били гарант безбедности на површини.

Ускочили смо у воду на команду, пребацили смо се преко ивице чамца леђима окренутим води, тако да је прво боца имала контакт са водом. На неколико метара дубине, након изједначавања притиска, вођа је прво проверио да ли смо сви добро како би одобрио даље роњење.

Нашао сам се први пут испод површине мора, а да нисам морао да мислим о ваздуху. Незаборавно! Био сам се усред великог плаветнила окружен добро познатим људима са којима сам се неколико месеци спремао. Изградили смо велико пријатељство и били спремни да рачунамо једни на друге под морем.

После још неколико изједначавања притиска стигли смо на одредиште. По устаљеној процедури смо разгледали дно. Спектакуларан призор, а површина се једва назире. Довољна тежина појачана у мом случају са шест килограма олова осигурала је неутралну пловност, па сам могао и да клекнем и да седнем на дно. Након што сам додирнуо прву морску звезду и морски сунђер, уследио је први сусрет са нечим што се креће.

Зауставили смо се како би се мале хоботнице упознале с нама. Прво су нам пришле: биле су мале, са пипцима не дужим од 20-30 центиметара. Осећај кад вам стане на длан и причврсти се за њега тешко се може описати. С једном сам се поиграо, потом је предао другом рониоцу.

Било је на дну и ракова и шкољки, рибица мањих и већих. Све те рибице нису навикле на рониоце па нису биле расположене за "дружење", али јасно смо их видели у оном плаветнилу под вештачким светлом.

Захваљујући боравку на дну мора, постали смо тренутно зависни од дубина, роњења и истраживања подводног света. Све оно што смо слушали, сада смо и доживели. Ипак, свему што је лепо дође крај. Боце су већ прешле половину капацитета и време је било да се вратимо на површину.

Полако смо израњали, на одређеним дубинама, због декомпресије, морали смо неко време да идемо у круг, јер нисмо смели нагло да изронимо. Такозвана декомпресија или привикавање на мањи притисак изводи се по тачно утврђеним правилима. Поред специјалних ронилачих сатова којим се одређује дубина, ту су и старе, непогрешиве, дрвене таблице, које вођа групе носи око врата.

Овог пута нису нам биле потребне, захваљујући технологији.

Нешто што ме је на тренутак уплашило десило се управо при израњању. Концентрисан на праћење вође и екипе око мене приликом декомпресије, нисам ни приметио да нам се приближила једна већа риба.

Нагло сам се окренуо и нашао се очи у очи с њом, осетио сам језу, пулс се убрзао, али брзо сам схватио о чему се ради. Није била ни толико близу нити толико велика. Под водом сви предмети су и већи и ближи. Иако је, за мене, била необичног облика, испоставило се да је у питању само обичан станар морских дубина, нимало опасан, у ствари, плашљив.

Не само да сам се ја уплашио од ње него се и она уплашила од мене и брзо отперјала. Ипак, бар у првом тренутку није било пријатно. Срећом, све се брзо завршило. Осмехнуо сам се, показао пратиоцу знак да сам добро и наставио даље.

Да ли сам касније са зебњом размишљао о овом блиском сусрету? Јесам. Не бежи из главе мисао: шта би било кад би било. Међутим, постао сам зависан од роњења. Победио сам страх и остао вечни заљубљеник у велико плаветнило.

Пошто смо се нашли на површини, попели смо се на чамце и презадовољни, пуни утисака, кренули ка обали. Следио је "тежи" део посла: скидање опреме, пресвлачење, испирање опреме слатком водом и њено одлагање, како би све било спремно за неки нови зарон.

Откривање подводног света

Роњење представља откривање нових светова, и то оних подводних. Сигурно вам је застао дах када сте видели подводни свет корала живописних боја. На екрану изгледа задивљујуће, у стварности још лепше. Шаролики свет живих боја, које под различитим угловима мењају свој тон: пробијање и преламање светлости ствара очаравајући доживљај, готово неописив.

