Otac medicine Hipokrat ovako je govorio: Kad god doktor ne može učiniti ništa dobro, mora se sprečiti da uradi nešto loše. To važi i za narodne lekare sa kojima se ljudi sreću i od kojih traže pomoć. U kafani u Godovu, kod gazde Nahoda, radila je konobarica Rada koja je lečila glavobolju. Kažu da je stotine i hiljade ljudi godinama lečila od teških migrena. A kako je Rada lečila? Tri puta bi okrenula dojku oko glave svog „pacijenta", potom ga udarila dojkom po čelu i nosu i rekla: „Bjež Dobarcu, posjekoh te." Kažu da su nakon Radinog rituala bolovi prolazili kao rukom odnešeni.

Novi Pazar je 1922. godine dobio bakteriološku stanicu koju je osnovao jedan Rus izbegao iz SSSR, doktor Niktopolion Černozubov, koji će kasnije u Beogradu postati profesor epidemiologije na Medicinskom fakultetu, a drugi Rus, Mihail Jermakov 1924. je otvorio ovde ambulantu za kožno-venerične bolesti.

Oba su u narodu upamćeni kao ugledni ljudi koji su doneli znanja, a kako li su oni gledali na medicinska znanja lokalnog stanovništva koje je imalo, kao što i danas ima, mnoge vidare, travare, takozvane narodne lekare koji su određena znanja dobijali i sticali uglavnom od starijih?

Ceo pazarski kraj davao je takve pojedince koji bi se, u priči narodnoj, pročuli po nekom specifičnom znanju. Od usta do usta, pronela bi se njihova sposobnost i k njima bi dolazili ljudi i iz dalekih krajeva da traže lek i pomoć. I građani su znali ko je za šta „nadležan" i kod koga za kakav problem treba ići. 

O potpasivanju

Između reka Lim i Raška mnogi su znali da u Bijelom Polju živi Zepa Kasumović koja je znala da „potpasuje" žene. Naši sagovornici tvrde da je ona je na specifičan način vezivala krpu na stomak žena koje su želele da ostanu u drugom stanju, ali je na sličan način radila da ispuni i specifičnu želju mnogih bračnih parova - da im se rodi muško dete. Pamti se da je jedan komunistički funkcioner s ženom imao tri kćeri kojima se nije obradovao, jer je želeo sina; za neispunjenje svoje želje nije krivio suprugu, krivio je sebe. Još se prepričava njihov razgovor, vođen pred rodbinom.

„Mužu, da odem do Zepe, ona zna narodnu medicinu. Neka me potpaše čaršavom, možda rodim muško", predložila je žena došavši kući iz porodilišta, nakon treće ćerke.

„Ne!", bio je kategoričan lokalni funkcioner. „Ako ja ne znam da napravim sina, neće mi ga ni Zepa praviti."

Iako danas postoje mnogi medicinski aparati u ginekologiji, potpasivanje nije umrlo, tvrdi Sulejman Beća Kujović, danju direktor Centra za kulturu Rožaje, a noću uspešan muzičar i kompozitor koji je potpisao više od dve stotine pesama narodne muzike. „Moja majka je znala da potpasuje žene koje su želele da ostanu u drugom stanju. Dok je to radila, moja supruga je pomagala, ali se danas moja supruga ne bavi time", kaže Kujević, koji kaže da se potpasivanjem deluje na položaj i oblik materice.

On kao posebnu specifičnost narodne medicine ističe da u Novom Pazaru postoji Zlatno dijete koje ima energiju da ukloni bolove iz bolesnika. „Kad su Zlatno dijete doveli u Rožaje, ono je dodirnulo jednog mog druga koji je posle mnogo godina zaspao bez bolova", tvrdi Kujević. 

Mi tokom istraživanja nismo naišli u Novom Pazaru na trag prema Zlatnom detetu.

Zelena prikaza

Lekari uglavnom ne podržavaju alternativne metode lečenja ili narodnog lečenja, ali se pamti da je osamdesetih godina XX veka savezni ministar zdravlja dolazio da traži lek u jednoj staroj kući.

