Teorije kulturnog sećanja otkrivaju da smo sa 21. vekom zakoračili u prostor jedne opasne političke aporije – s jedne strane se podržava stvaranje nacionalnih država, s druge strane se one teraju da budu anacionalne, u svakom slučaju multikulturne. Jedno, a multi. Unutra anacionalne, spolja napasne. Zapovest trenutka je radikalni ali diskretni nacionalni identitet. Da li to samo izgovor da ljudi ginu za još jednu veliku konfuziju?

U političkim i kulturnim prostorima severne hemisfere deluju dve suprotne sile duha vremena - sile koje stvaraju nacije, nekad vrlo dramatično kao sad u Ukrajini, i druge koje paralelno dekonstruišu nacije, tako što im preko moralnog „cancelling" imperativa zabranjuju da na svojim državnim teritorijama uvode primat vodeće kulture. Ko ovaj drugi vektor razume kao kulturno glajhšaltovanje globalizacije, napraviće grešku. Naprotiv, pod dekonstrukcijom nacionalnog u ime vladavine nacionalnog, misli se na to da nacionalne države postaju niz separatnih univerzuma kulturnog smisla, unutra mekane, spolja diktatorske. To proizilazi iz predavanja koje je teoretičarka identiteta i kulturnog sećanja Alajda Asman održala u Beču.

Asmanova je poslednjih godina postala ikona konzervativne intelektualne scene. Povremeno i politička desnica zna da otme i prisvoji njene teorije kao zgodan okvir za vlastite ciljeve, ali to je više zloupotreba nego upotreba. