Kakve sve medijske, etičke i kodekse osnovne ljudske pristojnosti mediji krše kada izveštavaju o porodičnim tragedijama, nasrćući na članove porodice dok su još u potpunom šoku i da li bi se to moglo ikako promeniti, to je tema razgovora sa koleginicom An Mari Ćurčić, dugogodišnjom novinarkom koja je pokrenula kampanju „Stavi se u moje cipele" s ciljem da smanji štetne posledice izveštavanja o nesrećama i ljudskim patnjama.

„Vrlo je licemerno što nije objavljeno puno ime i prezime maloletnog deteta koje je bilo svedok ubistva u Zrenjaninu, od koga se bez ikakvih moralnih dilema uzima i izjava, ako mu je svim drugim informacijama u tekstovima u potpunosti otkriven identitet. I bez osvrta na razmere traume tog deteta. Zašto su detalji tog ubistva supružnika u Zrenjaninu informacije od značaja za javnost? Da li je informacija od javnog značaja kako je bila obučena majka u trenutku kad joj policija saopštava da je njeno dete tragično preminulo? Kakav je benefit po javnost da emitujete snimak roditelja nad telom deteta koje je tragično stradalo u saobraćajnoj nesreći? Šta očekuješ da ti osoba koja prolazi kroz tragediju kaže? Ta pitanja konstantno postavljam kolegama, ali pre svega urednicima rubrike hronika i glavnim i odgovornim urednicima," kaže za Bermudski trougao An Mari Ćurčić, dugogodišnja novnarka koja je pokrenula kampanju „Stavi se u moje cipele" s ciljem da smanji štetne posledice izveštavanja o nesrećama i ljudskim patnjama. 

Gošća četrnaeste epizode podkasta o medijima govori o tome kako samoubistvo može biti usko povezano sa načinom izveštavanja o pojedinačnim slučajevima, šta su posledice manjka novinarske pažnje u radu sa žrtvama, počiniocima, srodnicima, kako izveštavanje stigmatizuje i retraumatizuje žrtvu i zašto u određenim slučajevima postoji veći senzibilitet medija za žrtvu.

„Sve češće se dešava da ljudi iz medija, pre nego što im to saopšti policija, saznaju da im je stradao najbliži srodnik. Svaki novinar treba da se zapita da li je, kad je počeo da se bavi ovim poslom, zamišljao da će praviti sačekuše po grobljima ili ispred zgrada srodnika. Bez želje da amnestiram terence, činjenica je da niti jedan tekst ne može da prođe bez odobrenja dežurnog urednika i zato su oni i najodgovorniji. A ako je klikbejt jedini način da se privuku oglašivači i oni treba da se zapitaju šta zapravo plaćaju."

Ćurčić kaže da je u sopstvenoj tragediji osetila kolegijalnost. „Ali to je istovremeno tužno. Jer po kom osnovu bi trebalo da ja budem privilegovana u odnosu na sve druge. Tužno je da kad prolazim kroz najužasniju tragediju kao roditelj, treba da budem srećna što o tome nema pedeset tekstova, nego nešto manje i što sam ja, eto, znala kome treba da se obratim za psihološku pomoć dok većina ljudi ne zna. Mera za svakog novinara i urednika, kad izveštava o samoubistvu, treba da bude odgovor na pitanje čemu doprinosim pisanjem o ovome, jer nije dovoljno da na dnu teksta objavite kontakte za pomoć, ako ste štetu već napravili naslovom, fotografijom, izjavama komšija, nepotrebnim opisima događaja."