Film je spomenik srpskoj deci i majkama s Kozare. Tačka, pa sve ostalo. Dvadeset hiljada dece s imenom i prezimenom je ubijeno u Jasenovcu i njegovim depandansima. Da li su deca i majke s Kozare, Korduna, Banije, Like zaslužile da im neko podigne mali kamerni filmski spomenik, krajputaš s dogorelom svećom, a da se odmah u istom dahu ne spomenu Milošević, Dačić, Vučić i Ilija Garašanin?

Dara iz Jasenovca je film o stradanju dece s Podkozarja i Korduna u ustaškom logoru Jasenovac/Stara Gradiška. To je igrani, a ne dokumentarni film. To je evropski art-film, a ne programatski plan za političku mobilizaciju. To je film svesno uskog fokusa na temu Drugog svetskog rata, a ne strukturna analogija današnje hrvatske države. To je film kamerno-pozorišne strukture, a ne epopeja Veljka Bulajića. Zašto onda svi analiziraju samo ovu drugu stranu, ono što on nije?

Sa filmskim kritikama je često kao i sa književnim kritikama, kritikama umetničkih dela uopšte, ili reakcijama na novinarske tekstove o osetljivijim društvenim temama.

Nakon par pasusa u takvom tipu kritika obično postaje jasno da kritičari ne analiziraju ono čega u filmu ima, nego čega nema; ne ono što on jeste, nego što nije. „Fali mi to i to" je smrtna presuda jednom filmu, poraz profesije filmskog kritičara, priznanje da se film nije odgledao na platnu/ekranu, već odvrteo u vlastitoj glavi. Nekad u vlastitom srcu, predrasudama, tvrdoglavosti, besu i osvetničkom refleksu.   

Pod „kritikom" se ovde naravno ne misli na onu koja sladostrasno pocepa delo kojim se bavi, čime se samo brkaju kritika i sadizam. Naprotiv, misli se na kritiku koja polazi od akademskih kriterijuma i pri tome meri puls jednog dela. Da li je ono profesionalno napravljeno? Da li je koncizno ostalo na jednoj sadržajnoj liniji, ili se pretvorilo u urnebes salatu? Da li je očigledno banalno ili slojevitog smisla? Da li „pali" ljude, ili ih primorava da mirnodopskim sredstvima izađu na kraj sa kolektivnim traumama?   

Ima li delo koherentnost celine, poseban zvuk, jednu notu koja odzvanja? Milan Kundera u jednoj od svojih knjiga spominje „zvuk koji se čuje kada zlatni prsten padne na srebrnu tacnu". Lično, to mi je ostao prvi kriterijum kada gledam pozorišnu predstavu, izložbu, ili izolovano umetničko delo - da li je ono entitet po vlastitom pravu? Tek posle toga dolazi pitanje kako ono komunicira sa vlastitim vremenom.

Da li je Dara dobar film?

Da bi se odgovorilo na to pitanje, neophodno je za paralelu uzeti filmove slične tematike, tip ljudske drame u koncentracionom logorima Drugog svetskog rata. Privatni užas prema opštem užasu. Privatne strategije preživljavanja prema nadređenim strategijama ubijanja.

Tri takva filma su u novije vreme nagrađivana Oskarima: austrijski film Falsifikatori (Fälscher) Štefana Ruzovickog (Oskar za strani film 2008), italijanski Život je lep (La vita e bella) Roberta Beninjija (Oskar za strani film 1999) i, naravno, Šindlerova lista Stivena Spilberga (sedam Oskara 1994).

Da li film reditelja Predraga Antonijevića i scenaristkinje Nataše Drakulić dobacuje do tih velikih ugleda? Teoretski, oni uopšte ne bi morali da dobace do bilo čega, jer prave svoj film, a ne tuđi, ali kako je Dara poslana u trku za stranog Oskara, poređenje se samo nameće.

