Nedavno je nagodbom teškom 10 milijardi dolara okončan postupak protiv američke farmaceutske kuće "Purdju farma", proizvođača analgetika 'oksikontin', koji je izazivanjem zavisnosti usmrtio pola miliona ljudi. Masovna upotreba sintetičkih opioida u vreme korone dobila je epidemijske razmere. Slučaj "Purdju farme" je u tom smislu karakterističan.

Rajan Hempton je 2003. povredio zglob na planinarenju. Kako bi se oporavio od dosadne bolne povrede, bili su mu prepisani opioidni (narkotični) analgetik dilaudid (Dilaudid) pa oksikontin (OxyContin), dva od mnogih opioida koje su u to vreme Amerikanci koristili da im pomognu sa sličnim boljkama.

Tada dvadesetdvogodišnji politički aktivista, koji je učestvovao u kampanji za reizbor Bila Klintona i radio u Beloj kući, Hempton je razvio zavisnost od opioida i pošto je kao mnogi u sličnoj situaciji, „prešao" na heroin, 2014. završio je kao beskućnik u Los Anđelesu.

Hempton je jedan od nekoliko miliona žrtava opioidske krize koja već više od dvadeset godina hara Amerikom i do sada je odnela više od pola miliona života. Uprkos sada već višedecenijskim naporima, kriza je u poslednjih nekoliko godina krenula da se pogoršava: tokom 2020. broj smrti od predoziranja porastao je skoro 30%, što znači da je prošle godine u proseku svakog dana od predoziranja u SAD umiralo oko 250 ljudi. 

Odšteta za smrt

U atmosferi već poljuljanog poverenja u institucije u Sjedinjenim Državama, opterećenim dubokim političkim podelama, nedavnim neuspehom u Avganistanu, kao i sve većom nejednakošću u zemlji dodatno pogoršanom tokom pandemije, Rajan Hempton je nedavno došao u žižu javnosti kada je 11. septembra u oštroj kolumni u Njujork tajmsu okrivio ceo državni sistem, a ne samo standardne krivce poput korporacija, da se ogrešio o žrtve opioidske krize. Neposredan povod njegovom tekstu bila je nagodba kojom je okončan sudski postupak protiv farmaceutske kompanije Purdju farma (Purdue Pharma), proizvođača medikamenata čija je žrtva i sam bio.

Naime, posle oporavka od bolesti zavisnosti, Hempton je postao jedan od najglasnijih aktivista u borbi protiv sistema koji je doveo do opioidske krize i ogromne tragedije. Godine 2019. postao je kopredsedavajući Zvaničnog odbora neosiguranih poverilaca u postupku protiv Purdju farme, kompanije koja je postala sinonim za opioidsku krizu zbog bezobzirnog manipulisanja sistemom kako bi prodavala oksikontin, svoj najpoznatiji proizvod, koji je od 1995. prodat u vrednosti od oko 35 milijardi dolara.

Prema odluci sudskih vlasti kojom je 1. septembra proces okončan, kompanija treba da isplati naknade oštećenima, a vlasnici kompanije, porodica Sakler, oslobođeni su odgovornosti za privatne tužbe u vezi sa stvaranjem zavisnosti od Purdjuovih proizvoda.

Iako su ukupna potraživanja svih oštećenih u početku iznosila preko dva biliona dolara, dogovor je da odšteta koju Purdju oštećenima mora da isplati bude oko 10 milijardi dolara, od kojih bi Saklerovi isplatili 4,5 milijarde. Od ukupne sume, oko 750 miliona, dakle manje od 10%, biće isplaćeno priznatim žrtvama koje su podnele tužbu za štetu izazvanu korišćenjem oksikontina, a kojih ima preko 130.000. „Vrednost" pojedinačne štete od smrti od predoziranja koje se mogu povezati sa oksikontinom procenjena je na 48.000 dolara, dok je „vrednost" štete od bolesti zavisnosti izazvane istim medikamentom, poput one koju ju iskusio Hempton, procenjena na 3.500 dolara.

„Žrtve će primiti samo oko 7,5 odsto od ukupne odštetne sume. Ostalih 92,5 odsto otići će korporacijama i vladama. Žrtve su zaslužile bolje - i zaslužile su više. I nisu zaslužili da porodica Sakler bude zaštićena od bilo kakvih građanskih parnica", napisao je Hempton.

Hempton je neposredno pred zaključenje postupka dao ostavku na svoje mesto u Odboru pošto je, po njegovom mišljenju „pobedio novac, a ne - pravda".

