Umetnost interpretacije – Krista Ludvig

Sećanje na slavnu nemačku vokalnu umetnicu Kristy Ludvig, koja je preminula 24. aprila u 93. godini života. S obzirom da je bila jedna od najznačajnijih interpretatorki solo pesama predstavićemo njeno umeće kroz vokalna ostvarenja Gustava Malera (Rikertove pesme), Johanesa Bramsa (Tri pesme uz klavirsku pratnju Lenarda Bernstajna), Morisa Ravela (Pesme sa Madagaskara) i Riharda Vagnera (Pesme Matilde Vezendonk). U pesmama Krista Ludvig je pokazala svoju izuzetnu sposobnost da tekstu i muzici da široki luk od lirskih prosvetljenja do snažnih dramskih dubina, uz psihološku pronicljivost, ali i nepatvorenu muzičku spontanost.

Krista Ludvig je rođena 1928. godine u Berlinu u familiji muzičara - operskih pevača, obrazovala se u Ahenu i Frankfurtu, gde je i debitovala na operskoj sceni 1946, kao osamnesetogodišnjakinja. Posle kraćih angažmana u Darmštatu i Hanoveru, 1955. pridružila se ansamblu Bečke državne opere gde će ostati, kao članica, trideset godina i izvesti više od četrdeset dve uloge na 769 izvođenja. Bečka publika ju je obožavala, posebno zbog toplog i oblog karaktera njenog glasa, te svojevrsne "mekoće" koja se neguje kao karakteristika bečkog zvuka.

Po rečima kritičarke Ane Midžit, karakteristika umeća ove umetnice je bila u tome da se činilo kao da nema ničega napornog ili teškog dok peva, i nastavlja: „Kada slušate Kristu Ludvig to zvuči kao čista muzika stvorena bez ikakvog napora, ali sve to je posledica besprekorne tehnike. Toliko toga može da se nauči iz same te činjenice”.

Na početku svoje karijere kako u matičnoj Bečkoj operi, tako i na sceni Metropolitena gde je debitovala 1959. godine, Krista Ludvig je ostala upamćena po svojim mocartovskim rolama – kao Kerubino u Figarovoj ženidbi, odnosno kao Dorabela u Tako čine sve koju je pevala sa velikim uspehom i na Salcburškom festivalu uz Elizabet Švarckopf, a pod dirigentskom palicom Karla Bema. Kako joj se glas razvijao i sazrevao, tako je i Krista Ludvig preuzimala na sebe i druge role – od Amneris u Aidi, princeze Eboli u Don Karlosu, Adalđize u Normi, Marije u Voceku ili Leonore u Fideliju. Zanimljivost njenog glasa je bila u tome da je zahvaljujući beskprekornoj tehnici mogla da peva kako mecosopranske, tako i dramske sopranske role. Takođe, bila je cenjena i kao izuzetna štrausijanka – još uvek se pamti njeno izvođenje Maršalice u Kavaljeru sa ružom u kasnijem periodu karijere, a posebno je bila poznata kao Barakova žena u operi Žena bez senke u kojoj je često nastupala zajedno sa svojim prvim suprugom bas-baritonom Valterom Berijem.

U toku svoje pedesetogodišnje karijere Krista Ludvig je otpevala gotovo sve glavne mecosopranske uloge vagnerijanskog repertoara – od Venere u Šoltijevoj verziji Tanhojzera, preko nastupa u Bajrojtu, do rola Brangene u Tristanu ili Kundri u Parsifalu. Po kvalitetu muzičke visprenosti i dubini psihološke karakterizacije njene interpretacije ovih uloga su do danas neprevaziđene.

Krista Ludvig se povukla sa scene 1994. godine, ali je nastavila da obučava mlade pevače držeći majstorske kurseve i časove. Umrla je 24. aprila ove godine u 93. godini života. Jednom je izjavila da je jedini „recept za uspeh” u stvari „da prvo i pre svega, morate da pevate za samog sebe”. Upravo je ovakav unutrašnji poriv, strast i posvećenost spram umetnosti pevanja, pored beskprekorne tehnike i znanja, ono što Kristu Ludvig na polju opere čini velikim uzorom za nove generacije pevača, pa i onih najmlađih, koji će o njenom umeću moći da se upoznaju kroz brojne, često i antologijske snimke koje je za sobom ostavila.

Urednica Ksenija Stevanović