Zagrebački slikar Fadil Vejzović bio je svestrani umetnik koji je delovao iz logičkog paradoksa: stvorio je obiman i raznovrstan opus posvećen uvek istoj ženi. To je Galateja, uskrsla iz dva antička mita, koju autorova poetika u našem podneblju pretvara u Jelenu, ženu koje nema. Fadil je poslednju izložbu imao marta 2022. Preminuo je u Zagrebu, poslednjeg dana septembra.

Majda i Fadil Vejzović žive u Zagrebu preko puta Crkve Svetog Blaža, koju je u akademskom vizantijskom stilu s dekoracijama secesije gradio veliki Viktor Kovačić, učenik Ota Vagnera. Slična, samo monumentalna i neuporedivo skuplja crkva stoji na padinama šume iznad Beča, kao jedno od kapitalnih ostvarenja samog Vagnera.

Na tom zagrebačkom toposu počinje Fadilova dnevna ruta - iz stana, pa Primorskom pod pravim uglom do Ilice, glavne zagrebačke ulice, sve pored Kovačićevog kombinovanog arhitektonskog bloka s crkvom centralne projekcije, italijanskim kampanilom i stambenom zgradom u ranom internacionalnom stilu dvadesetih godina prošlog veka. Onda uz Ilicu pored „Britanca", kako se u lokalnom žargonu skraćuje ime Britanskom trgu, pa odmah desno u Medulićevu.

Tu se na broju 12 smestila umetnička kolonija, niz ateljea koje Grad Zagreb daje na korištenje svojim sretnijim umetnicima. Nema za sve, neki moraju i na periferiju, u sela čija imena nekako uvek vuku na (S)Trpuci. Strpljeni bez spašenih.

Galateja, univerzalna žena

Kad stigne u atelje u Medulićevoj, Fadil neko vreme slika Galateju, ženu koje nema. U kombinovanim tehnikama i  promenljivim ikonografijama renesansnih uzora on je oblači i svlači, zarobi i oslobodi, vodi i komponuje kroz razne uloge. Nekad je hrabri da se suoči s realnim životom, ili joj naprotiv dopušta momente eskapizma, čak i čitavu večnost. Galateja je najčešće mlada, uspravljena kao amazonka glatkih bedara, nekad samouverena žena koja korača po kruni od trnja. Nekad je pin-up išetao iz modnog časopisa. Povremeno iz nje bljesnu crte Merilin Monro ili Koko Šanel.

Galateja ima i smisla za humor. Jedno Fadilovo delo s kraja šezdesetih, formalno na granici s apstrakcijom, pokazuje je dok kao kraljica Elizabeta druga izlazi iz taksija na londonskom Trafalgar skveru.  

Retko i nerado, Galateja je slomljena starica koja navlači veo i sakriva lice od posmatrača.  

Nakon druženja s Galatejom, nedovoljno čestog, barem po mišljenju Majde, žene koje ima, Fadil se istom rutom vraća do stana preko puta Kovačićeve crkve. Usput ispoštuje lokalni zakon i napravi kafe-pauzu na Britancu, kameleonskom trgu koji se subotom od zelene pijace pretvara u berzu antikviteta i stare krame. Ko god je u potrazi za uljem neke pra-pra-tetke da upotpuni porodičnu galeriju predaka, može tu da nabavi jednu relativno jeftino u nekom od staloženijih stilova devetnaestog veka.

Odnosno, mogao je nekad, pre korone, zemljotresa i i egzodusa nekih 25.000 stanara iz oštećene Ilice i njoj gravitirajućih donjogradskih ulica. Od onda, ponuda bidermajer-tetki na subotnjem Britancu se utanjila, a diktat autentičnosti privremeno vratio.  

U katalogu zagrebačkih urbanih vrednosti, Britanac je granica. On deli Ilicu na grad i prigrad, cenjeno i zapušteno, statusno i tužno. Pre njega, prema centru, grad raste u samosvesti. Iza Britanca, kuće se krune, poslovi beže, temelji propadaju, a Ilica postaje samo izlazni put za Maribor, Grac i Beč. Ta granica između vitalnog i beznadežnog stoji tu decenijama, iako se diskretno držala u pozadini i nije ponižavala ljude sa zapadne, izlazne strane Ilice. Ono što se sad promenilo jeste da je zemljotres 2020. granicu učinio konačnom.   

Svaki put kad dolazi u atelje da prati Galatejine transformacije, Fadil Vejzović prelazi granicu urbane svesti. Svaki put kad sedne na neku od terasica oko pijačnih tezgi, pije kafu na naplatnoj rampi. Taj osećaj bi obeležio svakog, ne samo umetnika, učinio ga prijemčivijim za poruke iz nevidljivog i pretpostavljenog.   

Malo je danas onih koji kao Ivo Andrić (u „Znakovima pored puta") mogu da kažu: Ja se ne bojim nevidljivih svetova!

Vizuelizacija nevidljivog    

Fadil Vejzović je rođen 1943. u Sarajevu. Bio je skoro pa posmrče, biografski detalj od kojeg ga brani jedino difuzno sećanje na čoveka koji ga drži u naručju i smeška se dok mu beba snažnog stiska čupa kosu. To je jedina slika s ocem u Fadilovom mentalnom porodičnom albumu, jer on - partizan, ako je to važno, a očito jeste i danas u mnogim segmentima postjugoslovenskih društava - nije preživeo rat.  

U ranim šezdesetim godinama je Vejzović studirao slikarstvo na zagrebačkoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi Raula Goldonija; između 1970. i 1975. na Likovnoj akademiji u Nirnbergu kod Klemensa Fišera. Iz Nirnberga se, a ko bi im odoleo, vratio s Direrovim citatima, ali ih nije primenjivao odmah. Najpre je punih deset godina, sve do sredine osamdesetih radio kao umetnički direktor kultnog hrvatsko-jugoslovenskog časopisa Start - ilustracije, dizajn, naslovnice, sve što se vidi a ne čita.

Posle toga, kako je polako stizao rat, Fadilu je dolazila Galateja iz mitoloških naplavina i renesansnih ikonografskih niša. Galatejina lođa u rimskoj Vili Farnezini čije su svodove i zidove pre pet vekova oslikavali Baldasare Peruci, Rafael i Sebastiano del Piombo, prekoračila je granice rata i dobila simbolički depandans u Zagrebu.

Ali ne samo italijanska, u Fadilovim Galatejama zaživeli su i uzori severne renesanse. Najsenzualniji tip Galateje je onaj gde se ženski akt unutar zatvorene linije tela proteže na baroknom dvosedu s presvlakama jugendstila, sve u grizaju, a iza nje krila Direrove modre vrane u blještavom koloritu originala.  

Da je dekorativna, Fadilova Galateja bi bila eskapizam koji bi se iščitavao iz biografije umetnika okruženog jakim ženama, ili iz kolektivnog estetskog ukusa privatnih zagrebačkih kolekcionara, koji se godinama iscrpljivao u zlaćanoj deko-pozadini i konjima Mersada Berbera. Vejzović ponekad pokazuje elegičnost Berberove škole, ali ona je samo ključ u vratima njegove trezvene poetike gorkog. 

Galateja, žena koje nema

U antičkoj mitologiji postoji nekoliko Galateja, od kojih su za umetničke aproprijacije i repeticijske cikluse najvažnije dve.

Prva je morska nimfa Galateja, jedna od Nereida, Posejdonovih vilinskih pratiteljki koje su spasavale putnike i brodolomce: lepe i dobre, antipod sirenama. Homer, ili arhaični kolektivni pesnik koji se pokriva tim imenom, u Odiseji spominje Galateju kao ženu jedookog kiklopa Polifema. Zgrožena muževljevom vanjštinom, Galateja ulazi u ljubavnu vezu sa lepim pastirom Akisom. Kada ljubomorni Polifem ubije Akisa, krv koja iz njega teče očajna Galateja pretvara u izvor.

