Iako je korišćenje informacija u vojne svrhe staro koliko i rat, internet, a pogotovo širenje društvenih mreža, drastično su promenili načine na koje info-ratovi mogu da se vode i učinili ih važnijim i sveprisutnijim. Svet u kome sve više ljudi može da sedeći pred ekranima postane „ratnik od kuće" jeste svet koji je opasniji za sve nas.

„Kako su se srca pesnika odjednom uspalila kada je izbio rat!", napisao je novembra 1914. „oduševljeno, s usklikom koji kreće iz dubine duše" tridesetdevetogodišnji Tomas Man u tekstu „Misli u ratu" (Gedanken im Kriege), iznenadivši njime svoje pacifističke prijatelje, pa i svoga brata Hajnriha.

Od početka Ruske invazije na Ukrajinu 24. februara, inače lako zapaljiva srca korisnika društvenih mreža, baš kao i pesnička, gore još jače nego inače.

Raniji simboli političkog opredeljenja na mrežama - zastave duginih boja, pesnice „Black Lives Matter", aluzije na rezoluciju 1244 ili Trampov poklič „MAGA" (Make America Great Again) - promptno su upotpunjeni ukrajinskim ili ruskim nacionalnim simbolima, od državnih zastava zaraćenih zemalja do sada sveprisutnog „Z".

Međutim, kako su u ovom slučaju političke afilijacije direktno povezane sa životima i smrtima civila u Ukrajini i „ukopčane" s najnovijim aktivnostima na internetu s ciljem da se u ratu direktno učestvuje, to je čitavu situaciju učinilo suštinski drugačijom od ranijih primera „kliktivizima".

Web 2.0

Globalni pozivi na političke akcije upućivani preko društvenih mreža postali su uobičajeni od pre desetak godina, počev od Arapskog proleća 2010, zatim rata u Libiji i Siriji i, na primer, viralne akcije „KONY 2012" koja je zahtevala da bude priveden pravdi Džozef Koni, vođa vojne hrišćanske fundamentalističke organizacije u Ugandi koja je mobilisala hiljade dece u svoje redove i bila optužena za brutalne zločine nad civilima.

Ove aktivnosti na mrežama uglavnom su se zasnivale na pritiscima na Zapadne vlade da preduzmu odgovarajuće akcije a ne na direktnoj finansijskoj i organizacionoj podršci zaraćenim stranama. Međutim, od kada su prve ruske rakete krenule da padaju na Ukrajinu, društvene mreže su počele da liče na dark web, mračne delove interneta, jer su korisnici počeli da se, bez moderacije, direktno mešaju u ratni sukob.

Tako su mnogi su iz topline svoga doma savetovali civile kako da neutrališu ruske tenkove balonima sa farbom, kojim sredstvima da onesposobe ruske železnice ili davali recepte za pravljenje Molotovljevih koktela, koje su ukrajinski nacionalisti preimenovali u „Bandera-smuzi", po Stepanu Banderi, ozloglašenom vođi Organizacije ukrajinskih nacionalista iz Drugog svetskog rata. 

Ratni crowdfunding 

Uz to, već u prvim danima rata, ukrajinska vlada i nevladine organizacije lansirale su na društvenim mrežama niz kampanja za prikupljanje novca (crowdfunding) ne samo za pomoć  civilima već i za direktnu pomoć ukrajinskim vojnim snagama.

To je dospelo u žižu javnosti kada je kijevska nevladina organizacija  „Come Back Alive",  osnovana 2014, koja se, kako navodi, zalaže za „sprečavanje širenja putinističkih vrednosti širom sveta", na platformi za crowdfunding „Patreon", omogućila korisnicima da doniraju novac za metke (3,5 britanskih funti mesečno), projektile (15 funti), ili bombe (37,5 funti) za ukrajinske oružane snage.