Тишина око вас дозвољава да уживате у чулу вида докле год се поглед простире. И да не заборавите, под водом све вам делује ближе и веће. Прелепи свет око вас није навикао на људе па се тако и понашајте.

Без наглих покрета, уколико желите да вам мала створења приђу. Ако имате рукавице, можете дочекати да их помазите и поиграте се с њима. Несвакидашњи доживљај сусрета са хоботницом, морском звездом, раковима и шкољкама, сигурно су многи већ доживели на мору. Али на већим дубинама има још много неистраженог света који чека на вас.

Ближе обали пронаћи ћете и трагове човека... Не, сад нећемо о загађењу, већ о олупинама старих бродова који скривају неке дуго чуване тајне. Увек су насељени живим светом који је у њима пронашао свој дом, па мирно треба улазити у туђу "кућу".

Немојте очекивати гусарско благо или да откријете неке велике историјске тајне. Будите сигурни, неко је пре вас већ био ту, али нико вам неће украсти сам незаборавни доживљај истраживања онога што је скривено од очију јавности. Прелепа шкољка или несвакидашњи каменчић биће довољан сувенир, који ће вас касније вратити у тај мир, поправити расположење и сигурно навести на размишљање, зашто да не – и маштање.

Свако ко је једном заронио осетио је ту драж подводног света, бескрајног пространства под водом. Верујем да се сви радо враћамо у воду у нади да ћемо пронаћи нешто што нико пре нас није видео.

Како до првог (правог) зарона

Наравно, постоје правила. Пре свега треба се обучити како се понашати под водом на већим дубинама. Прво без боце, а потом и с боцом. На старту је ту лекарски преглед, јер боравак под водом, самим тим и већим притиском него на површини, захтева максимално здраву особу.

Након лекарског прегледа и завршене обуке добија се диплома, ронилачка картица, карнет у који се уписују сви зарони. Ронилачка категорија, почев од млађег рониоца, преко карнета се оверава и може да се напредује ка вишим категоријама, али све зависи од броја зарона и додатних обука.

Дакле, одлучите се за неки од ронилачких клубова и они ће вас детаљно информисати шта све треба урадити. Којим вештинама да овладате како би били способни да почнете да истражујете велике дубине. За оне мале, бар оне до неколико метара, не треба никакво искуство – маска и дисалица, евентуално пераја и то је то.

Неколико савета за аматере

Пре свега морамо обратити пажњу на притисак под морем. Већ после два метра дубине морате изједначити притисак у ушима и синусима. Осетићете благи бол у ушима и у глави. Довољно је само стиснути обе ноздрве и духнути кроз нос. Можете осетити благо зујање у ушима и бол ће нестати. Уколико то не успе из прве, поновите, никако не настављајте у дубину уколико не изједначите притисак.

Температура воде до три метара дубине, поготово на мору, не разликује се од оне на површини: јесте мало хладније, али не претерано, осим ако нема неких подводних извора хладне воде, која је углавном слатка.

Шта урадити уколико се замагли маска под морем? Наравно, не треба излазити на површину. Довољно је одлепити маску са чела и дозволити води да испуни маску. Потом, треба вратити маску, па подићи њен доњи део и лагано избацити на нос мало ваздуха па посматрати како вода нестаје из ње.

Одакле долази звук? Сигурно нисте успевали да одмах одредите одакле долази звук под водом. Није ни чудо. Ронилац под водом има потешкоћа да то одреди. Наиме, звук испод површине воде путује пет пута брже него кроз ваздух.

На копну нам углавном треба само делић секунде да одредимо одакле звук долази. Због брзине којом путује под морем, наш мозак, који је навикао на копно, има потешкоћа да то открије, али се ипак брзо прилагоди и избори са проблемом. Приликом сваког следећег зарона биће лакше оријентисати се и сазнати порекло звука.

Такође, и наше тело се привикава на ново окружење. Приликом роњења на дах никада из прве нећете отићи најдаље. Вежба и привикавање на ново окружење учиниће да све даље можете да досегнете.

