Париска Опера – почеци, жанрови, теме

Слушаћете другу емисију из циклуса који приређујемо поводом 350 година од оснивања париске Опере, са акцентом на период од времена Луја XIV до Бурбонске рестаурације.

Иако је озбиљна француска опера, артикулисана у облику лирске трагедије, од самог оснивања париске Опере имала централно место на њеном репертоару, у раду ове институције појављивали су се и други жанрови, који су по правилу били одговор на спољне изазове. Први и најзначајнији међу њима је свакако опера-балет, који је настао због потребе да се на сцени нађу и дела лакше тематике. Иако је у опери-балету било одређених комичних елемената, ликова и ситуација, акценат није био на њима, већ на другачијем односу плеса и певаних делова, са већим нагласком на плес, који се ослањао на традицију француског дворског балета 17. века. Поред тога, у овој форми линеарна наративна структура је одбачена, оличена у подели на чинове јединствене драмске радње, у корист пролога и балетских сцена, антреа, који су повезивани општом тематиком дела. Иако постоје и ранији пастиши који представљају прототипе овог жанра, за прву оперу-балет сматра се дело Галантна Европа Андреа Кампре на либрето Антоана Удара де Ламота, премијерно изведено на сцени Palais-Royal 24. октобра 1697. године, а чији антреи обрађују тему љубави у четири европске земље, Француској, Шпанији, Италији и Турској.

Током прве половине 18. века, жанр опере-балета стекао је велику популарност на сцени париске Опере. Овоме је несумњиво допринело и то што је озбиљним репертоаром и даље суверено доминирао опус Жан-Батиста Лилија, са којим је било незахвално надметати се, те су у опери-балету, композитори новије генерације, видели простор за оригинално изражавање. Жан-Жозеф Мондонвил је аутор који је, у време промене француског музичког укуса под утицајем новог галантног идиома италијанске опере, поседовао довољно вештине да управо у жанру опере-балета задовољи разнородна очекивања публике, комбинујући аријете са бриљантним колоратурама, мелодије које су наликовале популарној музици тог времена, драматске оркестарске епизоде и арије старог, лилијевског кова. Осмишљавајући своје позно дело, оперу-балет Пафоске свечаности, премијерно изведено на сцени париске Опере 1758. године, Мондонвил је искористио два антреа које је претходно компоновао за приватни ансамбл Мадам де Помпадур, љубавнице краља Луја XV.

Париска опера је одговорила на изазов који је пред њу ставила све већа популарност комичних облика овог жанра, те је средином 18. века почела да приказује дела која су носила жанровску одредницу комедија-балет. Ова остварења могу се сматрати претходницама оперске мелодраме 19. века. С једне стране, од опере-балета разликовала су се по доследној употреби комично-сатиричних елемента и јединственој радњи, а с друге, од опере комик ривалских позоришта, по томе што нису имала говорне дијалоге. Чућете одломке из једног од ових специфичних остварења, комедије-балета Венецијанка Антоана Доверња, из 1768. године.

Француска буржоаска револуција представља историјски догађај који је из корена променио мисију париске Опере, краљевске институције која је до тада била у служби одбране монархије. Опере које су нудиле политички коментар на актуелне догађаје по правилу су извођене на другим париским сценама, и то у жанру опере-комик. У револуционарно доба, на сцени париске Опере, односно Академије за музику, како је тада преименована, извођена су, пригодна, свечарска дела, у славу револуције и републике. Чућете сцену из једне овакве опере – патриотског дивертисмана, како стоји у поднаслову – Жртва за слободу, коју потписује Франсоа-Жозеф Госек, а која је премијерно изведена у париској Опере, на сцени при Théâtre de la Porte Saint-Martin, 30. септембра 1792. године. У овом одломку чућете и Марсељезу, коју је Госек инкорпорирао у своју оперу понудивши прву оркестрацију ове популарне револуционарне песме и будуће француске химне.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредиле Ксенија Стевановић и Сања Куњадић