Ako su ti filmovi izvrsni, izvrsna je i Antonijevićeva Dara. Ograda se odnosi na gore spomenutu karakteristiku kako Dara spada u evropsko art-kino, što znači da je mučan, težak, polagan, kameran film, da je bez nade i bez katarze. Ko može da gleda takve filmove, pogotovo ako su reditelji uspeli da održe meru beznađa bez padanja u naturalizam, patetiku i horor, za takvog je to izvrstan film. 

Kamerni karakter Dare je u okviru spomenutih primera. Sećanje me izdaje u detaljima za Spilbergov film, ali u svim spomenutim filmovima nema velikih pokreta armija, nema vojnih marševa, nema Kutuzova, Bizmarka, generala Granta, Napoleona, Hitlera ili Ričarda Bartona/Tita kako pognuti nad kartom pomeraju ljude. Ima samo dece i žena iz nekih sela gde je Bog rekao laku noć, deca mala da auta nisu videla, žene kojima je ostao još samo jedan jedini instinkt, da ih sačuvaju od smrti.

Tu osnovnu ideju je Antonijević izvrsno preneo u filmski jezik. Drakulić takođe. Zamerke „loši dijalozi" ne stoje. Kako kritičari zamišljaju da sitna deca i neobrazovane žene u prolongiranim uslovima životne opasnosti, gladni, smrznuti, klaustrofobično zgurani na malom prostoru, razgovaraju među sobom? Sigurno bi bilo lakše za gledanje da su u nekom uglu logora sedeli Relja Bašić u ulozi hrvatskog univerzitetskog profesora i Rade Šerbedžija u ulozi srpskog intelektualca iz Zagreba i raspravljali o prirodi zla kao Setembrini i Nafta u Čarobnom bregu Tomasa Mana. Ali, Rade je to već toliko puta igrao da se izlizalo, Relja je mrtav, a ovo nije film o intelektualnoj obradi zla, nego o deci i ženama iz podkozaračkih sela.

Kako govore mala deca bez mame i tate suočena sa smrću? Tako kao Dara, u transu, u šoku, u stresu, konkretno i uzemljeno („gdje da nađem zdjelicu?"), sporo i zamrznuto. Kako govore majke koje znaju da je najverovatnija sudbina njihove dece da će ih ubiti pred njihovim očima, ili da će gladna i bez lekova umirati u njihovim rukama? Konkretno i uzemljeno, zamrznute u prolongiranom stresu. U tom delu, patetiku nisam videla.

Muške (i ženske) fantazije?

Udaranje tela o telo je nadređeni motiv čitavog filma. Mali prostor, gužva, nema mesta, kako napraviti mesta, fiksacija „čišćenja palube", to su elementi koji gledaoca šamaraju tokom dva sata.         

Filmski likovi kojima je namenjena uloga pravljenja mesta su ustaški zapovednici, čuvari i egzekutori, po službenoj dužnosti ili u prolazu. Gosti-egzekutori, reklo bi se. Da li su oni prikazani plakativno?

Bez želje da kažem šta je trebalo, već samo šta jeste: njihove epizode se poklapaju sa istorijskim knjigama o Jasenovcu koje sam čitala i pričama koje sam slušala, i to u Zagrebu osamdesetih godina, vrlo često od samih Hrvata.

Kada u reakcijama javnosti u Srbiji u ovom veku čujem „da se nije znalo i govorilo o Jasenovcu", ne znam da li da se prihvatim statistike ili moralke. Ko je hteo da zna, znao je. Ko nije, taj se pokrivao tuđom odgovornošću i čekao da mu se odozgo da znak da sad može da se priča o Jasenovcu - s hrvatske strane da se udeli oprost kojeg nema, sa srpske da se krene u autorizovanu i orkestriranu osvetu danas i ovde.

Da li su ustaše pokazane plakativno, šematski, teško mi je reći, jer mi je pažnja bila na osnovnoj temi, deci i ženama. Ono što hrvatskim kritičarima smeta su dve epizode: scena sa „vrućim stolicama" i erotski efekat koji na mladi ustaški par ima ubijanje logoraša.

Priznajem, prvo sam gledala na preskok. Bilo mi je prenaturalistično, iako se poklapa sa istorijskim faktima. Ustaše jesu vodile Jasenovac kao krvavi zabavni park, hirovito, i oni u transu kao i njihove žrtve, samo drugom tipu transa, orgijastičkom. Ubijali su kad im dođe, po inspiraciji. Takva epizoda se bez problema uklapa u knjige jednog Tevelajta ili filozofa Levinasa, koji obrađuju socio-patologije nacizma kao probijanje i zaposedanje tela žrtve.

Nenad Polimac (Jutarnji list, 21.02.) zamera da scena seksa deluje „nakaradno". Opet bih mogla da citiram dva gore spomenuta autora, pogotovu Tevelajta (Muške fantazije, Männerphantasien, 1977/78), koji u dva toma objašnjava da je kod psihopata, ili politički odgojenih kolektivnih psihopata, samo jedan korak između seksualnog zadovoljstva i ubijanja.

Naravno, ostaje pitanje može li se to iz psihopatologije preneti u estetski izraz? Pa ako ste normalan čovek teško, uvek ostaje nakaradno, ne mislim da je tu Antonijevićeva krivica. U filmu Dvadeseti vek Bernarda Bertolučija (Novecento, 1976) nalazi se jedna scena u kojoj se fašista Atila (Donald Saterlend) i Regina (Laura Beti) toliko uzbude nakon što on jednom detetu razbije glavu tako što ga svom snagom raspali po zidu, da odmah imaju ludi seks.

Tu se sad postavlja pitanje o potrebnosti takvih scena. Da li da ih estetizujemo, ili ostavimo u realnom životu?

Ali zašto bi to kod Bertolučija bila umetnost, a kod Antonijevića nakaradno? Zato što nije imao Saterlenda, ili veći budžet, ili nije dobro vodio glumce da se identifikuju sa ulogom masovnih ubica? Izdao ga Stanislavski, nema drugog.

Da li je Dara politička propaganda?

Sve kritike s hrvatske, srpske i šire inostrane scene polaze od propagandističkog karaktera Dare. Svaka od te tri strane na svoj način i iz drugačijeg ugla, tvrde da propagadne ima ili previše ili premalo.  

S hrvatske strane je film dočekan negativno jer je shvaćen kao nastavak propagandne mašinerije iz devedesetih godina. Milošević je mobilizovao mase na podgrevanju starog međunacionalnog konflikta, današnja srpska vlada/državni kulturni establišment su finansirali film, dakle propaganda. Kad se u Hrvatskoj kritikuje taj film, kritikuje se u stvari njegov politički i društveni kontekst, a ne on sam.

Film je spomenik srpskoj deci i majkama s Kozare. Tačka, pa sve ostalo. Dvadeset hiljada dece s imenom i prezimenom je ubijeno u Jasenovcu i njegovim depandansima. Da li su deca i majke s Kozare, Korduna, Banije, Like zaslužile da im neko podigne mali kamerni filmski spomenik, krajputaš s dogorelom svećom, a da se odmah u istom dahu ne spomenu Milošević, Dačić, Vučić i Ilija Garašanin?

Koliko puta „državne propagande" širom sveta finansiraju dela koja im se otmu i zažive svojim životom, odjeknu kao zlatni prsten po srebru i odu svojim putem. Ovo je takav film.

Strana kritika takođe ne vidi film, već se referiše na politički kontekst devedesetih godina. Milošević je kasnih osamdesetih poveo medijski rat protiv Hrvata, od devedesetih sa zgranutošću posmatrao vatru koju je sam zapalio. Ali nisu svi srpski argumenti tada bili neutemeljeni, još pogotovo kad su i druge jugoslovenske nacije iskoristile priliku da zagrabe u stare resentimane i poletno uhvatile korak u zlu.

