Kako je na Studiju B stigao od početnika do direktora, zašto je osnovao SOS kanal i zašto je morao da ga proda, koliko slobode je davao Vladanu Tegeltiji i Željku Pantiću, šta zamera REM-u, šta ministrima sporta i zašto su odnosi Zvezde i Partizana gori nego ikada pre, u novoj epizodi podkasta "Bermudski trougao" govori Dragiša Kovačević, osnivač i bivši vlasnik SOS kanala.

O atmosferi na utakmicama između Crvene zvezde i Partizana, odovornosti medija za rast neprijateljstva među navijačima, raspodeli nacionalnih frekvencija, nestanku SOS kanala, Dijegu Armandu Maradoni, Robertu Prosinečkom, savetima koje je dobio od Duška Radovića i patrijarhu Porfiriju kao članu Saveta REM-a, za Bermudski trougao govori Dragiša Kovačević, sportski novinar, osnivač i bivši vlasnik SOS kanala.

„Uvek je nešto bilo sporno, ali ranije nije bilo društvenih mreža ni tabloida, koji se uglavnom bave događajima van terena i događajima koji nisu direktno proizvedeni između dva gola ili dva koša i zbog toga je atmosfera uzavrela, napravljena na neprirodan način. Ljudi koji sede u jednom i drugom klubu nemaju razumevanje za značaj večitog derbija. To je institucija, koja živi duže od 75 godina. Sve se ugasilo, jedna i druga država, menjali se predsednici i uređenja, Šiptari su postali Albanci, Crna Gora izašla iz zajednice, a večiti deri je preživeo. Nekada je najveća uvreda bila – daćemo vam tri komada, a sada razmišljate da li ćete se kući sa utakmice vratiti živi.“

Gost devetnaeste epizode podkasta o medijima govori o tome kako je „život planirao da ne propusti derbi“, pretnjama navijača i navijačkom novinarstvu, zašto je napuštao radne grupe za izmenu medijskih propisa.

„Frekvencija je nacionalno dobro koje ne smete da zloupotrebljavate niti treba na njoj da se obogatite. Godinama sam bio ljut na RTS, jer nisam video utakmice reprezentacije na tim kanalima. REM je dužan da napravi spisak događaja od nacionalnog značaja na početku godine. Da biste imali pravo na prenos tih događaja, morali ste da ispunite dva uslova: prvi je da je vaš kanal slobodan, i drugi, da pokriva teritoriju cele države. Od REM-a smo godinama dobijali objašnjenje da vlasnici prava mogu da emituju te utakmice. Ali, ako kupite avion u Nemačkoj, ne znači da možete da ga vozite vi nego onaj ko zna da ga vozi. To je isto.“

Kovačević govori o višegodišnjem sudskom procesu nakon kojeg SOS kanal prelazi u vlasništvo Radoice Milosavljevića, o današnjem novinarstvu na desetine novinara koji su se formirali na toj televiziji i zašto na nikada brojnijim sportskim kanalima ima sve manje domaćeg sporta.

„Od dva novinara sam nezavisno dobio istu misao: to je moglo samo na SOS kanalu. Vladan Tegeltija ili Željko Pantić, na primer, mogli su da zovu koga god hoće ma ko se zbog toga naljutio. I zvali su me razni, a ja im se na telefon nisam javljao dok ih malo ne prođe. Ugašeni su Sport, list koji se bavio domaćim sportom 24 sata u nedelji, SOS i FM radio. Sad imate dvadesetak sportskih kanala na kojima se na prste broji prisustvo domaćeg sporta. Ne znam da još postoji udruženje sportskih novinara, ali znam da u ložama sede sekretarice političara.“