Pesme je, kažu, sastavljao tako što je hodao praznom prugom i pevao. Kakva je to slika: Šaban odmiče od nas i, bez pare u džepu, nakon što je stvarno izgubio na barbutu, najsurovijoj od turskih kockarskih igara, smišlja "Pitao sam malog puža... da mi svoju kuću proda". Ili je zaljubljen, po stoti put, i peva "Sila kale bal, zelene yakha..." - "Crne kose ima, i zelene oči...". A na pruzi je iz svih važnih razloga...

"Rođen 16. aprila 1936. u Nišu. Posle rata zbog devojke dezertirao iz JNA, osuđen na tri godine na Golom otoku. Indira Gandi i Nehru pozvali ga u Indiju gde je proglašen za kralja romske muzike. Njegova pesma Đelem đelem proglašena je za himnu svih Roma sveta."

Kakva biografija, a? U poređenju s bilo kim, na našoj sceni pogotovo, sve se čini kao, klišeom rečeno, nesnimljeni film. Ima "samo" jedan problem tu: osim mesta rođenja - ništa od ovoga gore najverovatnije nije istina. Uglavnom je neproverljivo i najčešće čista konfabulacija - samog Šabana, onako kako je pričao i slagao svoj životopis i ostavljao ga drugima, kao da je znao da niko ništa neće kasnije proveriti.

Ali najintrigantnije činjenice zapravo uošte nisu u mitologizovanim biografijama koje se prenose danas u sve teže proverljivoj džungli informacija. Umesto tih i takozvanih činjenica, umesto proizvoljnih tvrdnji, trebalo bi krenuti drugačije, obrnuto - od pitanja. Neka od njih sasvim su bazična, nadošla iz slušalačke začuđenosti, iz zadivljenosti, a neka su objektivnija, šire kulturalna i istorijska.

U prva idu najočitija, koja se javljaju nad onim što čujemo kad danas slušamo danas klasične snimke s prva četiri Šabanova albuma snimljena za ljubljansku „Založbu kaset in plošč" i za zagrebački „Jugoton", većinom sa njegovim pesmama i u pratnji samozatajnog, uzdržanog, a briljantnog orkestra Zorana Pejkovića. Ta serija pesama, album za albumom, na kojima se čuje pevač i autor u zenitu, sada, četrdeset godina kasnije, začuđuje sve više. Odakle mu onakav ton, "farba", kako se kaže; odakle ta stilizacija, tehnika? Kako to nastaje i kako se razvija? Šta je slušao (a sigurno je slušao, ne postaje se muzičar "po Duhu Svetome"), kako je spajao i slagao te svoje pesme, tekstualno i pogotovo muzički? Šta je uopšte trebalo biti da bi se postalo Šaban Bajramović?

Život je maskenbal

Znamo šta će reći većina. Bez razmišljanja opaliće: "Ciganin je, oni imaju to (!)." I promašiti sasvim. Kako je jednostavna kulturrasistička logika u svojim rešenjima i kako površna u svojoj dubinskoj zlonamernosti. Dobro, trebalo je odživeti najpre, imati iskustvo od vrste u koju niko od nas "belih" nema pristupa. Bez iskustva ništa. Ali, ovde se opet treba podsetiti reči američkog kritičara Alberta Marija o bluzu i o Besi Smit, i parafrazirati ih u našem kontekstu: "Ako je istina da je ciganska muzika odraz stotina godina muke toga naroda, kako to da je rodila samo jednog Šabana Bajramovića?"

Tu nam i inače Amerikanci sa svojim rasnim kompleksom dobro dođu, kao što se odmah dobro naslanja serija kulturoloških pitanja. Analogije između kultura su brojne, i kao takve samo potvrđuju njihovu međusobnu razliku, ali valjaće nam svejedno. Ako je Šaban tako za kolektivno, često nevešto oko, bio simbol Ciganina, u smislu pojednostavljivanja "jedan-za-sve" - kako to da se iza hodajućeg klišea sa srebrnim zubima i šarene odeće kojoj se sredina podsmevala, u isti čas krio jedan toliko očito poseban čovek, krajnji individualac i - da - punokrvni umetnik, autor, nestvaran stilista?

U generaciji pevača kojoj je najpre bilo do decentnosti i mere, gde je svaki gledao da izvede melodijsku liniju što preciznije, sa što manje skokova, bez suvišnih vibrata i zavijanja, bez "drmanja" note, Šaban je bio ekstremno drugačiji. Igrao se frazama kao mađioničar maramama, melodijski i ritmički. Kretao posle prve dobe, završavao iza dužine fraze i na neočekivanu notu, potezao visoko gore, bez force i dernjanja, improvizovao bez reči, glasovima, neleksički, ciganski plačno. Intonacija - savršenstvo, kao onaj "lock-on" uređaj kod modernih borbenih aviona, koji lovi metu pred sobom dok je ne fiksira i zaključa. Šaban ne zna za falš.

Na sve ovo još je prelazio - što je dugo bilo ravno tabuu ili bar nepristojnosti - iz čistog tona na početku ili na kraju fraze u pevanje iz grla, kao bluzer, grebući glasnice da izrazi očaj. Za muku nije dovoljno čisto pevanje. A iza one obavezne ciganske glume u tonu, bila je nepoznata i istinska muka, tajnovita i neobjašnjiva, nedostupna većini nas.

Kako može dakle u njemu biti i čitava kultura, a u isto vreme i ono što se izdiže nad njom, što stvara ličnost ni sa kojom drugom usporedivu? Isti problem, isti golemi nesporazum, ponovo u analogiji, imala je još jedna, američka, ličnost. Takođe "ne bilo kakva". Luis Armstrong - u njemu su se za široku, sredinašku belu publiku na prvi pogled spojile sve, bartovski rečeno, konotacije određenog tipa predstavnika crne Amerike, sve čega su se moderni crni džezeri i intelektualci dugo stideli. U isto vreme (što se tek danas čuje, sve bolje) ispod zabavljačke maske, ispod očitog, stajao je jedan od najvećih inovatora muzike čitavog dvadesetog stoleća.

Ki vojska me đava

Na sličnoj podeli radio je i Šaban, sasvim nesvesno. Svi smo voleli, ili volimo još uvek, da se nasmejemo onome što lingvisti zovu "interferencija" - tome kako romski jezik (kao i svi drugi) pozajmljuje reči koje mu trebaju, a koje u kontekstu  nerazumljive celine i mešanju registara u jeziku, zvuče nekako naročito komično. Pitanje je jedino, nasmeje li se tada čovek njima ili se smeje s njima, kao jednak - u tom odgovoru je test svakog rasizma.

Uzmimo zato jedan od Šabanovih klasika, a mogli bismo i drugi:

Kerta mange daje
Jek gudli kafava
Jek gudli kafava daje
Ki vojska me đava.

Kad čujemo ovaj slovenski "uljez" u tekstu, ovu nama jedino prepoznatljivu "vojsku" (!) - komični efekt biva trenutan. Ali kad se prevede tekst u kom lik pita majku da mu skuva "jednu slađu kafu", jer ga "u vojsku zovu", i ako se prepustimo spoju i kontrastu reči s muzikom letećeg nezaustavljivog tempa i (za zapadno uvo trajno neočekivanim) dursko-molskim izmenama ciganske skale - efekat tih razlika može da izludi čoveka. To je  "tapiserija" potpuno suprotnih stanja, koja se izmenjuju bez upozorenja - trivijalno, svakodnevno, neosvešćeno, u tekstu neopaženo prelazi u potpuno crnožučnu, neizdrživu žalost kojom je oblivena muzika.

Ciganski spoj suprotnosti kojima je Šaban gospodario i stvarao ga kao niko drugi, prejak je za nas ostale - nismo vaspitani tako da znamo s tim. Otud, nije slučajno da se ljudi od kojih se to ne bi očekivalo ponekad pobiju ili razbijaju stvari pod uticajem ove muzike.

Sam svoj džez

To mahnito i suptilno u jednom, pokušali su kasnije da uhvate razni, redom "belci", pogotovo nakon što je 2001. mostarski producent Dragi Šestić albumom A Gypsy Legend izvukao Šabana iz tavorenja i izbacio ga na svetsku scenu. Nije im uspelo. Šaban naravno nije mario šta se iza njega radi u studiju i na matricama, pa su aranžmani uglavnom bili pogrešni, suviše "pristojni", zapravo malograđanski, uz pomodno i nasilno vezanje za džez - kao da Šaban nije bio sam svoj vlastiti džez kojem ne treba ništa! I sve je ispadalo često nakaradno, nakrcano megalomanskim rešenjima tipičnim za školovane gradske muzičare.

Čak i Goran Bregović, inače vrhunski aranžer, potrošio je na Šabana dve pesme a da nije dobio ništa posebno. Kod Šabana naime, uvek je bilo - manje je više. I samo onda kad se poštovala njegova misterija, kad bi aranžeri i producenti shvatili i pristali na vlastitu začuđenost, rezultati su bili izuzetni.

To je shvatio i Šestić kad je snimao sa Šabanom. Što svedeniji aranžmani, jedino akustična svirka, glas snimljen bez efekata, što bliže membranama ("close miking", kako kažu Amerikanci), s puno prostora - i što više slobode pevaču. Tada je Šaban briljirao.

A do koje mere su takvi studijski uslovi i pratnja mogli da oslobode pevačev "duh iz boce", i danas izaziva nevericu. Ima negde video snimak za koji se valja nadati da će jednom izaći pred ljude, napravljen tokom rada na tom povratničkom albumu od pre dvadeset godina. Šaban snima jednu od svojih retkih pesama na srpskom, izdvojenu po svemu u ionako izdvojenom repertoaru. Pesma je "Pitao sam malog puža", s nemilosrdnim, neprestajućim ritmičkim "kecom" kakav imaju sevdalinke (pored rumunskog, bio je primetan i uticaj bosanske pesme na Šabana): iznad nepromenjivog kucanja pulsa benda pevač izvodi seriju vokalnih bravura za koje se ne zna jesu li tehnički ili emotivno teže, preko šest minuta razvijajući tužbalicu o tome kako je na kocki ("na kartama, na barbut") izgubio sve pare. Peva Šaban u stanju jedne apsolutne koncentracije, kao "stub od vazduha", kako je jednom Alen Ginzberg opisao koncentraciju mladog Boba Dilana na sceni; peva zatvorenih očiju i tipično iskrivljenog lica - u tajnom bratstvu ove fizičke geste: kao "soul shouter" Pentakostalne crkve iz Luizijane, kao flamenko pevač iz Andaluzije, kao pakistanski qawwali mistik Nusret Fateh Ali Kan.

U Slovenima i Ciganima tako bliskoj antropomorfnoj slici, Šaban u pesmi razgovara s pužem i pita ga da "mu svoju kuću proda" (i puž naravno - odgovara), i poput ciganskog Šagala što slika u vazduhu, ili u kitsovskim "krugovima u vodi", opisuje jedan potpuno dovršen, samodržeći svet koji traje koliko i izvedba. Kad matrica iscuri, Šaban otvori oči, vrati lice u izraz gotovo prazan, gleda odsutno, a kako mu niko iz režije, s pulta, ne odgovara ništa jer su svi zamukli, upita nešto kao "je l' može ovo?" Kao da se ništa nije dogodilo.

Najstvarnija stvarnost

Ako se ta izvedba i sam Šaban Bajramović može svesti na jednu reč, reč korišćenu promišljeno i s odgovornošću, bez ikakve primisli na kliše: ta reč bi bila uvek jedna - sloboda. Samo malograđani će refleksno pomisliti na romantizaciju, na uslovljene slike o Ciganima i životu na rubu društva.  Ne, dakle, nije to. Nego evo, prosto, ako čovek samo pomisli na neke osnovne stvari u načinu života većine, pa uporedi.

Šaban po rođenju, poreklu, ličnoj istoriji i psihologiji nije morao da se pridržava apsolutno ničega čega se svi mi ostali moramo. Jače još - nije morao ništa. Nije morao da razmišlja o pristojnosti, o lepom ponašanju, o građanskim navikama, o poslu, odnosima i hijerarhiji - njega kao da su nosili jedino nagoni. Ljudski, kulturni, ili uže supkulturni i etnički, i, najvažnije od svega, oni koji su mu dati s rođenjem - umetnički. Upravo tako - Šaban Bajramović bio je rođeni umetnik, stvaralac, autor, pevač koji interpretacijom od postojeće stvara novu pesmu.

A te koje je potpisao kao svoje, ko zna odakle i kako je smišljao - ili uzimao, koga briga - melodijske linije i sastavljao ih na svome jeziku, fantastično podatnom romskom, na kojem šta god se otpeva i kaže zvuči, kako smo rekli, podjednako komično i poetski. Sad, da li je delove pesama čuo negde pa uzeo, "zapalio", pa ih slagao, pamtio (jer nije znao da piše!), a onda učio i objašnjavao muzikantima, sve to nije važno. Taj prvi, početni fokus, nevidljivi stub, centar u njemu koji se zove inspiracija i potreba za stvaranjem, nesumnjiv je i van razgovora. 