On smatra da su interesi žrtava bili brutalno zanemareni u odnosu na interese ne samo korporacija, advokata i državnog aparata SAD, već i interesa porodice Sakler, vlasnika Purdjua, a koja je odlukom suda zaštićena od tužbi za sopstvenu odgovornost u krizi.

Rajan Hempton nije sam u proceni da je ovakva nagodba, a pogotovo zaštita koju uživaju Saklerovi, nakaradna. Ona je izazvala burnu reakciju javnosti sa svih strana političkog spektra, kao i brojne žalbe uključujući i onu američkog Ministarstva pravde, koje može da odluči da li će ovakvu nagodbu odobriti.

Međutim, kao što Hempton zaključuje u svojoj kolumni, činjenica da je do ovakve nagodbe uopšte došlo, kao i činjenica da je sistem najmoćnije države na svetu dozvolio stvaranje opioidne krize koja je tako brutalno uništila život ne samo njenih građana već i čitavih zajednica, zahteva ne samo obeštećenje nego i duboku reformu odnosa države, korporacija, pravosuđa, kulture i zdravstvenog sistema. 

Opioidska epidemija

Opioidska kriza je možda najstrašniji pokazatelj velikih problema u politici SAD od devedesetih godina do danas, i toga koliko celo društvo može da pati kada se favorizuju interesi korporacija koje u svojoj gladi za profitom dovode do truljenja institucija koje bi trebalo da služe građanima: od politike i pravosuđa do zdravstvenog, kulturnog i naučnog sistema.

Iako svaka kriza koja može da dovede do smrti pola miliona ljudi i štete od više od pola biliona dolara (po proceni Banke federalnih rezervi iz Sent Luisa iz 2019), splet najrazličitijih aktera i okolnosti u praćenju uspona i pada Purdju farme, njihovih saradnika i vlasnika, daje dobar uvid u razne patologije sistema koje su dovele do katastrofe.

Koreni ovoga problema sežu čak do hladnoratovske Amerike, koja je svoju ekonomiju sve više oslanjala na sposobnost prodaje i marketinga. 

Naime, iako su trojica braće koji su osnovali dinastiju Sakler - Rejmond, Mortimer i Artur - školovani lekari, tačnije psihijatri, oni su od početka svoj uspeh temeljili više na zanatskom savršenstvu u prodaji, nego na naprednim istraživanjima u medicini i farmaciji.

Mortimer Sakler, pre nego što je s mlađim bratom Rejmondom pedesetih godina preuzeo Purdju, svoj prvi novac navodno je zaradio tako što je reklamirao cigarete u časopisu svoje srednje škole, dok je Artur Sakler, najstariji brat, postao poznat kao neko ko je promenio svet medicinskog marketinga. Pored toga što je bio pionir farmaceutskog marketinga, koji je u prodaji medikamenata fokus stavio na lekare koji ih prepisuju i preporučuju, Artur Sakler je uveo još jednu značajnu - i vrlo kontroverznu - inovaciju: da farmaceutske kompanije krenu u finansiranje medicinskih časopisa koji bi „obaveštavali" stručnu javnost o prednostima njihovih lekova. Jedan od njegovih najvećih uspeha jeste angažman za farmaceutski gigant Hofman la Roš, čiji je valijum postao hit tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Ovakav agresivni marketinški pristup postao je ključan u velikom „uspehu" oksikontina.

„Kačeći" se za rastući trend tretiranja bola kao „petog vitalnog znaka" (pain as the 5th vital sign), koji je deo zdravstvene struke promovisao od sredine devedesetih - naravno uz pomoć farmaceutske industrije - Purdju je 1995. lansirao oksikontin i reklamirao ga kao sigurno oružje u borbi protiv hroničnog bola.

Njegov aktivni sastojak - oksikodon -  hemijski je „rođak" heroina, opijuma i morfijuma, i do tada se koristio samo za tretiranje najtežih slučajeva, poput akutnog bola usled karcinoma ili u palijativnoj nezi, zato što može da stvori jaku zavisnost i relativno lako dovodi do predoziranja. Međutim, Purdju i Saklerovi su tvrdili (i donekle nastavljaju da tvrde), da je njihov lek siguran zbog navodno sporog ispuštanja aktivne komponente. 

Nešto protiv bolova

Početak „rata protiv bola" uz pomoć oksikontina koincidirao je s povećanjem moći farmaceutske industrije u SAD, što možda najbolje ilustruje činjenica da je bivši i neuspeli republikanski kandidat za američkog predsednika na izborima 1996. reklamirao poznat i izrazito uspešan Fajzerov proizvod vijagru, kada je ona lansirana 1998. godine. Devedesete u SAD bile su i doba Prozak nacije, hit romana Elizabet Vurcel o depresiji i spasu od nje kroz lekove, te i sve većeg oslanjanja na farmaciju u regulisanju duševnih bolova.

