Aleksandar Mitrović ima mnogo faktora protiv sebe i samo jedan na svojoj strani: postiže golova. Tako je sa nepunih 27 godina postao najbolji strelac naše reprezentacije u istoriji, a verovatno je tek na pola svoje reprezentativne karijere

Bio je 69. minut utakmice sa Irskom. Stefan Mitrović ispucanu loptu irskog golmana glavom je vratio na protivničku polovinu. Ona je došla do Vlahovića, koji je iz prve prosledio do Tadića, a on ju je, takođe iz prvog kontakta, uputio ka Mitroviću na desnoj strani. U trenutku kada je Mitar došao do lopte bio je 25 metara od gola. Nije bilo teško primetiti da je Travers predaleko od linije, ali je bilo mnogo teško izvesti onakav lob udarac. Srbija je povela sa 2:1.

Šest minuta kasnije, ponovo je Mitrović iskoristio Tadićev odličan centaršut, i pored dvojice Iraca glavom povećao na 3:1.

Od tog trenutka, Srbi su se opet navukli na fudbal.

Piksijevih 11 

Bilo je to očigledno uoči utakmice sa Portugalom. Reprezentacija koju su mnogi unapred otpisali, opet je bila glavna tema u zemlji. Protivnik su bili Ronaldo i društvo, a Mitrović je sa dva gola u prethodnoj utakmici sebi kupio mesto u startnoj postavi.

Utakmica je počela onako kako su mnogi očekivali kada su videli Piksijevih jedanaest - previše ofanzivnih u odnosu na snagu protivnika. Portugal je lako dolazio pred gol Srbije, i sa dva slična gola Dijega Žote do kraja poluvremena poveo sa 2:0.

Piksi je napravio nekoliko pametnih izmena, koje su se činile defanzivnim, ali su omogućile da Srbije napadne kako treba. Umesto Lazovića u igru je ušao Radonjić, a Nemanja Maksimović zamenio je centarfora Dušana Vlahovića. Odluka da se igrač Herte postavi na mesto desnog 'vingbeka', u paru sa onom da centarfor koji ostaje na terenu bude Mitrović  - ispostavila se kao ključna.

U prvom minutu drugog poluvremena Tadićevu presečenu loptu Radonjić centrira, Mitar se sjajno postavio, i pored Fontea i Pereire glavom dao gol nade za Srbiju. Tim golom, 39. za nacionalni tim, momak iz okoline Smedereva postao je najbolji strelac u istoriji reprezentacije, prestigavši Stjepana Bobeka, legendu Partizana.

Uspeh koji bi bio veličanstven u bilo kom trenutku karijere, došao je šest meseci pre Mitrovog 27. rođendana, kada pred sobom ima još šest, sedam, možda i više godina igranja za srpski tim.

Nekoliko dana kasnije, uvećao je svoju prednost na večnoj listi strelaca sa dva gola Azerbejdžanu, u pobedi od 2:1. Kod prvog, Spajić je na polovini terena presekao loptu, dodao je Tadiću, a ovaj kao i uvek Mitroviću, polulevo. On je iz prvog kontakta stvorio prostor za šut i niskim, preciznim udarcem poslao loptu u malu mrežu.

Drugi gol je bio možda još lepši: nakon Gudeljevog pasa, Sergej je između linija lepo našao Mitra, koji se majstorski namestio i levom, slabijom nogom opet pogodio ugao.

Telepatija s Tadićem

Još otkako je pre osam godina, u septembru 2013, kao tinejdžer odigrao onakvu utakmicu protiv Hrvatske, osetilo se da je Aleksandar Mitrović igrač za važne utakmice. Sa neviđenom lakoćom je kod onog prekida nadskočio Vedrana Ćorluku za izjednačujući gol, i tokom cele utakmice leđima okrenut golu izdržavao teške duele.

U očajnim kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2016. nije imao važnu ulogu, ali je u uspešnim za Svetsko prvenstvo 2018, kod Slavoljuba Muslina bio ključni čovek. Taj ciklus je važan zato što se tada razvila gotovo telepatska saradnja Mitra i Dušana Tadića. Golovi Austriji u Beogradu, Velsu u Kardifu, ali i asistencija za Prijovića protiv Gruzije, odveli su Srbiju u Rusiju.

