Бетовен и фолклор

У четвртој, последњој емисији циклуса о улози фолклора и фолклорних музичких материјала у опусу Лудвига ван Бетовена, говоримо о песмама овог аутора и Карла Марије Вебера.

Иако је фолклор заузимао важно место у естетици раних романтичара Бетовенове генерације, већина композитора уметничких песама тог доба није се непосредно инспирисала народном песмом. Бетовен је заправо један од првих композитора немачке песме код којих се прати нескривени утицај народне песме и фолклорног музичког материјала на уметничку песму. Једини циклус песама у његовом стваралаштву, Далекој драгој, опус 98, из 1816. године, истиче се као пример композиције у којој је Бетовен спровео трансформацију идиома немачке народне песме. Циклус се састоји од шест песама, писаних на стихове Алојза Јајтелеса, које се музички надовезују без паузе и које су циклично повезане, а мотив љубавне чежње, који се непосредно пресликава у мелодијске мотиве и хармонска решења, рефлектује се и на тонални план циклуса.

Након Бетовена, изузетак у овом смислу представља Карл Марија Вебер, који је за феномен музичког фолклора био заинтересован и као музички писац, а користио га је и у својим операма. У његовом опусу проналазимо како песме инспирисане фолклором, у којима, као и Бетовен, проширује хармонски план и улогу клавирске пратње, тако и обраде одређених народних и популарних песама.

По поруџбини единбуршког издавачa Џорџа Томпсона, Бетовен је израдио и Шест народних тема са варијацијама, опус 105, из 1819. године, у обради за флауту и клавир. За пет енглеских песама Бетовен је компоновао три до четири варијације, док је аустријска песма, на трећем месту у збирци, завредила шест варијација, са петом у лаганом адађо темпу и шестом у форми полетног финала.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић