Jugoslavija je bez sumnje potonula kao država, ali je izronila kao kulturni prostor ljudi koji ga dele. Na izložbi slovenačkog slikara i grafičara Štefana Galiča u Beču našli su se ambasadori Slovenije, Srbije i Hrvatske, prvi put zajedno na događaju koji ne ujedinjuje po protokolu, već po kulturnoj memoriji. To nije nostalgija, to je obaveza da se prepozna vlastiti identitet kod drugog i pripadnost drugog kod sebe.

Bilo je vreme da je i nekadašnja carska balska dvorana u bečkom Hofburgu bila mala za sinhroni relaksirani nastup ambasadora Srbije, Hrvatske i Slovenije. Incidenti nisu poznati, ipak se u diplomatiju šalju ljudi visoke samo- i daljinske kontrole. Ali generalno, razmena ljubaznosti nije dostajala da pokrije međusobno zaziranje.    

Sada je odjednom i mala galerija-knjižara „Bahoe" dovoljno velika za opušteno okupljanje u umetničkom kružoku Ex-Yu. Što su vremena neutralnija, prostori su komorniji.

Na vernisaž posvećen Galiču pozvala je slovenačka ambasadorka Ksenija Škrilec. Došlo ih je nekoliko iz diplomatske branše, među ostalima ambasadori Srbije Nebojša Rodić i Hrvatske Daniel Glunčić. Iako su maske i dalje obavezne i po subjektivnom osećaju sve veće, nema sumnje da su to oni - Škrilec, Rodić i Glunčić, aktuelni diplomatski predstavnici država i delova država koje su pre nešto više od jednog veka osnovale Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.

Kako ih prepoznati ispod maski? Lako. Nose kraljevsku samosvest izvornih osnivača koja nedostaje ostalim nacionalnim skupinama bivše Jugoslavije.

Boemska Austrija

Bahoe/Bohoe je igra reči koja spaja biblijske i pop-kulturne reference, u konkretnom slučaju „bohö" varijantu, što bi bio kod za „boemsku Austriju". Ima je, ako skrenete sa glavnih turističkih ruta.   

Galerija-knjižara „Bahoe" se nalazi stisnuta u spletu zakrivljenih uličica koje još imaju srednjevekovni tlocrt u sebi. One se koso spuštaju prema Dunavskom kanalu, sve na sigurnom suvom, iako nose imena vodenih toposa, kao Marija na obali, Ribarske stepenice, Slani potok i slično.  

Tu gde danas stoji „Bahoe", odmah ispod stare gotičko-barokne Gradske većnice, nekad je tekao Dunav. U međuvremenu, grad se podigao, Dunav spustio, a kosinom raširila mreža galerija, umetničkih i primenjenih manufaktura i kafića, nekad u istom objektu.

A tu gde su se našle knjižare, „knjiga" se tretira sa strahopoštovanjem šezdesetih i sedamdesetih, manje kao naslov, više kao koterijski simbol. U lokalima Ribarskih stepenica, knjiga je car i predsednik opštine u jednom. Od nedavno je jedan od velikih evropskih hramova knjige, bečki literarni klub „Stara kovačnica" stavio „Bahoe" na svoju mapu, organizaciono, kao depandans dobrog stila.        

Zašto Galič? Ksenija Škrilec je i sama iz Lendave. Slovenija preuzima turnus predsedavanja EU. Premijera Janeza Janšu ovde niko ne voli, pa nije loše pokazati da iz Slovenije dolaze i lepe stvari, a ne samo bivši mladalački demokrati razvijeni u zrele autokrate.  

Tu je i faktor Austrije. Handke nije jedini nacionalni umetnik fasciniran bogatstvom kulturnog identiteta nekadašnje Jugoslavije. Ima i drugih koji probiraju i gledaju šta može da se ponese u budućnost iz manjih nostalgičnih džepova kasnog dvadesetog veka. U tom smislu su kulture Srba, Hrvata i Slovenaca iz vremena zajedničke države ponovo otvoreni rudnici umetničkog smisla.

Leptiri, violine i fosili s one strane Mure

Štefan Galič je rođen u Lendavi 1944. Studirao je Pedagošku akademiju u Mariboru, diplomirao 1965. i neko vreme radio kao profesor likovnog u školi. To je vrlo nezahvalan posao: talentovanu decu šalješ u svet da postanu slavni i zaborave te, netalentovanu maltretiraš da te nikad ne zaborave.  

U nastavku, Galič je studirao grafiku na Likovnoj akademiji u Ljubljani i potpuno se preselio u samostalne umetničke vode.