Iako je „Patreon" u međuvremenu suspendovao profil ove organizacije uz objašnjenje da ova platforma ne dozvaljava da bude korišćena za finansiranje nasilja ili „kupovinu oružja, nezavisno od svrhe", „Come Back Alive" i dalje traži donacije za direktnu podršku ukrajinskoj vojsci, bilo u standardnim, bilo u kriptovalutama.

Koncept da vlade od stranih država i državljana traže donacije (a ne zajmove) za svoje oružane snage jeste nova pojava, ali je Mihailo Fedorov, ukrajinski ministar za digitalne transformacije, traženje ratnih donacija učinio još inovativnijim. Naime, on je objavio da će otpočeti prikupljanje donacije za podršku Ukrajini tako što će s ciljem „čuvanja sećanja na stvarne događaje ovog  vremena i širenja istinitih informacija u svetskoj digitalnoj zajednici" osnovati virtuelni „Muzej rata" u kome će digitalni „eksponati" koji se odnose rat u Ukrajini moći da se kupe u valuti NFT-a (Non-fungible tokena).

Drugim rečima, kroz donaciju u kriptovalutama moći ćete da postanete virtuelni vlasnik, na primer, tvita Ursule fon der Lajen u kome ona objavljuje uvođenje sankcija Rusiji ili tvita ukrajinske Rade kojim se osuđuje Mađarska zbog protivljenja isključivanju Rusije iz sistema SWIFT. 

Dobrovoljci na Reditu 

Iako smo već godinama, a pogotovo od rata u Siriji, slušali upozorenja kako se internet koristi za regrutovanje dobrovoljaca za ratišta, otvoreni pozivi ukrajinskih vlasti dobrovoljcima iz celog sveta da se pridruže ratu protiv Rusije, takvu praksu su - normalizovali.

Dok su ranije u zvaničnim medijima ljudi koji bi odlučili da se kao dobrovoljci uključe u konflikte u trećim zemljama bili upozoravani na zakonske posledice kod kuće, sada je više država - uključujući Nemačku, Kanadu, Letoniju i Dansku - izjavilo da neće krivično goniti svoje građane koji odluče da odu da ratuju za Ukrajinu. S druge strane, Velika Britanija je nastavila sa upozorenjima svojim državljanima na potencijalne posledice pridruživanja ukrajinskim snagama, iako su britanski mediji sada značajno naklonjeniji ukrajinskim dobrovoljcima u poređenju sa ranijim slučajevima.

Primer kako internet igra važnu ulogu u sagi o ukrajinskim dobrovoljcima jeste stranica r/VolunteersForUkraine na društvenoj mreži Redit (Reddit), koja je posvećena onima koji su prihvatili poziv da se pridruže ukrajinskoj „Međunarodnoj legiji". Pored toga, ova stranica postala je i izvor direktnih vesti sa ukrajinskog ratišta, i to ne samo za radoznale civile. Naime, neki veruju da su podaci sadržani u slikama i videima iz Ukrajine, koje su dobrovoljci kačili na mrežu, pomogli ruskoj vojsci da locira baze koje je koristila Legija i da ih bombarduje.

Ruski napadi su zatim rezultirali potresnim, paničnim i viralnim postovima nesuđenih legionara na Reditu, koji su se žalili na stanje u Ukrajini i navodili da se osećaju kao topovsko meso, što je ovaj forum učinilo kontraproduktivnim za sve koji žele da pomognu napadnutoj naciji. 

Obaveštajni podaci otvorenog koda

Pored novih puteva kroz koje je internet omogućio velikom broju posmatrača van Rusije i Ukrajine „rat od kuće", tu je i sada već standardna uloga civila u stvaranju, širenju i analizi vesti i, naravno, ratne propagande.

