Nemački filozof Albreht Velmer bio je mentor Zorana Đinđića na njegovim doktorskim studijama u Nemačkoj, a ne Jirgen Habermas, kako se često navodi. Imao sam priliku da razgovaram sa Velmerom u Berlinu, 29. juna 2001. godine, o Đinđiću, njegovoj doktorskoj disertaciji i mladim levičarskim godinama, o jugoslovenskim "praksisiovcima" i o izručenju Miloševića Haškom tribunalu koje se desilo dan uoči našeg razgovora.

Boraveći i radeći na  Univerzitetu u Berlinu 2000-2002, prisustvovao sam predavanju o „praksis" filozofiji profesora Albrehta Velmera koje je bilo najavljeno u celom Dalemu, predgrađu gde se ovaj univerzitet nalazi. Posle predavanja bilo je organizovano druženje sa profesorom Velmerom („Stammtisch"), kao što se to često radi na univerzitetu, gde sam bio u prilici da se bolje upoznam sa predavačem i njegovim iskustvom sa jugoslovenskim „praksis" filozofima.

Tada mi je rekao da je on bio mentor tadašnjem već premijeru Srbije, Zoranu Đinđiću, što je za mene bilo veliko iznenađenje, budući da sam i ja, kao i mnogi drugi, mislio da je Đinđićev mentor bio slavni filozof Jirgen Habermas, kako se to do tada pisalo u našoj štampi. Iako sam i sâm poznavao Đinđića, nikada ga nisam pitao bilo šta o tim detaljima.

Odmah posle 5. oktobra 2000. Đinđić je otputovao u Nemačku, prvog slobodnog vikenda. Zvanično, trebalo je da učestvuje u TV emisiji, a nezvanično trebalo je da počne razgovore o finansijskoj pomoći Srbiji. O tom boravku izvesio je i nemački nedeljnik Špigl. Na ekskluzivnoj večeri koju je priredio konsultant za odnose s javnošću Moric Huncinger u Frankfurtu, Đinđić je širio optimizam: „Događaji u Beogradu su nepovratni", objašnjavao je potencijalnim investitorima i kontakt brokerima.

Rudolf Šarping, bivši protivnik rata a tada navijač NATO-a, pojavio se kao gost iznenađenja. „Gost iz Beograda ga je zagrlio, šarmirao 'drugove' u grupi, pozvao na stabilnost krhke beogradske demokratije i pridobio oduševljene goste", opisala je nemačka novinarka.

Potom je Đinđić naveo šta tačno nedostaje: dve milijarde maraka, da državnim službenicima u Jugoslaviji „ne dosadi demokratija i da zemlja preživi ledenu zimu". Pored toga, apelovano je na poluprivatne inicijative gradova, opština ili preduzeća da pomognu i proizvodima u natori. Tokom tog boravka, Velmer i Đinđić su se sreli, na inicijativu novinarke Špigla Karolin Emke koja ih je obojicu dobro poznavala.

Velmer je bio nekadašnji asistent Jirgena Habermasa, od 1966. do 1970, i jedan od ljudi koji je bio blizak krugu jugoslovenskih disidenata i filozofa.

Tih dana, kada smo prvi put razgovarali, Velmer je okončavao svoju profesorsku karijeru na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, spremajući se da ode u penziju. Dogovorili smo se odmah da napravim intervju s njim. Jedan od poslednjih dana koje je provodio u svojoj kancelariji, pogodilo se, bio je upravo dan kada je Zoran Đinđić bio na naslovnim stranama svih svetskih novina. Bio je to 29. jun 2001, dan nakon što je Slobodan Milošević isporučen Hagu, stoga je taj događaj jednim delom bio tema našeg razgovora. Krivudave linije koincidencija možda su uredile da to bude i presudan događaj za sudbinu Zorana Đinđića.

Odlučio sam da razgovor s Valmerom snimam i kamerom i planirao da napravim ceo film o tome kako je ovaj nemački filozof iškolovao premijera Srbije.