Pesme je, kažu, sastavljao tako što je hodao praznom prugom i pevao.

Kakva je to slika: Šaban odmiče u smeru suprotnom od nas i, bez pare u džepu, nakon što je stvarno izgubio na barbutu, najsurovijoj od turskih kockarskih igara, smišlja "Pitao sam malog puža... da mi svoju kuću proda". Ili je zaljubljen, po stoti put, i peva "Sila kale bal, zelene yakha..." - "Crne kose ima, i zelene oči...". Na pruzi je iz svih važnih razloga: ona je simbol pokreta, putovanja, nemogućnosti da se sedi na jednom mestu... Ali ona je i izazivanje sudbine. Ozbiljno se stvara, naravno, samo u kontrastu s nestankom.

To je tako: najbolje priče su uvek najstvarnije. Dobro, reći će možda neko, malo razočarano a malo u nadi - da li je išta zaista bilo istinito od priča koje vežemo za Šabanovu ličnu mitologiju, odnosno onu njegove kulture? Razočara se čovek kad shvati da iza najmaštovitijih naracija leži najčešće prozaična istina.

Ali bez brige. Jer, itekako je bilo takvih priča. Ne može se onakva čarolija muzička stvarati a da nema makar mrve u životu u kojoj su izmešani legenda i stvarnost, bajkovito i materijalno, moderno i prastaro, neozbiljno i tragično. Moguće najlepšu priču zato, kojoj nikakvog dodatka ne treba, pričala je pokojna Ljilja Petrović, njegova koleginica i u mnogočemu antipod.

Ne znamo koliko se ljudi još seća, ali u doba kada Šaban pravi svoje senzacionalne rane albume, početkom osamdesetih, gotovo ga nije bilo na televiziji, tada ionako retkima dostupnom glavnom masmediju. Velika beogradska i romska pevačica koja je relativno često nastupala u muzičkim i zabavnim programima, rekla je da je za to postojao razlog.

Može se pronaći snimak iz toga vremena, videoklip za nestvarno lepu Šabanovu pesmu „Parno gras" - „Beli konj". Spot je snimljen filmskom kamerom, kako se tada radilo, u nekoj beskrajno poetičnoj izmaglici i u njoj Šaban, u crnoj kožnoj jakni, zaista jaše belog konja. Po Ljiljinoj priči, nakon pada zadnje klapne, Šaban je konja ukrao, odjahavši sa snimanja, i nestao da ga više ne nađu. E, onako kako ćemo sebi ovo objasniti (!), kako ćemo se postaviti prema ovoj priči i kako ćemo je interpretirati, od toga zavisi čitavo naše razumevanje pevača. I mnogo toga još.

Zato, verovatno najprecizniju zvučnu metaforu Šabana napravio je već pomenuti producent Šestić.

Na muzičkim albumima ponekad se nađu nepopisani snimci koji su obično skriveni na kraju, odvojeni iza zadnje pesme, i nazivaju se ghost track - doslovno "pesme-utvare". Na snimanju albuma Gypsy Legend, na predlog gitariste Miše Petrovića u zadnji čas je ušla možda najdirljivija Šabanova balada (pa makar bila balada u sedam osmina, kakva i jeste), Sila kale bal (Ima crne oči). Snimljena je potpuno ogoljeno, samo vokal i akustična gitara. Rezultat je bio čaroban. 

Sedam pesama kasnije, kad sve dotuče ranije opisana kulminacija Pitao sam malog puža, album završava. Tišina. No, nakon nekoliko sekundi, iz ničega, začuje se iznenada iz daljine ponovo Šabanov glas, u ehu, bez instrumenata, sam, i peva još jednom refren o devojci crne kose i zelenih očiju:

Sila kale bal, zelene yakha
me mangav la, daje, o' la me khalav

- "volim je, majko, umreću zbog nje". Peva Šaban i polako postaje sve tiši, kao da se udaljava. Kao da je tu, a nije, pojavljuje se i nestaje, i kad pomislimo da smo uhvatili i rasvetlili nešto, njegova pojava beži kao duh. Ostaje samo glas, to je dovoljno. Ne moramo sve znati, ni razumeti. Dovoljno je slušati, i čuti.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">