Čitav niz antičkih autora je kasnije varirao tu liniju iz Odiseje, nekad tragično, nekad komično. Rafaelova Galateja u Vili Farnezini dolazi iz te tradicije, ali spaja i kasnije, dok u školjki, opremljena atributima Venere, klizi morskom površinom. Ne samo u likovnoj umetnosti smestio se motiv o Galateji i Akisu. Oni koji vole filmove švedskog reditelja Bergmana setiće se scene iz Devičanskog izvora, kada iz kose silovane i ubijene devojke poteče izvor, citat Akisa.

Druga Galateja dolazi iz mita o vajaru i statui. Umetnik, možda kralj Pigmalion, iskleše zanosni ženski akt od svetlucavog λύχνος mermera i tako se zaljubi u vlastito delo da moli bogove da ožive kamen.

Ni ta Galateja nema jednoznačni hod kroz istoriju. Priču spominje Ovidije u Metamorfozama, ali i on se poziva na starije izvore. Nukleus tog mita je tako neosetljiv na protok vremena, da se bez velikih gubitaka uklapao u svaku kulturnu epohu do sada: autor zaljubljen u vlastito delo. U modernoj kulturi, recimo Pigmalion Bernarda Šoa.  

U mitu, Pigmalionove molbe na kraju usliši Venus Verticordia, Venera u jednoj od svojih transformacija, kao božanstvo koje mekša i greje ženska srca, otvara ih za ljubav pema muškarcu. Kada se jednom vrati svojoj ženi od kamena, Pigmalion je nađe oživelu.  

Oba mita i ikonografski i ikonološki preklapaju lik Galateje sa Afroditom/Venerom. Ona je jednostavno savršena žena, besmrtna lepota, univerzalni estetski ideal svakog istorijskog društva. Ivo Andrić ju je prepoznao u viziji Jelene, žene koje nema.

Galateje u obe metamorfoze naseljavaju prostor Fadilovih slika. Samo je iz konteksta jasno da li se misli na nimfu ili na kamen. Svaki lelujavi veo, svaka asocijacija vode, predstavlja prvu, svaka figura u tektonskom, konstruktivistički naglašenom volumenu uglavnom drugu.               

Na sreću, Majda nikad nije bilo ljubomorna na toliko tuđeg ženskog savršenstva, jer je od početka bilo jasno da je Galateja samo u radnom odnosu kod Vejzovića. Ona je radila kod Fadila, po potrebi čistila atelje, a zavodila negde drugde.

Muških figura nema na Fadilovim platnima. Povremeno se pojavi neki Pigmalion, ali uvek dezintegrisan, dekonstruisan, razbijen kao kamena statua iz četvrtog veka pre Hrista. Kad ga ima na slikama, velika je verovatnoća da nosi kratki hiton koji neceremonijalno završava odmah ispod dupeta i još je na boku zatvoren velikim čvorom koji dodatno deformiše proporcije muškog tela.     

Pokret, ritam, sekvenca

Kako pod pritiskom toliko mitoloških uzora, renesansne citacije i estetike fizički savršenog, Vejzović uspeva da izbegne dekorativnost, smrtnu presudu moderne i savremene umetnosti? Kojim se se tehničkim, kompozicijskim i likovnim strategijama služi da i pored mitskih svetova posluženih u auri nostalgije ne postane slikar zašećerenih memorija?

Najkraće rečeno, tako što sprečava harmonično jedinstvo na svojim platnima. Time se osujećuju prepoznatljivost uzora i integrativni refleks ljudske figure. Posmatrač je iritiran na više načina, preko tretmana perspektive, dinamike i figure.

Perspektiva ne postoji, nema dubine prostora. Neka tela su istina oblikovana i poseduju volumen, ali se senka oko njihovih obrisa pojavljuje kao da su utisnuta u meku podlogu, pa u pojedinim partijama deluju kao reljefi ili kolaži.