Istovremeno, javili su mi se i prijatelji koji su planirali da pokrenu novi magazin u Beogradu. Dogovorili smo se da bi na polovni naslovne strane trebalo je da bude Velmerova fotografija, a na drugoj strani, Đinđićeva fotografija iz mlađih dana. Naslov bi bio: „Kako sam iškolovao premijera Srbije". Bili smo uvereni da bi ovo bila novost za čitaoce u Srbiji, tim pre što niko u Srbiji nije pominjao ovog skromnog i pomalo nesigurnog čoveka koji je mnogo pomogao svim jugoslovenskim filozofima- disidentima, pa ni oni koji su u medijima i vladinim kancelarijama pisali biografiju premijera.

Ali, događaji su se razvijali drugačije. Magazin je, na nesreću, zakasnio, a drugi događaji su poranili. Onda sam promenio ideju, pa odustao od pisanog intervjua i planirao da to bude razgovor za neki budući film.

Profesor Velmer je u međuvremenu, u julu 2002, došao u Beograd, na veoma pompeznu konferenciju o Hani Arent. Napravljene su desetine intervjua sa učesnicima, ali Velmer, koji je za mene bio najvažniji, prošao je u medijima potpuno nezapaženo. Trebalo je da se sretne sa Dragoljubom Mićunovićem, a na Đinđića nije ni računao. „On sigurno ima mnogo posla" rekao je Velmer.

Tada smo nastavili drugi deo plana: snimanje na ulicama Beograda. Ja sam snimao kamerom, a Vican Vicanović je fotografisao. Odvojili smo jedno popodne za šetnju Beogradom i za nastavak našeg razgovora.

Otišli smo i pred Vladu Srbije. Niko od nas nije ni mogao da sluti da će se samo nekoliko meseci na istom ovom ulazu nalaziti cveće i sveće za čoveka o kojem smo pričali. Profesor Velmer je seo na stepenice, policajac je radoznalo gledao, ali shvativši da ima posla sa strancem, ljubazno je savetovao kako da se izabere najbolji ugao. Vican je uporno pitao zašto jednog filozofa fotografiše pred Vladom i zbog čega je on značajan. „Slikamo ga pred Vladom da bude prepoznatljivo da je u Beogradu", odgovorio sam, ne objašnjavajući ništa dalje. Rekao sam samo poluistinu - da poznaje Dragoljuba Mićunovića.

Onda smo snimali na ulicama u Beogradu i na Kalemegdanu. Za film je ostalo još samo snimanje u Konstancu.

Ovaj intervju objavljujem sada, mada je možda greška što on nije objavljen odmah kada je nastao. Možda bi to bila prilika da se čovek suoči sa mišljenjima onih koji nas dugo poznaju, možda bolje nego što i mi sami mislimo.

Nakon Đinđićevog ubistva, profesor Velmer je napisao da se plaši za Srbiju. Za Srbiju je bila sreća da je „Đinđiću uspelo da pronađe izlaz iz spoja retrogradnih nacionalističkih strujanja i mafijaških struktura vlasti".

Od 1965. do 1981. Albreht Velmer je bio oženjen Ilzom fon Nender, a kćerka iz tog braka je kompozitorka i umetnica En Velmer. Profesor Velmer preminuo je u Berlinu 2018. u 85. godini. Niko iz Srbije nije bio na njegovoj sahrani, iako je on bio veliki prijatelj Srbije. 

Razgovor sa Albrehtom Velmerom, vođen u Berlinu, 29. juna 2001. 

Kako se sećate Zorane Đinđića?

Đinđića sam upoznao kao osobu prepunu neverovatne energije. Nisam stvarno očekivao da će biti premijer Srbije. Bolje rečeno, nisam o tome uopšte ni razmišljao. On je bio uvek veoma politizovan, ali nisam nikada očekivao da će on igrati takvu ulogu. Ovo što ću vam sada ispričati, bilo je tipično za njega. Živeo je u susednoj zgradi. Kada je došao kod mene, rekao mi je: „Ja moram da završim svoju disertaciju za jednu godinu". Rekao sam mu da je to nemoguće. Uzvratio je da neizostavno mora da to uradi jer ga u Jugoslaviji čeka vojni rok. Uprkos mom ubeđivanju, toliko je insistirao da sam na kraju pristao. Onda sam sledeće godine, vraćajući se kući i izlazeći iz stana, mogao da čujem njegovu pisaću mašinu po kojoj je besomučno kucao. To se čulo čak do susedne, moje zgrade. Često sam se pitao da li uopšte spava. I stvarno je na kraju uspeo. Bio je neiscrpni izvor energije. Osim toga, bilo je to jedno dostignuće, jedan rezultat protiv mog odlučnog stava. Bila je u pitanju njegova upornost i usmerenost prema cilju koji je na kraju i dostigao. Vi imate za to neku vašu reč...