Takozvani obaveštajni podaci otvorenog koda, skraćeno OSINT (Open-source intelligence), koji pružaju informacije i analize ratnih dejstava na osnovu javno dostupnih podataka, prvi put su postali prominentni tokom rata u Siriji. Većina OSINT stranica na internetu bila je plod rada raznih entuzijasta, ali neke od njih su, poput Belingketa (Bellingcat), od sirijskog rata narasli u prave medijske kuće koje primaju novac od nacionalnih vlada i bivaju citirani rame uz rame sa „ozbiljnim izvorima". Od početka ukrajinskog rata veliki broj OSINT naloga preplavio je društvene mreže.

Mnogi od njih su već u prvim danima rata „stradali" zbog nastojanja mreža poput Tvitera i Fejsbuka da se obračunaju sa „lažnim vestima" koje plasiraju (pro)ruski mediji i pojedinci, te su se preselili na aplikacije poput Telegrama. Tamo nastavljaju da izveštavaju i dele necenzurisane vesti, od kojih značajan broj ima zastrašujuće snimke mučenja i smrti, koji na drugim mrežama ne bi mogli da budu deljeni.

Telegram je profitirao i zahvaljujući zabrani korišćenja Fejsbuka i Instagrama u Rusiji, kao i proterivanju Sputnjika i RT-a (Russia Today) sa Zapadnih distributera, od kablovskih televizija do Jutjuba, što je Telegram učinilo jednom od retkih popularnih aplikacija na kojoj je moguće čuti stavove sukobljnih strana, od izjava čečenskog lidera Ramzana Kadirova do komentara Njujork tajmsa

Činjenice i debata u magli rata

U žaru ukrajinskog rata, borba protiv „lažnih vesti" i „govora mržnje" u Zapadnim medijima i na mrežama doživela je zanimljive obrte.

Prvih nekoliko ratnih dana bilo je obeleženo dramatičnim i, kako će se ispostaviti, lažnim pričama o ukrajinskim herojima.

Među najviralnijim bila je priča o „Kijevskom duhu" (Ghost of Kyiv), imaginarnom ukrajinskom pilotu koji je oborio (makar) šest ruskih aviona nad Kijevom, a naročito priča o pogibiji  trinaest ukrajinskih vojnika sa Zmijskog ostrva u Crnom moru koji su odbili da se predaju ruskoj vojsci. Obe priče bile su široko deljene u Zapadnim medijima i po društvenim mrežama kao istinite, a trinaest navodnih mučenika-heroja sa Zmijskog ostrva bilo je čak i odlikovano od strane ukrajinskih vlasti.

Međutim, posle samo nekoliko dana utvrdilo se da je u pitanju propaganda: „Duh" je bio samo fantom, a osamdesetak ukrajinskih vojnika sa Zmijskog ostrva mirno se predalo Rusima.

Nedugo potom, na dezinformacije inače obično osetljivi Njujork tajms ovom fenomenu je posvetio članak u kome objašnjava da, iako su ove i slične priče netačne, i iako su se Tviter i Fejsbuk de fakto stavili na stranu Ukrajine, ova vrsta propagande je veoma drugačija od ruske. „Ukrajinska internet propaganda je uglavnom usmerena na heroje i mučenike, likove koji dramatizuju priču o ukrajinskoj istrajnosti i ruskoj agresiji", pisao je ovaj list, dok su, s druge strane, „Rusi netačno tvrdili da svojim napadom odgovaraju na ukrajinsku agresiju i oslobađaju ukrajinske građane od fašista i neonacista", šireći uz to „neosnovane tvrdnje da su Ukrajinci bespoštedno bombardovali bolnice i ubijali civile".

Tako je propaganda jedne strane tretirana ili kao istina ili kao „plemenita laž" koja održava duh otpora i služi dobroj svrsi, i zbog toga je tiho podržana i validirana nedostatkom reakcije „objektivnih" mreža i „fakt-čekera".