U jednoj fazi, sa epizodama do kraja sedamdesetih, bio je „partizanski" grafičar i slikar, stvarao dela u maniru socrealizma, ali ne grubom. Njegov partizanski stil je više spadao u simbolizam, magritski surealizam i jezik kao kod, nego u grube izrasline socrealizma.

Glavnina Galičevog opusa motivistički je otišla drugim putem, s one strane politike, ideologije i euforije. U galerijskom životu bivše Jugoslavije, nakon toga i njenih naslednica, Galič se profilisao kao grafičar, premda je cenjen i kao slikar. Tehnika njegovog ličnog izbora bio je drvorez i tu je napravio najveće prodore.

Radio je linorez kao još jednu tehniku visoke štampe, ostavio je vredna dela u litografije, ali drvo je ostalo njegova fascinacija. Između ostalog i finansijski isplativa, pogotovu posle umetnikove smrti. Ko danas ima grafički otisak nekog fosilnog komada drveta iz Prekomurja, obojenog u zasićenoj koloraciji vegatacije i tla, stilizovanog kao slovo ili figuralni fragment - taj na zidu drži do 100.000 evra.

Galič je ostao nezavisan, svoj, van preovlađujućih stilova. Bio je apstraktan, ali svest da drvorezi nisu izvučeni sa obrađenih ploča, već su otisci drvenih fosila iz prirode, uvek je kompromitovala njegovu apstrakciju i do posmatrača dopirala kao figuralnost.

Ciklusi su nazivani po privatnim fascinacijama umetnika. Ciklus „Metulji" (Leptiri) nastao je 1973-82. Skoro deset godina je Galič radio drvoreze s leptirima koji lebde iznad rasutog pejzaža ili nedefinisane hrpe šuta. Nekad su oni slobodni, nekad zatvoreni u kutiji koja leti zajedno s njima. Ali ako je atmosfera surealna, leptiri nisu. Dolazili su direktno iz prirode. Galič je posedovao obrazovanje entomologa i skupio veliku zbirku insekata, oko 4.000 primeraka iz čitavog sveta, mahom leptira.

„Leptir u staklenom boksu" nije samo deo ličnog stila, već i lokalna nota. Lendava poseduje jednu od najvećih zbirki leptira u srednjoj Evropi. Ljudi iz tog kraja naprosto vole leptire, pogotovu kad su zaheftani iglicom za filcanu podlogu i okačeni na zid.

Poruka o dubokoj povezanosti s prirodom zrači s čitavog lokaliteta, internalizovana do te mere da se više niko ne pita radi li se o turističkom sloganu ili identitetu koji nadilazi uobičajenu meru stvari. Na mapi mističnog i surealnog, u viziji nedirnutih šuma pod večnom jesenjom izmaglicom, slovenačko Prekomurje ima istu poziciju kao Valdfirtl u Austriji, Stara planina u Srbiji ili Tolkinov Hobiton.

„Iza poslednje ivice sveta"

Izveštaj koji je o vernisažu u galeriji „Bahoe" dala nacionalna televizija ORF stavlja težište na „1000 kvadratnih kilometara distinkcije", skoro egzotike, iako je teško videti šta je egzotika Prekomurja, osim ako se pri tome misli da nije užurbano, ustrčano i metropolitansko. Ali svaka reklama je dobra, pa je tako ORF opisao Galiča kao „tipičnog stanovnika Prekomurja", koji je uprkos internacionalnoj karijeri „ostao građanin iza poslednje ivice sveta".  

U ciklusu „Violine" nastalom između 1974-84, Galič je izborom motiva odao omaž Pikasu, s tim da njegove violine nisu kubistički dekonstruisane, već zapisane u teksturu slike. Ciklusi „Cveće" i „Pejzaži" igrali su samo po jedno leto, 1983 i 1986; „Svedočanstva" su nastala kasnih osamdesetih.

Ali grupa radova u tehnici drvoreza s kojom je Galič došao do internacionalne slave su „Fosili". Na njima je radio od kraja osamdesetih do rane smrti 1997; imao je samo 53 godine. „Drvorezi" su naplavljeni komadi drveta, iskopani iz mahovinastog tla, nađeni na putu, odbačeni, nagoreli, pojedeni od življih entomoloških primeraka uteklih od igle.

Galič nije tek tamo neki provincijalni nastavnik likovnog koji je skupljao drvene fosile na ivici sveta. Nije bio ni samo prekomurski, slovenački, mađarski ili jugoslovenski grafičar. Drvorezi sa objektima koji ne predstavljaju prirodu, već glume sami sebe, stavljaju ga u internacionalni niz savremenih imena te stare Direrove tehnike. Galič je veliki koliko i Tomas Kilper (1956), Bartelemi Togo (1964), Italo-Brazilijanka Marija Bonomi (1935), ili Amerikanac Brajan Neš Džil (1961-2013).

Dobro veče, Jugoslavijo

„Skoro bi se reklo: ovde se večeras skupila Jugoslavija", rekao je Valter Famler, šef kultnog literarnog kluba „Stara kovačnica", suorganizator vernisaža i izložbe u galeriji „Bahoe". Ali surealizam te večeri nije bio ograničen na Galičeve slike, već se obilno preslikavao na realnost.

Naime, čitav „Bahoe" je arhitektonski takav da izgleda kao predimenzionirana staklena kutija sa Galičevih grafika. To je mali prostor kome stakleni front daje iluzionističku dubinu. Ukalkulisana prednost je ta da posmatraču postaje svejedno stoji li unutra ili napolju, kad se ionako sve vidi kristalno jasno i na dohvat ruke.

Galerija kao stakleni boks po vlastitom pravu, a u njemu tri ambasadora tri osnivačke nacije prve Jugoslavije, stoje i uzdižu se iznad medijskog fronta.

To je surealna predstava otprilike onoliko koliko je Galič apstraktni slikar. Analogija se dobro vidi na Galičevom pejzažu - apstraktni potezi, oštre kratke linije, kontrastni koloriteti, utisak špahtle i grebanja po platnu, ali u celini sve figuralno i prepoznatljivo, sve na mestu pod difuznom svetlosti nevidljivog kontinentalnog sunca. Nit je Galič apstraktan, nit je predstava ambasadorske trojke surealna, niti je Jugoslavija nestala bez smisla i traga.

Pitanje Jugoslavije je odavno prestalo da bude pitanje politike, ili ne daj bože nostalgije. Da je posle Drugog svetskog rata izronila iz pepela kao prava država, mislim da bih joj dan danas palila sveću na dan smrti, kad bi se znalo kog dana je umrla. Ona je međutim, barem emotivno, mnogima olakšala situaciju tako da je posle 1945. bila samo kruta ideološka vizija o državi radnika i seljaka. Radnička mrtva priroda, rekao bi Galič.

Ali kao prostor kulture, izmenjivih identiteta i umetničke snage, Jugoslavija je sačuvala smisao. Ona je senka koja i dan danas pada na nacionalističke ekskluzivizme Južnih Slovena koji nisu braća, ali jesu sudbina jedni drugima.

Nekad je jugoslovenski kulturni prostor bio razvučen u površinu koja je pucala kao lak, danas je više složen u falte. Ništa ne pripada samo jednoj naciji, ni u kulturi, ni u umetnosti, ni u jeziku. Zajednička duhovna imovina obavezuje. Južni Sloveni naprosto moraju naučiti da dele, a da ne podele.

„Poslednji pozdrav" Štefana Galiča

Na kraju još nešto o „proročanskim" moćima umetnosti. Sigurno, post festum je sve proročanstvo. Ali Galičeva grafika „Poslednji pozdrav" zaista stoji kao vizuelni profetistički manifest propasti Jugoslavije. Nastala je 1978, dobrih deset godina pre početka raspada, ako se kao marker uzme Osma sednica srpskih komunista i Miloševićev partijski puč 1988.

Moguća je i referenca na neki događaj iz privatne biografije umetnika, nečiji odlazak, rastanak, bolest i smrt, ali sigurno ne njegovu, jer je umro skoro dvadeset godina kasnije.

Gledano unatrag, metafora sa raspadom Jugoslavije se sama nameće. Građevinski šut, krš, slomljeni ksilofon koji odbrojava, profili renesansnih arhitektonskih konzola i jedna knjiga. Jedino čitavo što je ostalo u masi je knjiga. Istina, nije najsigurnije da li je to knjiga ili džinovska kutija šibica sa ilustracijom leptira, ali ne mari. Nedorečenost je tehnika kojom umetnost zadržava suverenost nad tumačenjima stvarnosti.  

Svetlost iza gomile šuta je ista ona koja se javlja na pejzažu Prekomurja. Logike nema, za zalazeće sunce ivice objekta su previše jasne; za izlazeće je kolorit prejak. Na prvi pogled, to je groblje polomljenih predmeta, ali redovi crnih krstova govore da tu ima i ljudi.

Jugoslavija je prva konzola desno od ksilofona, odmah tamo gde počinju parcele.

Izložba „Štefan Galič: Natura Viva" je otvorena do 9. septembra. Fischerstiege 7, centar Beča. U izlogu desno sviraju Bitlsi.