Inat... Da li ste se kao mentor mešali u nastajanje disertacije?

Ne.

Kakva je bila disertacija?

Ona nije bila briljantna jer je on hteo, kao što sam rekao, tako brzo da je završi. Bila je u izvesnom smislu nedovršena, ali veoma inteligentan rad.

Koje stavove je zastupao?

Tada je on bio još jedan radikalni marksista. Oduševljavao se Marksovim Ranim radovima i bio je odlučno levo od mene. Dopadale su mu se revolucionarne ideje. Kasnije se okrenuo ka demokratsko-liberalnom pravcu, posle kontakata s Habermasom. U vreme pisanja disertacija bio je stvarno jedan levi revolucionar.

Kako je došlo do toga da mu vi budete mentor?

Neko ga je preporučio, a mogućno je i da sam ga sreo tokom dubrovačkih seminara filozofa.

Da li ste kasnije pratili njegovu karijeru?

Bili smo u kontaktu. Povremeno je dolazio u Konstanc gde je imao prijatelje. To je bilo skoro do 1990. Od onda nismo se bili dugo videli, sve do njegovog nedavnog boravka u Berlinu. Tada se sreo sa ministrom spoljnjih poslova Joškom Fišerom.

Da li ste i tada imali utisak da on ima tako jaku volju?

Upoznao sam ga kao mladića jake volje. Već sam vam opisao njegov način pisanja disertacije. Živeo je u jednoj zgradi u stanu koji je pripadao jednom mom kolegi iz Hrvatske. To je bilo praktično sastajalište za sve one koji su dolazili iz Jugoslavije. Bilo je tu više studenata koji su u tom stanu imali po jednu sobu ili je nekoliko njih bilo u istoj sobi.

Neka vrsta komune?

Tako nekako.

Danas je Milošević isporučen Haškom tribunalu. U javnosti u Jugoslaviji postoje oprečna mišljenja, ali Đinđić je bio odlučan u tome. Kako gledate na taj potez?

Moje mišljenje je ambivalentno. U suštini ja sam mislio da bi dobra alternativa bila da je Miloševiću suđeno u Srbiji. Smatram da bi Srbi imali pravo da sude o Miloševiću. Na drugoj strani, naravno, čini se da ima dovoljno razloga i da mu se sudi pred Međunarodnim sudom. Ja bih redosled poteza učinio drugačijim. Ovaj potez shvatam kao rezultat pragmatičnog delovanja, kao posledicu snažnog pritiska na Srbiju. Vreme isporučivanja kao i njegovo obrazloženje smatram problematičnim.

Na koji način je problematično?

Proces Miloševiću u Jugoslaviji trebalo bi da prethodi ovom. Do sada sam mislio da bi suđenje u Jugoslaviji imalo prvenstvo, ali znam da su Amerikanci napravili takav pritisak da se učini ovo što se učinilo.

Jugoslavija je pre dve godine bombardovana, takođe posle velikog američkog pritiska. I ovaj potez dolazi posle američke akcije.

Akcija NATO dovela je do oštrih diskusija i podela u Nemačkoj. Glavni razlog toj debati  bio je što pragmatski, politički i moralni aspekti te akcija nisu bili u jasnoj vezi. Ako se uspelo u uveravanju da se na Kosovu doista događa etničko čišćenje, pitanje je šta su posledice jedne takve akcije, ne samo po zemlju koja se bombarduje, nego i po ceo međunarodni sistem, jer do ove akcije nije došlo na osnovu saglasnosti Ujedinjenih nacija. Posledica je i to da su kosovski Albanci posle bombardovanja primenili iste metode protiv Srba zbog kojih su Srbi bombardovani. U svakom pogledu imao sam veoma snažne sumnje u opravdanost intervencije.

Da li ste bili obavešteni da se Đinđić tada veoma distancirao od vladajuće politike i da se sklonio u Crnu Goru, smatrajući da mu je život u opasnosti, a kasnije je došao na razgovore sa kancelarom Šrederom i ministrom Fišerom?

Pratio sam to iako nisam imao mnogo informacija. Znao sam da se plašio za svoj život.

Osvrćući se na njegovu karijeru od disertacije pa do juče, da li se može reći da ste sve vreme pratili njegov razvoj?

Ne bih to baš tako mogao da kažem. Bilo je faza kada smo bili u bliskom kontaktu, a bilo je perioda kada se nismo tako često viđali. Kada je počeo rat u Jugoslaviji, rat koji je bio građanski rat, svi kontakti su bili teški zbog fizičkih razloga. Nije moglo da se putuje. Zoran je bio u Jugoslaviji, a ja ovde. Sa Mihailom Markovićem i sa drugima bilo je teško održati kontakt jer su se identifikovali s politikom koju sam ja kritikovao. Ne mogu da govorim samo o Đinđiću, nego o celoj „Praksis" grupi. Kontakti sa njom bili su komplikovani.

Kada ste poslednji put sreli Đinđića?

To je bilo pre nekoliko meseci. Još nije bio premijer, ali je to bilo posle odlaska Miloševića. Razgovarao je s Fišerom i drugim političarima. To je bio naš prvi susret posle četiri godine. Pre toga smo se sreli na jednoj raspravi o Bosni koju je organizovao Tagescajtung. Kada smo se poslednji put videli, razgovarali smo o privatnim stvarima, o porodicama, prijateljima i susedima.

Vi znate dobro Đinđića. Da li je on ličnost za premijera i ima li jake i slabe strane u tom smislu?

On ima veoma snažnu volju i određenu harizmu koja je povezana sa njegovom energijom i inteligencijom. Za njega bi mogao da bude problem da ima dovoljno strpljenja da ubedi druge da idu za njim. Volja za moć mogla bi da igra značajnu ulogu.

Za jedan deo javnosti on je nesporni lider, ali za druge on je kontroverzna ličnost, zbog jučerašnjeg isporučivanja Miloševića, kao i zbog držanja tokom bombardovanja, što liči na vašu ocenu da on ne može uvek da ubedi ljude da je ispravno ono što čini i da ga u tome slede.

Opasnost za njega je u tome da je on previše nestrpljiv i previše odlučan u želji da sprovede svoju volju. Ali, ako on preduzima autoritarne korake da bi uveo demokratiju, onda ja to smatram opravdanim. U određenim periodima potrebne su veoma jake figure da bi donele promene. Od njega se očekuju liberalno-demokratske reforme.

Šta kažete na to kada je jedan filozof predsednik vlade.

To zavisi od filozofa.

A ako ovde sedi Zoran Đinđić?

Ja se nadam da je on dobar.

Sreli ste se jednom kada je već bio premijer. Da li se promenio?

Bio je isti kao i uvek. 

Da li se sećate njegovog doktorskog rada?

Ne tako dobro. Bilo je to pre 30 godina.

U Konstancu?

Da. Ona je tamo i može da se nađe u Univerzitetskoj biblioteci.

Kako je govorio nemački?

Ne savršeno, ali je nemački veoma brzo naučio. I to je bilo takođe tipično za Zorana - da, kada odluči da nešto uradi, da to uradi veoma odlučno i brzo.

Kako ste uopšte došli u dodir sa jugoslovenskim filozofima i „Praksis" grupom?

Ja sam filozofski odrastao u Frankfurtskoj školi. Bio sam nekoliko godina Habermasov asistent, a onda sam doktorirao. Već tada su postojali kontakti sa Gajom Petrovićem, Mihailom Markovićem. Odlučujući momenat bio je Kongres o Hegelu u Štutgartu gde je bio Gajo Petrović. Tu je odlučeno da se u Dubrovniku počne jedan kurs i svake godine tu je dolazila većina članova „Praksis" grupe. Nekoliko godina bio sam direktor tog seminara. U isto vreme imao sam i kontakte sa mađarskim disidentima - Agneš Heler, Đerđ Markoš, Đerđ Konrad, Mišel Vajda...

„Budimpeštanska škola"?

Da.

Za Frankfurt, pak, vezan je jedan drugi pojam - Frankfurtska škola. Kako biste opisali tu filozofsku školu?

To ne može ukratko da se opiše. Postoji jedna stara frankfurtska škola s kraja dvadesetih godina pod uticajem ljudi kao što su Horkhajmer i Adorno. Ta stara škola bila je u marksističkoj tradiciji i u određenom smislu zastupala je centralnu Marksovu tezu na jedan veoma suptilan način. Ona je bila tako suptilna da nije mogla da se više shvati kao marksistička teorija. U širem smislu to je nastavak nemačke idealističke filozofije u situaciji gde je postalo jasno da ruska revolucija nije donela jednu veliku emancipaciju, i pripadnici Francuske škole su se pitali kako je mogućno zasnovati jednu novu kritičku teoriju. Novija frankfurtska škola, čiji je vodeći predstavnik Jirgen Habermas, preuzela je veoma snažno zapadne uticaje. Politička filozofija anglosaksonske tradicije zajedno sa lingvistikom igrala je u tome značajnu ulogu. To je nastavak kritičke teorije društva, ali u drugom smislu.

Zašto je Frankfurtska škola bila tako primamljiva za jugoslovenske filozofe?

Mogu da razumem zašto je bila primamljiva. Polazilo se od toga da je to jedna leva teorija, jedna filozofija koja je zastupala ideju demokratskog socijalizma i bila je istovremeno decidirano antitotalitarna i antielistička. Bila je daleko od staljinizma, i za jugoslovenske intelektualce kojoj je pripadala „Praksis" grupa, ona je odgovarala jednoj alternativi koju je nastojao da izgradi titoizam.

Jugoslavija nije bila deo tipičnog komunističkog lagera. Bila je kritička prema staljinizmu i tako i prihvatljiva alternativa za zvaničnu jugoslovensku politiku - biti levica, ali kritična prema staljinizmu.

Ta filozofija, može se reći, bila je najsličnija zvaničnoj jugoslovenskoj poziciji. Naravno, mnogi filozofi „Praksisa" mislili su da zvanična jugoslovenska pozicija nije realistična, da samoupravljanje nije mogućno jer je pod autoritarnim uticajem partije. Smatralo se da je to samo režimska retorika.

Kako vrednujete filozofska dostignuća jugoslovenskih filozofa u „Praksis" grupi?

To je više bila politički nego filozofski značajna teorija. Kada je nestalo jugoslovenskog modela društva, svi su oni napustili svoja stanovišta. 

Napomenuli ste da je Đinđić bio u kontaktu s Habermasom. U kom svojstvu?

On je već bio doktorirao kod mene na tezi o mogućnosti zasnivanju kritičke teorije društva. Posle doktorata vratio se u Jugoslaviju, da bi odslužio vojsku. Onda je ponovo došao u Nemačku, ali kao Humboltov stipendista. Studirao je u Frankfurtu. U našem sistemu studija, „Promotion" je odbranjeni rad koji omogućava onome ko to dobije da zauzme jednu nižu poziciju na Univerzitetu, da bude asistent. Habilitacija je drugi stepen, druga promocija. U Nemačkoj ona ima značaj jer daje mogućnosti da se predaje studentima. Profesorima su mogli da se smatraju samo oni koji su habilitirali. To je, znači, preduslov da biste bili profesor. Ne znam da li je Zoran imao habilitaciju kod Habermasa.

Tokom tog vremena u Konstancu bio je i Dragoljub Mićunović?

On je bio takozvani „šahovski majstor iz Krojclinga". Konstanc i Krojcling su dva dela istog grada. Pošto smo često igrali šah, zvali smo ga „majstorom iz Krojclinga".  Veoma je bio simpatičan. Sećam se da su jednom došli kod mene Mihailo Marković, Svetozar Stojanović i Mićunović. Tu je bila i Agneš Heler. Pripremili smo ribu za ručak i dugo smo pričali. Moje kolege iz Jugoslavije bile su pune energije i u zamahu svojih disidentskih poduhvata. Kada su otišli, Agneš mi je rekla: „Boga ti, oni su još uvek muškarčine".  Mićunović i ja smo bili veoma veliki prijatelji. Imali smo određene političke razlike...

Koje?