S druge strane, svaka kritika vesti, analiza ili zahteva koji su dolazili od ukrajinske vlade ili medija poput Kijev Independenta (Kyiv Independent), dočekivana je kao pravdanje ruske agresije i Putina. Tako su, na primer, Taker Karlson, voditelj najpopularnijeg američkog političkog tok-šoua na Foks Njuzu, zatim bivša predstavnica Demokrata u Kongresu Tulsi Gabard, kao i jedan broj kritičkih novinara poput Glena Grinvalda, Maksa Blumentala i Majkla Trejsija, zbog svojih kritičkih stavova prema politici NATO i SAD redovno optuživani da su „izdajnici" i/li Putinovi „korisni idioti".

Stara američka tradicija da se politički neistomišljenici optužuju da su agenti Rusije ili Sovjeta vraćena je u opticaj 2016. godine tokom „Rašagejta", a trenutno je doživela usijanje. Čak se i oprezni kritički stavovi o širenju NATO-a na Ukrajinu etabliranih američkih naučnika poput Džona Miršajmera „otpisuju" kao apologija Rusije.    

Šta je govor mržnje?

Opšte „kenslovanje" ruske kulture na Zapadu dovelo je i do promene shvatanja šta je uopšte „govor mržnje". 

Tri nedelje posle početka rata u Ukrajini, kompanija Meta, vlasnik Fejsbuka, Instagrama i Vocapa, koja je od pobede Donalda Trampa na izborima 2016. pod lupom američkih medija zbog isuviše liberalnog stava prema širenju „dezinformacija i govora mržnje", naročito u kontekstu američkih izbora i politike, objavila je da planira da „ojača" moderaciju sadržaja za koji smatra da sadrži dezinformacije, ali i da neće više cenzurisati pozive na nasilje protiv „ruskih agresora" i ruskih državnika, ukoliko ti pozivi dolaze iz Ukrajine.

Nekoliko dana kasnije, Meta je povukla odluku kompanije da ne cenzuriše pozive na ubistvo ruskih zvaničnika, uz obrazloženje Nika Klega, bivšeg zamenika britanskog premijera a sadašnjeg potpredsednika Mete, da ta odluka nije bila uperene protiv ruskog naroda, te da pozivi na ubistvo i dalje nisu dozvoljeni. Ovo saopštenje je došlo nakon što je Rusija odlučila da kompaniju Meta izbaci sa svog tržišta i pokrene postupak da se ona proglasi ekstremističkom organizacijom. 

Internet kao oružje 

Koliko je ova situacija posledica „uspaljenih srca", toliko je i nastavak dugotrajnog tinjajućeg rata između velikih sila u kome je internet pretvoren u bojno polje - i u oružje.

Iako je korišćenje informacija u vojne svrhe staro koliko i rat, internet, a pogotovo širenje društvenih mreža od 2004. godine, kada je Web 2.0 omogućio interaktivnu dvostranu komunikaciju između korisnika i računara, drastično su promenili načine na koje info-ratovi mogu da se vode, ali su ih učinili i važnijim, jer sada „neprijatelj" može da u „umreženom društvu" projektuje svoju moć direktno građanima.

U knjizi Dolina nadzora: Tajna vojna istorija interneta (Surveillance valley: The Secret Military History of the Internet, 2018), novinar Jaša Levin prikazao je istoriju razvoja kompjutera i interneta kroz ugao njihovog korišćenja u vojnim operacijama.

Levin internet predstavlja kao „najmoćnije oružje koje je američka vlada stvorila". On prati njegov razvoj od 1960-ih, kada je Agencija za napredne istraživačke projekte američkog Ministarstva odbrane, skraćeno ARPA (Advanced Research Projects Agency), osnovana 1958. kao program za zaštitu Sjedinjenih Država od sovjetske nuklearne pretnje iz svemira, pod vođstvom Vilijama Godela zamislila sistem kojim bi bilo moguće povezati računarske korisnike, ali i pratiti njihovo ponašanje i uticati na njihovo mišljenje.