I tamo je Mitrović bio na visini zadatka. Protiv Kostarike nije postigao gol, ali je saradnja njega i Sergeja Milinkovića Savića na toj utakmici bila kao pesma. Dva majstora, koja do tada nisu mnogo puta igrali zajedno, jedan drugom su ostavljali loptu iz prve, stvarali šanse i uzajamnom nesebičnošću oduševili naciju. Protiv Švajcarske, opet telepatija sa Tadićem - on centrirao slabijom nogom, a ovaj svojim najjačim oružjem, glavom, dovodi Srbiju u vođstvo protiv ekipe koja, zbog nekoliko kosovskih Albanaca u timu i njihovih izjava pred meč, nije bio običan protivnik. Kako i zašto nije suđen penal nad Mitrom kada ga je Lihtštajner u stilu Hulka Hogana oborio na travu, ostaće misterija i podloga za sumnju u nemačkog sudiju Briha. Srbiji je posle ostalo da odigra sa Brazilom i očekivano izgubi, i vrati se u Beograd.

Sve je za Mitrovića bilo solidno i u Ligi nacija i u kvalifikacijama za kontinentalno prvenstvo, koje će se zbog kovida-19 održati tek ovog leta. Onda su, u novembru prošle godine, došle utakmice protiv Norveške i Škotske, a Mitar je bio potpuno van ritma. Protiv Norvežana, srećom, njegov veliki promašaj nije bio skup, jer je Srbija pobedila i obezbedila sebi meč sa Škotima. Tu je loša forma još više došla do izražaja - izgledao je dezorijentisano, trudio se ali za 120 minuta nije ni ulazio u mnogo šansi. Na kraju, promašio je poslednji penal koji je protivnika poslao u grupu sa Engleskom, Hrvatskom i Češkom, a Srbiju posle 20 godina ostavio bez plasmana na Evropsko prvenstvo.

Završnica srcem i glavom  

Uz sve to, njegov Fulam je ove sezone ispod svih očekivanja. Nije da Skot Parker ne može da objasni zašto je Mitrović često na klupi - u njegovoj taktičkoj koncepciji centralni napadač mora da ima drugačije karakteristike. Da po oduzetoj lopti u srednjoj ili niskoj zoni svojom hitrinom može da krene prema prostoru, ali i da tokom pozicionog napada često izmenjuje pozicije sa saigračima. I pored ove racionalizacije, oseća se  ipak i neka vrsta nepravde prema Mitroviću, koji je prethodne tri godine bio najbolji igrač tima.

Život u teškim fudbalskim okolnostima za Mitra nije novina. Samo se na početku karijere, u Partizanu i Anderlehtu, borio za trofeje, i osvajao ih. Sa Partizanom je bio prvak zemlje 2013, a sa Anderlehtom godinu dana kasnije. Grobari i dalje pamte njegov sjajan gol Trumseu u avgustu 2012. kada je još bio maloletnik. Sve ovo što u reprezentaciji Srbije gotovo devet godina kasnije pokazuje, videlo se u tom golu. Sirova snaga, odlično kretanje i završnica glavom.

Od osporavanog momka koji nije nastupao ni za jednu selekciju srpske reprezentacije, ekspresno je postao najbolji strelac mlade, a onda i član A selekcije, i postao jedan od najtraženijih mladih napadača na kontinentu. Ali već u drugoj sezoni u Belgiji doživeo je za standarde Anderlehta neuspeh - nije uzeo titulu i pored toga što je sa 20 golova bio najbolji strelac lige. Otišao je u Njukasl, i odatle kreće potpuna neizvesnost, nesuglasice sa trenerima i stalna borba za opstanak i promociju, a on - kada dobija šansu - uvek isporučuje golove.

Aleksandar Mitrović ima mnogo faktora protiv sebe. Zbog svog igračkog profila, na koji ljudi iz neznanja ne gledaju baš kako treba, kao da se čeka i najmanji pad u formi da bi se krenulo sa teorijama da je Mitar „zastareli tip igrača", da je „spor" i „tehnički slab". I pored toga, on uvek daje golove, ne samo zbog velikog umeća već i zbog velikog srca. Kao što sreća prati trenere poput Piksija, prati i igrače kao što je Mitar.