Deveti maj

Devetog maja 1805, umro je veliki nemački pesnik Fridrih Šiler. Sahranjen je u masovnoj grobnici, pošto njegova familija nije imala porodično grobno mesto u Vajmaru. Njegova udovica planirala je da premesti posmrtne ostatke, ali naposletku to nije uradila. Tek više od dvadeset godina kasnije, gradonačelnik Vajmara želi dostojno da sahrani pesnika, ali u grobnici je čak dvadeset i sedam lobanja. On bira onu najveću, računajući da je tako genijalan pesnik morao imati dovoljno prostora za moćan mozak.

Pola veka kasnije, jedan anatom pomišlja da je gradonačelnik loše procenio, pa se grobnica ponovo otvara i bira se nova lobanja. Ipak, ni stara se ne odbacuje, pa se čuvaju obe. Na dvestotu godišnjicu Šilerove smrti, uz pomoć čarolija uznapredovale nauke, isprva se čini da je gradonačelnik bio u pravu. Rekonstrukcija lica bazirana na lobanji jako podseća na Šilerove portrete, a prema analizi sačuvanih zuba dolazi se do zaključka da je pokojnik umro u dobi između 39 i 52 godine, a znamo da je Šiler umro sa 45. Za drugu lobanju se nedvojbeno zaključuje da je ženska.

Međutim, DNK analiza koja je trebala da nedvosmisleno potvrdi ispravnost davne gradonačelnikove procene, a putem usporedbe DNK kostiju lobanje sa DNK posmrtnih ostataka Šilerovih srodnika čiji su grobovi poznati, pokazala je kako je lobanja skoro dva veka čuvana kao relikvija nemačke poezije i literature pripadala zapravo nekom nepoznatom čoveku.