Navodna motivacija za investiciju u projekte iz kojih će kasnije nastati internet, bile su poteškoće s kojima su se francuska, a zatim američka vojska suočavala sa otporom u Vijetnamskom ratu. ARPA je zato pokrenula projekat Edžajl (Project AGILE), koji je okupio širok spektar naučnika, od inženjera za komunikacije do psihologa i antropologa, kako bi se  delovalo protiv komunističkih formacija i kroz „psihološke operacije" (psyops).

Paralelno s tim, psiholog i jedan od prvih informatičara Dž.K.R. Liklider, od sredine 1960-ih u ARPA-i je razvijao i osnove ARPANET-a (Advanced Research Projects Agency Network), kompjuterske mreže zamišljene najpre da poveća efikasnost i zaštitu komunikacije između američkih vojnih baza u slučaju atomskog rata, a zatim između instituta, organizacija i pojedinaca. Prva ARPANET veza uspostavljena je 29. oktobra 1969. između računara na Kalifornijskom univerzitetu i Stanfordovom istraživačkom centru.

Levin smatra da su AGILE i ARPANET bili savršeno komplementarni i da se od sredine 1970-ih kompjuterska tehnologija koristi za praćenje ne samo neprijateljskih snaga, već i Amerikanaca, iako su tehnološki utopisti, poput Stiva Džobsa, internet „prodavali" kao silu protiv establišmenta.

Konačno, Levin ukazuje kako su društvene mreže bile korišćene od strane američkih obaveštajnih službi tokom Arapskog proleća 2011. u organizovanju njima lojalnih političkih grupacija, kako bi preko njih  mogli da nametnu svoju verziju događaja širokom auditorijumu. 

Ruska sajber-doktrina

Upravo su Arapsko proleće, kao i iskustvo iz Libije, Sirije i Ukrajine tokom Majdanskih protesta 2014, bili povod ruskim odbrambenim stratezima da dodatno preispitaju ulogu interneta u konfilktima i da krenu da se dodatno fokusiraju na sajber-domen u vojnim operacijama.

„Doktrina informacione sigurnosti Ruske Federacije", koja je usvojena 2016. godine, pored sajber-sabotaža kakav je bio izraelsko-američki napad na iranska nuklearna postrojenja virusom Stuxnet, upozorava i na inostrane propagandne napade protiv „tradicionalnih duhovnih i moralnih vrednosti", kao i napade putem interneta i informacionih kanala s ciljem „destabilizacije domaće političke i društvene situacije". Iako je slična doktrina u Rusiji već bila na snazi od 2000, ona je u svojim ciljevima bila manje eksplicitna.

Pored naglašavanja potrebe za osnaživanjem sajber-sigurnosti i postizanja veće nezavisnosti od inostrane informacione opreme i usluga, ruska vojna doktrina bavi se i „kontrolom narativa" koju omogućava internet. U ovom dokumentu se naime tvrdi da je rusko društvo meta „usmerenih narativa" i „informaciono-psiholoških akcija" sa ciljem ideološkog pritiska i umanjenja patriotskog duha. 

Tri godine kasnije, Rusija je 2019. donela i tzv. „zakon o internet suverenosti". Kako je tada saopšteno iz Kremlja, donošenje ovog zakona imalo je za cilj da spreči širenje nepouzdanih društveno značajnih informacija i suverzivnih narativa koje pod maskom verodostojnih poruka predstavljaju opasnost po život i/li zdravlje građana, mogu izazvati masovno narušavanje javnog reda i mira, ili predstavljaju bezbedonosnu pretnju za održavanje životno važnih transportnih, socijalnih, finansijskih, energetskih, industrijskih ili komunikacionih infrastruktura. 

Zapadne analize ove ruske sajber-doktrine pokazale su da i zemlje NATO-a imaju slično shvatanje interneta kao bojnog polja na kome se mora braniti, ali na kome se može i napadati. Analiza Centra za strateške komunikacije NATO-a (NATO STARTCOM), objavljena u junu 2021, ističe kako je osnovna odlika ruske strategije u sajber-prostoru brisanje razlika između ratnih i mirnodopskih prilika, te da je neophodna stalna odbrana od ruskih sajber napada - od sabotaža do širenja subverzivnih narativa.