To smo otkrili tokom moje posete Kosovu. Kao Nemac naučen sam da su neke stvari tabu. Naime, Nemci su tokom poslednjeg veka počinili takve zločine, da oni ne smeju da kažu ili izraze neke nacionalističke stvari. Te razlike ispoljile su se kada smo zajedno posetili Kosovo.  Zoran nije bio tu, jer se vratio u Beograd pošto nas je policija zaustavila zbog vanrednog stanja, pa smo noć proveli spavajući u kolima na parkingu. Tada je, ako se ne varam, u Jugoslaviji bilo normalno da se o Albancima govori kao o pretežno zaostaloj, nazadnoj civilizaciji. Ne znam da li je to odgovarajuće i realno, ali bio sam šokiran da je taj odnos i taj način artikulisan na način etničkog suprotstavljanja.

Šta se dalje dogodilo?

Nakon povratka u Nemačku, jedna naša zajednička poznanica iz Hrvatske, Dunja Melčić, oštro me je napala napisavši da se skoro „prostituišem sa srpskim nacionalistima".

Tako je napisala?

Ne baš tim rečima, ali mi je prebacila da sam se nekritički priključio srpskim nacionalistima.

Ko je Dunja Melčić?

Nju nisam tako dobro znao. Upoznao sam je tek kasnije kada se kriza zaoštrila, kada je počeo rat. Otkrio sam tada razlike između Srba i Hrvata. Ranije to nisam primećivao, ali onda su srpski i hrvatski intelektualci počeli da govore kao pripadnici svojih nacija. Dunja Melčić se veoma mnogo identifikivala sa Hrvatima i kritikovala je srpske intelektualce sa pozicija koje su bile veoma blizu hrvatskog nacionalizma. Mihajlo Marković bio je nešto slično na srpskoj strani. Tada me je to sasvim šokiralo. Poslednji broj „Praksis Internacional" uredila je Dunja Melčić kao gost-urednik. Sadržaj tog broja bio je takav da sam je zamolio da izbaci moje ime iz uređivačkog odbora. Smatrao sam to potpuno jednostranim zastupanjem tadašnjih hrvatskih pogleda.

Koju je ulogu imao Jirgen Habermas u pomoći jugoslovenskim profesorima?

Rekao bih - odlučujuću, zajedno sa profesorom Gajom Petrovićem, oko 1974, kada je bio planiran kurs u Dubrovniku. Tada su profesori bili udaljeni sa Univerziteta. Habermas je od tada, pa sve do početka rata pomagao jugoslovenskim filozofima.

Svi ti filozofi imali su veliki uticaj u alternativnim krugovima koji su kasnije došli na vlast u delovima Jugoslavije gde su živeli. Zašto, po vašem mišljenju, ta grupa nije mogla da razvije zajedničku demokratsku platformu za opstanak Jugoslavije?

Ne znam da li to odgovara tačnoj političkoj oceni. Osim toga, ne mogu reći da je i njihova filozofska pozicija bila jedinstvena. Postojala je, uopšte rečeno, jedno političko zajedništvo, ali su filozofska ishodišta bila veoma različita. U izvesnom smislu, to nisu bila duboka politička mišljenja. 

Kakve su razlike postojale među njima?

To su bile razlike koje smo mogli da vidimo u debati povodom objavljivanja časopisa „Praksis Internacional". Gajo Petrović je želeo da časopis preseli u Jugoslaviju, a Mihailo Marković je insistirao da on i dalje ima samo međunarodno izdanje. Između Petrovića i Markovića, kako mi se čini, postojale su bitne socijalno-filozofske razlike. Petrović je bio više orijentisan evropskom kontekstu, posebno Nemačkoj i Francuskoj i njihovoj marksističkoj tradiciji. On se plašio da će Amerikanci preuzeti stvar i da će jugoslovensko obeležje časopisa biti izgubljeno. Marković se u Americi osećao kao kod kuće i on nije imao brige mnogo o tome.

Šta su bile razlike između te dve koncepcije, američke i evropske?

To je moglo da se vidi tokom vođenja kurseva u Dubrovniku. Petrović je bio veoma skeptičan prema dominaciji englesko-govorećih učesnika. To je kurs veoma jasno usmerilo prema diskusiji o američkim problemima tog vremena. To je u određenom smislu donelo sasvim drugačiju tradiciju koja je do tada bila obeležena raspravama u duhu filozofije zapadnog marksizma. Tu je evropski sadržaj igrao veliku ulogu. U američkom kontekstu, radilo se o izvesnom napuštanju marksističke kritičke teorije i približavanju liberalom učenju.