Istovremeno, perspektiva nije dokinuta, ali je transformisana tako da je dubina prostora postala dubina vremena. Na Galatejinim telima, svuda oko njih, otvaraju se prozori ne u prostor, već u vreme. Izlomljeni kao iverci, nepravilni i slabe transparentnosti, oni otkrivaju svet dinamične, zahuktale prošlosti.

Sitni objekti koji bljesnu iz tako primenjene perspektive preuzeti su iz tehničke i umetničke Moderne. Njihovo prisustvo je dinamičan faktor u kompoziciji koja izrasta iz analize pokreta u maniru raščlanjene filmske sekvence, kao na nizovima pionira fotografije Edvarda Majbridža iz 1880.

Na taj način Vejzovićeva platna deluju kao pokvareni filmski projektor u dvorani zaključanih vrata: S jedne strane poziraju tektonski zamišljene, renesansno elegantne i smirene Galateje, a između njih i kroz njih otvaraju se prozori frenetične aktivnosti novih nervoznih vremena. Mir i dinamika u istoj figuri, neharmonični i neujedinjeni, svejedno uverljivi. Posmatrač ima osećaj da ga konji vuku na četiri strane sveta.  

Kada jedna od Galateja u filmski izlomljenoj sekvenci preskače prepreku i time varira Dišanov „Akt, silazi niz stepenice", ona uništava ritam originala. Taj čuveni akt iz 1912. je poredak koničnih i cilindričnih elemenata čija smena donosi dinamiku i ritam.

Ritam je dobar. Ritam umiruje. Ritam kreira harmonične vizuelne celine. Zato Fadil izbegava ritam, ali jednako tako i grubost koničnog, cilindričnog i četvrtastog prve slikarske Moderne. Zglobovi i mišići Galateje pokreću se cirkularnim šrafurama, po obliku najsličnijim onim sitnim federima iz hemijskih olovki, omaž konstruktivizmu i dinamizmu jedne Ljubov Popove.

Vejzović upotrebljava još jednu strategiju ne bi li, i pored prisustva toliko lepih tela, osujetio rađanje estetike lepog na svojim slikama. On poslednjih dvadesetak godina više ne pokriva čitavo platno bojom, već ostavlja čitave partije neobrađenim. Galateja izvire i vraća se u ništa; iz kamena u kamen, iz mora u more. Na to dolazi i duhoviti dodatak, povremeno marmoriranje tela, slično staroj persijskoj i turskoj ebru obradi, koja je u Evropu ušla kao venecijanska tehnika.

U Evropi izvorno znak baroka, ebru/mermerisani papir/"marbling", u dvadesetom veku je postao ultimativni simbol nostalgije, najčešće na omotima knjiga, dnevnika, ili deko-papiru za umotavanje poklona. Endi Vorhol je šezdesetih koristio ebru u ironičnim evokacijama nostalgičnog, dekorativnog i lepog.

Vejzović sad to ponavlja, s tim da njegov „ebru" na telu Galateje, dok ona posmatra svog tvorca u suknjici, nije pravi, već slikani. Ona mu stoji nasuprot, kao cvet, umotana u mermerisani papir poklonjenog života.

Telo je svet, a telo nas izdaje. Svet nas izdaje. I tvorac i delo su izdani. Ali ta izdaja je tako zanosna! To su priče koje na platnima kao u pantomimi igra Vejzovićeva Jelena, žena koje nema.

Izložba Fadila Vejzovića je u pripremi za proleće iduće godine, u galeriji Josipa Račića u uskoj ulici neposredno iza apside srpske crkve na Cvjetnom placu. „Cvjetni", službeno Preradovićev trg, daleko je od granice na Britancu, s njegove otmene strane.    

Do sada, Fadil je izlagao u čitavoj Evropi. Nikad u Beogradu. 

Poslednju izložbu imao je marta 2022. 

Preminuo je u Zagrebu, poslednjeg dana septembra.