Autori ove analize ističu da se ovakav pristup informacionom ratu primenjuje u nekim državama poput SAD i Francuske, ali posebno hvale Veliku Britaniju koja je formirala specijalnu jedinicu za sajber-operacije koja ima i ofanzivni i odbrambeni karakter u informaciono-psihološkom polju. Ovaj dokument predlaže još intenzivniju saradnju vojnih i civilnih institucija kako bi se stanovništvo zaštitilo od ruskog uticaja.

Ali definicija „ruskog uticaja", to jest onoga šta se smatra informaciono-psihološkim napadom, veoma je široka, kao i u ruskoj doktrini. Na primer, druga, slična analiza, koju je sastavio kanadski Centar za odbrambena istraživanja i razvoj (DRDC), kao primer takvog napada navodi citiranje nemačkih izvora na kanadskom javnom servisu po kojima Rusija može da bude nezadovoljna većim prisustvom NATO trupa u Baltičkim zemljama. 

Totalni sajber rat svih protiv svih  

Ovakva široka shvatanja toga šta se smatra informacionim ratom i očigledna voljnost da se internet, a pogotovo društvene mreže, smatraju bojnim poljem u informacionom ratu, dosta objašnjavaju aktuelne aktivnosti povodom rata u Ukrajini.

Rusija je ne samo ograničila (ili potpuno zabranila) rad stranih medija poput Radija Slobodna Evropa, Bi-bi-sija i Dojče Velea, i ukinula slobodan pristup Fejsbuku, Instagramu i Jutjubu, već je cenzurisala i neke domaće medije koje smatra stranim agentima, poput lista Novaja Gazeta, koji je prestao da izlazi krajem marta. 

S druge strane, SAD je pored zabrane ruskih medija i veće osetljivosti prema svemu što se može smatrati opravdavanjem ruske pozicije, odlučila da iskoristi i TikTok influensere, organizujući brifing u Beloj kući kako bi oni poslali u svet svoje poruke o Ukrajini. 

Kreativni pristupi propagandi i pokušaji da se kultura i novi mediji iskoriste za geopolitičke i ratne ciljeve nisu ništa novo, što se može ilustrovati i na primeru Srbije i Jugoslavije u dvadesetom veku - angloameričko javno mnjenje je bilo izloženo ratnoj propagandi o herojstvu Srba u Prvom svetskom ratu kroz izložbe Meštrovićevih dela, filmom o hrabrim četnicima u Drugom svetskom ratu, da bi tokom 1990-ih bilo ubeđivano o sličnosti srpskih snaga u Bosni i nacista kroz organizovanu medijsku kampanju firme „Ruder Fin", koja je dokumentovana u sjajnom dokumentarcu japanske televizije NHK.

Ali, dok su propaganda i antipropaganda nekada zahtevali dosta novca i organizacije, sada svako ko ima pristup internetu može da se uključi u informacioni rat. Na isti način na koji je tokom ovog rata ukrajinska vlada odlučila da dozvoli naoružavanje civila i podstiče njihovo učešće u odbrani od ruskih napada, tako smo i svi postali info-ratnici, pa samim tim, po novim informacijskim i vojnim doktrinama, i opravdana meta propagande. Jedna kolumnistkinja Fajnenšl tajmsa januara 2022. je, na primer, hvalila korišćenje psiholoških operacija u borbi protiv dezinfromacija.

Ovakav stalni rat svih protiv svih kome prisustvujemo svaki put kad se „logujemo" na mrežu, međutim, otvara zabrinjavajuće scenarije za budućnost.