U tom optimističnom dobu, kada se smatralo da novi, posthladnoratovski svet može da ostvari sve utopije uz pomoć tehnologije, Purdju se svom snagom bacio na distribuciju svog magičnog leka uz podršku marketinga i rafiniranih tehnika prodaje.

Pored sada već standardnih praksi kao što su pozivanje lekara na raskošne konferencije, zapošljavanje bivših regulatora i objavljivanje de fakto promotivnih tekstova u naučnim i „ozbiljnim" časopisima, Purdju i njegovi partneri stalno su se dovijali kako da povećaju prodaju leka na kreativne načine.

Na mikronivou tu je, na primer, bilo slanje hrane iz najboljih restorana lekarima u zamenu za kratke sastanke s prodavcima, dok se na makronivou radilo o slanju ogromnih količina lekova u delove SAD s relativno liberalnom regulativom vezanom za prepisivanje jakih medikamenata. Na kraju, tu je i bilo i lobiranje za liberalniji zakonski tretman kompanijskih proizvoda, čak i pod plaštom borbe protiv opioidske krize.

Iako je menadžment Purdjua 2007. priznao da je kompanija obmanula lekare i pacijente u vezi sa sigurnošću oksikontina, on je 2013. aktivno učestvovao u lobiranju za zakone koji bi omogućili da njihov nešto promenjen oksikontin bude tretiran kao „sigurnija" vrsta opioida, iako se na kraju ispostavilo da je jednako problematičan.

U unosan posao „borbe protiv bola" između 2004. i 2019. uključio se i Mekinzi (McKinsey & Company), vodeća svetska konsultantska kuća. Tužba protiv učešća Mekinzija u stvaranju opioidske krize, koja je u februaru 2021. završena nagodbom u vrednosti od oko 600 miliona dolara (doduše bez priznanja krivice), otkrila je da su Mekinzijevi savetnici ne samo pomagali svom klijentu da identifikuje lekare koji su najviše prepisivali oksikontin i da im poveća pošiljke, već i da su 2017, tada uveliko svesni opasnosti od predoziranja, predložili da se jednom lancu apoteka ponudi „povraćaj novca" u iznosu od oko 15 hiljada dolara po svakom procenjenom incidentu predoziranja, kako bi nastavio da prodaje kontroverzni lek. Pored toga, Mekinzi je navodno savetovao Purdju kako može da se odbrani od „emotivnih" negativnih kampanja koje su protiv leka pokretali zavisnici i njihove porodice.

Izgradnja reputacije

Naravno, i bez Mekinzijevih saveta, svest o važnosti percepcije kompanije je, kao i kod svih uspešnih trgovaca, bila prisutna i kod Saklerovih. Njihovo ime je do pre par godina kod većine više povezivano s velikim filantropskim akcijama i na polju obrazovanja i umetnosti, nego s farmacijom, a kamoli sa opioidinom krizom.

Među mnogim donacijama kojima je bio cilj da za „vijek vijekova" sačuvaju ime Sakler, možda je najpoznatije „Sakler krilo" Metropoliten muzeja u Njujorku, gde se od sedamdesetih čuva Dendurski hram iz Egipta. Pored Metropolitena, njihove izdašne darove su primili i Luvr, Britanski muzej, Tejt galerija, Muzej Viktorije i Alberta, Serpentajn galerije u Londonu, Jevrejski muzej u Berlinu, ali i Bruklinski muzej, koji ima i Centar „Elizabet A. Sakler" za feminističku umetnost. Na široku ruku Saklerovih nisu bili imuni ni Harvard, Jejl, Oksford, Kolumbija, Kembridž, niti univerzitet u Tel Avivu. 

Godine 2017. Njujorker je u jednom od prvih značajnijih članaka koji su doveli u pitanje direktnu odgovornost porodice Sakler za opioidsku krizu naveo i slučaj ćerke Mortimera Saklera, Marise, koja sebe smatra „društvenom preduzetnicom" i koja kroz jedan od svojih poduhvata podržava i Malalin fond (Malala Fund) za obrazovanje devojčica, a koji je osnovala pakistanska aktivistkinja Malala Jusafzai, najmlađa dobitnica Nobelove nagrade za mir 2014. godine.

Jednu od prvih inicijativa da se Saklerovi direktno pozovu na odgovornost za opioidsku krizu i da se njihovo ime ukloni iz prestižnih umetničkih institucija, galerija i muzeja, pokrenula je Nen Goldin, američka umetnica poznata po fotografijama koje se bave ljudima s margine društva, i sama žrtva oksikontina.  

Nevrli novi svet

Ekonomisti En Kejs (Anne Case) i nobelovac Angus Diton (Angus Deaton) knjigom Smrt od očaja i budućnost kapitalizma  iz 2020. popularizovali su izraz „smrt od očaja" kako bi njime objasnili povećanje smrtnosti Amerikanaca ne samo od zloupotrebe droga već i od samoubistva i alkoholizma.

Ovaj trend je posebno bio prisutan kod belaca bez visokog obrazovanja, starosti između 40 i 50 godina i iz ekonomski devastiranih delova Amerike, poput bivših rudarskih delova Apalačije, kao i Arkanzasa i Misisipija, i godišnje je od 2015. odnosio preko 150.000 života.

Diton i Kejs u svom istraživanju ističu kako je višedecenijski trend nestanka dobrih i stabilnih poslova zbog globalizacije i tehnološkog razvoja jedan od glavnih uzroka „smrti od očaja" i okretanja dela populacije lošim životnim odlukama. Oni posebnost SAD vide u tome što naročito zanemaruje ljude na dnu lestvice jer nema socijalne programe niti nivo zdravstvene zaštite kao evropske zemlje, koje su doživele slične promene u svojim ekonomijama. Oni takođe krivca vide i u nedostatku društvene kohezije koja je postojala do pre par decenija, ali smatraju da je nedostatak dobrih poslova - i dovoljnih prihoda - u zajednicama koje istražuju ono što je krunilo i društvene institucije poput braka.

Marksova popularna doskočica o religiji kao pacifikujućem „opijumu za mase", kao i Hakslijev izum opiodiolike „some" kao načina da se održi distopijsko društvo Vrlog novog sveta, pokazuju shvatanje da je jedan od načina da se spreči ozbiljniji bunt u nefunkcionalnom sistemu da se iz njega na neki način eliminiše bol, kada je već nemoguće promeniti njegovo neljudsko funkcionisanje.

Mikrodoziranje 

Uprkos sada već uveliko dokazanoj opasnosti od opioida i dalje postoje glasovi, poput Kevina Harta, profesora na Univerzitetu Kolumbija, koji iz ličnog primera smatra da rekreativno korišćenje heroina može biti ne samo sigurno već i dobro. Ako se tome dodaju razni pozivi, uglavnom iz relativno elitnih delova društva, za dekriminalizaciju slabijih droga, kao i sve veća popularnost „mikrodoziranja" čak i jakim halucinogenima poput LSD-a, nije sigurno da li je poruka koju treba izvući iz opioidske krize da treba da bude manje mesta za jake droge u legalnom prometu.

Međutim, činjenica da su Sakleri i Purdju uspeli da toliko dugo imaju podršku najmoćnijih delova društva u svom nastojanju da u „ratu protiv bola" na svaki mogući način izvuku svaki cent, gurajući hiljade u smrt od očaja, pokazuje da je Americi potrebno nešto dosta drugačije od anestetika.

Bizarnost trenutnog poslovno-političkog sistema i vrednosti koje on promoviše možda je najbolje sumirala Liz Franzak (Liz Franczak), koja zajedno s bivšim zavisnikom od opioida Brejsom Beldenom (Brace Belden) vodi uticajni američki podkast TrueAnon. U epizodi koja se bavila opioidskom krizom, ona je savetnike iz Mekinzija koji su pomagali u prodaji oksikontina, advokate koji su branili Purdju farmu i lekare koji su prihvatili da budu njihovi saradnici komentarisala na sledeći način: „To je trening za elitu; to je ono za šta naša zemlja trenira ljude [...] da smišljaju ideje kako da povrate novac za svako telo pokopano zbog predoziranja."

Iako je sve verovatnije da će Sakleri, Purdju i njihovi saradnici biti naterani da povećaju odštetu žrtvama, kao i da će njihova imena biti uklonjena sa svetski poznatih institucija koje su ranije bile sinonim za uzvišene ciljeve, diskutabilno je da li je dubinska reforma sistema kojoj se Rajan Hempton nada moguća onako jednostavno kao što je moguće promeniti broj nula u ugovoru ili izbrisati donatorska imena na galeriji. Sa druge strane, šteta koju su farmaceutske kompanije poput Purdjua prouzrokovale svakako će nastaviti da progoni Ameriku generacijama.