U Tutinu se svi još uvek sećaju kaluđera Sava Čančarevića iz manastira Crna rijeka koji je lečio nerotkinje. „Dolazile su žene iz svih krajeva Srbije, a koliko ja znam kaluđer Savo je svakoj pokušavao da pomogne na neki način", kaže Hazir Derdemez, prosvetni radnik i pisac koji je zajedno sa Ćamilom Gegićem pisao istoriju zdravstva u Tutinu.

Derdemez ističe da su mnogi „narodni lekari" ostavili veliki trag kod lokalnog stanovništva, a nerado se sećaju nekog čoveka iz okoline Ribarića koga je narod prozvao Zelena prikaza. 

Naime, jedan lovac se proglasio da je stručnjak za nerotkinje. On je ostavljao žene da prenoće same u nekoj kući, ali bi ih na odlasku upozorio da ako se u mrkloj noći pojavi neka zelena prikaza, tad žena ne treba da se brani nego da mu se prepusti. Naravno, Zelena prikaza je bio on sam i pokušavao je da nerotkinje leči samim sobom sve dok se neka nije odbranila, pobegla i prijavila ga policiji. Ostao mu je nadimak Zelena prikaza.

Rešenje za glavobolju

„U kafani u Godovu, kod gazde Nahoda, radila je konobarica Rada koja je lečila glavobolju, stotine i hiljade ljudi godinama je lečila od teških migrena", priča Derdemez. A kako je Rada lečila? Tri puta bi okrenula dojku oko glave svog „pacijenta", a potom ga udari dojkom po čelu i po nosu i kaže: „Bjež Dobarcu, posjekoh te."

Derdemez tvrdi da su mnogi Radini „pacijenti" govorili da su nakon tog rituala bolovi prolazili kao rukom odneseni.

Tutinci se sećaju i Roma, solunskog borca, Ragipa Ahmetovića koga su zvali Hipo. On je deci i odraslima lečio upale krajnika tako što je bajao. Halil Džeković iz sela Zapadni Mojstir lečio je takođe krajnike, ali tako što bi oprao ruke i dugačkim prstima dodirivao grlo, popravljao nešto na svoj način, i uglavnom su „pacijenti" bili zadovoljni.

Nameštanje kostiju

A tek kako su zažalili Tutinci kad se u Kragujevac odselio Jovan Obradović! „On je živeo u selu Mitrova, pamtim ga kao tihog i skromnog čoveka koji je imao neko znanje da popravlja iščašenja, lomove, povrede kostiju", seća se Hazir Derdemez. „Tada nije bilo ortopeda ni u Tutinu ni u Novom Pazaru. Narod se često povređivao radeći u šumi, na njivi, bilo je teških povreda od volova i konja i Jovan se nije libio da namešta skočne zglobove, laktove, teške prelome. Verovatno je to znanje primio od nekog iz svoje porodice, ali je karakteristično to što - iako bi došli ljudi sa teškim bolovima, a odlazili sa olakšanjem - Jovan nije skupo naplaćivao svoje 'medicinske' usluge. On je bio zadovoljan ako mu neko donese pletene čarape, flašu mleka, kilogram oraha..." Derdemez dodaje da su Tutinci godinama pošto se Jovan odselio išli u Kragujevac da ih on leči. „Dobar doktor, a nije skup", govorili su.

Jovan je u Sjenici imao „kolegu" - bio je to Fahrija s nadimkom Jorgandžija, koji je po profesiji i bio jorgandžija. Znao je da pravi zglobove ne samo „običnim" ljudima nego i nadaleko poznatim sjeničkim skijašima.

„Priča se da je Fahrija učio osećaj na taj način što bi slomio staklenu flašu i njene komade stavljao u džak, onda bi samo rukama, dakle naslepo, nameštao flašu unutar džaka tako da je skoro celu vrati u prvobitni oblik", kaže Sedat Vrcić, prvak nevladinog sektora u Sjenici. „Tako je trodimenzionalno vizuelizovao ono što ne vidi i tako je stalno vežbao. Narod u Sjenici ga se seća kao čoveka koji je imao sigurnu ruku da zaleči teške povrede."