Kako razni politički blokovi odlučuju da se zaštite od interakcije sa neprijateljem, tako fragmentacija svetskog interneta deluje neizbežna. Internet će se verovatno fragmentirati i na unutrašnjem planu, pošto sve oštrije politike moderacije sadržaja kod giganata kao što su Gugl, Fejsbuk i Tviter teraju korisnike na manje platforme koje su otvorenije za njihove stavove. Jutjub već trpi konkurenciju Rambla (Rumble) i Odisija (Odysee), dok su američki konzervativici pokušali da Tviter zamene Geterom (Gettr) i Parlerom (Parler).  

Više povoda za brigu međutim daje to što izgleda da konstantni strah od informacionog rata neumitno smanjuje slobodan prostor za debatu i političko delovanje.

(Dez)informacioni rat 

Ruska borba protiv „hibridnog" informacionog rata ugrozila je opstanak mnogih medija koji su imali negativan odnos prema vlasti. Pored ranije pomenute Novaje Gazete, kritički portal Meduza je najpre bio iznačen kao strani agent 2021, da bi od marta 2022. bio blokiran na ruskom internetu. 

S druge strane, posle višegodišnjih i, ispostavilo se, neutemeljenih optužbi da je Rusija „zaslužna" za pobedu Donalda Trampa 2016. godine, Njujork tajms se ponovo našao u žiži debata o dezinformacijama kada je u jednom tekstu de fakto priznao da je bar jedna bitna vest, koja je bila proglašena ruskom dezinformacijom i praktično uklonjena sa interneta, zapravo bila istinita.

Naime, manje od dva meseca pred američke predsedničke izbore 2020. Njujork post je objavio vest o sadržaju laptopa Hantera Bajdena, sina tadašnjeg kandidata Demokrata i sadašnjeg američkog predsednika, koji se odnosio na poslove porodice Bajden i njihove veze sa stranim zemljama, uključujući i Ukrajinu.

Tu vest je većina velikih medija, ali i deo američkog obaveštajnog establišmenta, proglasio ruskom dezinformacijom, Fejsbuk i Tviter su zabranjili njeno širenje, Tviter je čak suspendovao nalog Posta, iako su mnogi novinari i tada tvrdili da je vest verodostojna i da Rusi nemaju s njom nikakve veze. 


Takođe je zanimljivo da je nekoliko nedelja pre početka sukoba u Ukrajini, vlada kanadskog premijera Džastina Trudoa objavila da će učesnici tadašnjeg protesta kamiondžija koji je blokirao Otavu biti krivično gonjeni, već da će po vanrednim zakonima banke moći da zamrznu njihove privatne račune, dok su kanadske kamiondžije bile optuživane da imaju podršku iz Rusije. Slične mere zaplene imovine i blokiranja računa malo kasnije je više evropskih zemalja sprovelo protiv bogataša bliskih Kremlju, tako da nije teško zamisliti scenario u kome će iste mere biti primenjivane protiv svakoga protivnika vlasti samo uz optužbu da radi za strane režime. 

Uzevši u obzir ekonomske i političke potrese koji će pogoditi svet zbog rata u Ukrajini, od rastućih cena energenata do nestašice hrane, nije nemoguće zamisliti da će optužbe za dezinformacije ili izdaju, uz preduzimanje ekstremnih mera protiv pojedinca za koje se smatra da destabilizuju sistem, postati sve češće širom sveta.

Posledična društvena fragmentacija može da dovede i do raznih internacionalnih savezništava u borbi za slobodu, te će i unutrašnje političke borbe verovatno imati sve jači međunarodni aspekt - bilo u smislu međunarodnog udruživanja ili otvorene podrške stranih faktora.

Razvoj vojnih tehnologija imao je ogromne posledice i po društva i za samu prirodu ratovanja. Pojedini istoričari i politikolozi vojno-tehnološki napredak smatraju ključnim u stvaranju modela „totalnog rata" u kome se čitave populacije smatraju legitimnim metama.

Svet u kome sve više ljudi može da postane „ratnik od kuće" jeste svet koji će biti sve opasniji za sve nas, ma koliko nam žar rata na ekranu delovao uzbudljivo.