Reći da film kao film valja, gledati film kao film, a ne politički kontekst poslednjih trideset godina, za njih bi to značilo priznati niz punktova pogrešne zapadne politike prema Beogradu. Zato iz kontinuiteta jedne (zapadne) politike, udaraju po pretpostavljenom kontinuitetu srpske politike, dok film i njegovu temu ostavljaju u slepom uglu.   

Pucajte, ja naveka držim isti čas

Srpske kritičare filma najmanje razumem. Tamo gde razumem, ostajem bez daha.

Strukturalna konstrukcija koja se pojavljuje kad se uvaže najčešće zamerke je otprilike ova:

- To je ustvari dokumentarni film, ili kao da jeste; to je film koji pokriva prošlost, sadašnjost i budućnost. Smisao takvih kritika: To je bilo, jeste i biće. Moramo biti spremni na sledeću rundu s Hrvatima.

- U filmu nema srpskog identiteta osim drvenog krsta (Darin otac ga čuva kao relikviju). Smisao takvih kritika: Distanca Srpstva prema svim ostalima mora biti sačuvana. Krst je ipak utapanje u jedan širi identitet u kome sede i drugi. Bez direktnijih diferencijacija, bez crkve i popa, krst nas ipak povezuje i sa drugim narodima, neželjeno i nenameravano. Nas drugi narodi ne zanimaju, osim kad nas podržavaju u našem ekskluzivizmu.

- Film nije monumentalan; ovo je neka tiha kamerna priča o patnji srpske dece. Smisao kritika: Nama treba nešto da nas ponese, da nas mobilizuje, da nas ujedini, da nas učvrsne u uverenju da sa Hrvatima nema razgovora nikad, nigde. Ili kako je Slobodan Antonić pisao, ne o filmu, već o tome šta Srbima treba u odnosu na Hrvate: „Budno oko i suv barut" (25.12. 2019, Sve o Srpskoj). Za budno oko i suv barut je Dara malo.

- Film traje kratko, to je ustupak stranim gledaocima. Smisao kritika: Mi bismo još gledali kako se ubijaju srpske žene i deca. Tri, četiri sata, možda i više, u nastavcima, da se održimo u borbenom duhu. Nema odmora dok i poslednjeg srpskog miroljubca ne uverimo da s Hrvatima nema razgovora; dok i poslednji dobronamerni Hrvat ne prizna da bi na svojoj terasi radije otvorio mali Jasenovac, nego negovao začinske biljke.  

- Jevrejske uloge u filmu su dodatak za strane gledaoce. Smisao kritika: Izolacionistički refleks na kvadrat. Pretpostavljam da dolazi iz vremena osmanske okupacije, kad su Srbi (s pravom) pomislili da ih je hrišćanska Evropa ostavila na milost i nemilost Turcima. Prošli su vekovi, ali se taj refleks tvrdoglavo hrani i obnavlja u jednom delu srpske nacije. Samo mi u patnji, samo za nas film, samo za nas knjiga, samo za nas crkva, samo naša krvna zrnca. Šta se tu Jevreji guraju u našu bol? I još spasu malu Daru i njenog oca, sve je to za strance!

Lično, meni u filmu smeta samo jedna stvar, ali mi strašno smeta. U sceni „proslave" u logoru, kad mali Srbi stoje obučeni u ustaške uniforme, u estetskom poretku kasnijih pionirskih inicijacija, jedan zapovednik logora (gost-ubica?) drži govor i direktno povezuje ustašku NDH sa „Hrvatskom 2000. godine". Dva puta, ko nije shvatio odmah.

NDH = današnja Hrvatska. Milovane, stavi naočare i dodaj suvog baruta.  

Hoćete propagandu u Dari? To je propaganda.   

div id="adoceanrsvdcfhklggd">