Може се рећи да то нема везе са капацитетом плућа. Добро утрениран ронилац са много мање ваздуха у плућима одлази много даље, односно дубље.

Прва, друга и трећа криза се јављају приликом роњења на дах. Прву лако пребродимо, а касније је скоро и не примећујемо. Друга се јавља нешто касније и њу успевамо да неутралишемо. Прави савет је да после ове друге кренете да израњате. Јер, током и након треће кризе јавља се несвестица, а она може да буде кобна, макар били и у плићаку.

Сваки ронилац, ту рачунам и аматере под водом са једним уздахом може остати највише један и по минут. Максимална дубина на коју можете отићи је 25 до 30 метара. Само појединци са искуством могу задржати дах између три и четири минута и заронити много дубље.

Још један савет о безбедности. Уколико сте отишли даље од обале, обавезно обележите бовом или нечим што плута по води место где сте заронили, како би они који ту пролазе чамцима обратили пажњу на вас. И да, увек израњајте са једном руком подигнутом увис, и то оном којом не пишете – дакле десноруки са подигнутом левом руком.

Зашто кажемо велико плаветнило? Вода која се налази изнад рониоца, на дубинама већим од 10 метара, филтрира сву светлост која је жута или црвена – ломи светлост, то чини воду претежно плавом.

Само уколико ронилац користи вештачко светло, под водом може сагледати велику дубину у правим бојама. 

Пијанство великих дубина

Не, нико под утицајем алкохола није ушао у воду и заронио дубоко. Овај израз се користи за описивање наркотичког утицаја азота под великим притиском у великим дубинама. Ваздух у боци рониоца је под притиском, а на сваких десет метара дубине тај притисак се повећава за један бар.

Ронилац на дах се са овим неће сусрести и већина од вас никада неће бити у прилици да осети овакав изазов. Са овим могу да се сусретну они који одлуче да се роњењем баве нешто озбиљније. Пре свега са комплетном опремом.

Сматрало се да се "пијанство великих дубина" јавља на дубини већој од 40 метара, каснија истраживања су ту границу вратила на 30 метара. Напомињем да ово пијанство не мора увек да се јави и не свакоме ко је дубоко заронио.

Симптоми се разликују од човека до човека. Почев од благе конфузије и благе еуфорије. Међутим, долази и до немогућности обављања радњи за које је потребна већа концентрација. Симптоми се појачавају са повећањем дубине, па роњење треба прекинути и вратити се на мању дубину. Јер, смањењем притиска нестаје и наркотичко дејство азота.

Превенција је – као и иначе у животу – у едукацији. Али да не идемо предалеко: ко се одлучи за велике дубине свакако ће пре тога морати да прође обуку и детаљно ће изучити сваки безбедносни аспект под морем.

Основно правило је да се никад не иде дубоко, то је главна превенција и омогућава да се више опустимо и уживамо под водом.

Уживање испод површине

Било да сте аматер или професионалац, налазити се испод површине буди у вама неописив осећај. Адреналин је повишен, машта нема граница, а велико плаветнило свакако вас привлачи да га упознате и истражите.

Постоје правила којих се морамо придржавати да би истраживање дубина било незабораван доживљај. Дотаћи нешто што нико пре нас није успео. Бар не на том месту, баш ту шаку песка, звезду, шкољку, светлуцави каменчић...

Под водом сте сједињени с тим светом. Бар на тренутак равноправни сте с њима и можете да истражујете околину концентрисани само на оно што је надохват руке.

Сви ми који смо вечно заражени дубинама, спремни смо да увек кренемо у нови зарон, у ново упознавање подводног света. Сваки нови зарон доноси неку нову авантуру.

Причу или анегдоту сваки ронилац ће вам испричати. Ипак, потрудите се да сами то доживите, макар заронили у плићак. Можда се једног дана отиснете на већу дубину и осетите праву авантуру.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(понедељак, 17. јан 2022, 16:08) - anonymous [нерегистровани]

Лепо!

Баш леп текст - право уживање је било читати га!