Salo medveda i jazavca

Narod ovog kraja priča da se medveđe salo koristi za izvlačenje svega što lekari zaborave u pacijentu. „Moja majka je imala velike bolove u leđima nakon operacije, a žene u Bijelom Polju su nam rekle da napravimo obloge od medveđeg sala i sala jazavca", priča nam jedna sagovornica koja je želela da ostane anonimna. „Mazali smo to na majčina leđa. Jednog dana, majka se sagnula da podigne nešto u kuhinji, a ja sam videla kako nešto crno viri iz njenih leđa. Izvukla sam tridesetak centimetara gaze koju je hirurg zaboravio. Tada sam se uverila da narod ipak ima neka znanja o onome što postoji u prirodi."

Inženjer Mesud Pučić priča da je njegova majka Fatima, u Sjenici, znala da pomoću lekovitih trava vrlo efikasno sanira kurje oko i ubojne povrede, uklanjala je otok i modrice od povreda članovima porodice, i nije radila narodu za novac.

„Sećam se, radimo nešto oko kuće, a majka nam kaže da požurimo, možda će brzo pasti kiša", kaže Mesud Pučić. „Kakva kiša, nigde oblaka na nebu! Bojim se, sad će kiša, kaže majka, jer orao je graktao. I zbilja, za sat vremena naoblači se i pade kiša kao iz kabla. Ne kažem da je mogla znati uvek kad će kiša, ali sam svedok da je imala pretpostavku na osnovu toga kako se orao ponaša."

Džigerica od ježa i žuč od junca 

U selu Hotkovu kod Novog Pazara beležimo predanje lokalnog stanovništva da je jedan njihov meštanin lečio rak kože privijajući džigericu ježa 21 dan. Utoplio bi nogu, čvrsto svezao oblogu i na njegovoj koži pojavili bi se crvi koji bi pojeli rak, a ostavili zdravo tkivo da zamladi.

U Hotkovu tvrde da su pomoću žute trave koja se zove srčanik lečili žuticu, a kažu da su nekad njihovi stari lečili šećernu bolest tako što bi u tepsiji pomešali kanu za kosu i žuč od junca koji se hranio travom a ne koncentratom; onda bi bolesnik zgazio nogama u taj sastav i potom bi mu previli noge očekujući da će taj sastav stići do pankreasa i ukloniti bolest.

U Hotkovu je živela i Faza Kolašinac koja je deci, ako neće da jedu, „podizala vrat" kako bi mogla neometano da gutaju. Nedaleko od nje živela je i Muhra Bihorac koja je „gasila ugljevlje da se deca ne bi plašila", a znala je i za trave kojima bi nakadila „pacijenta" sa zuboboljom i taj zub više ne bi boleo. Naši sagovornici pretpostavljaju da je znala kojim travama se može ubiti živac u zubu.

Živela je u Peći, u blizini autobuske stanice, Romkinja Šaha. Svi Pećanci se sećaju te žene koja je deci lečila uši i mnogi i danas ističu da deca ne bi plakala nakon „tretmana".

Kirova otčašenja

Iščašenja je u Novom Pazaru lečio čuveni lovac Bido Mavrić koji od pre nekoliko godina nije među živima.

Danas Novopazarci osim ortopedima odlaze da ih leči starac koji je poznat širom Srbije, zove se Kiro. On živi par kilometara od rudarske varošice Ušće, između Kraljeva i Raške. Nekad je radio u rudniku, a sada, kao panzioner, napipava leđa, laktove, ramena, tetive i pokušava prstima da leči povrede, a dolaze mu iz svih krajeva, ponajviše iz Beograda. Kiro nerado govori o sebi i svom radu, nerado se fotografiše i ne traži da mu se plati, ali oni koji ga posete spuste neki dinar za pregled i kontrolu. Mnogi se hvale da je baš Kiro rešio njihove probleme sa kičmom i ramenima, odagnao bolove iz kolena, ali ponekad Kiro zna i da kaže šta nije njegov teren i kada se treba obratiti lekaru. Iako ne prati sport, Kiro je lečio mnoge čuvene sportiste.

Otac medicine Hipokrat ovako je govorio: Kad god doktor ne može učiniti ništa dobro, mora se sprečiti da uradi nešto loše. To važi i za narodne lekare sa kojima se ljudi sreću i od kojih traže pomoć.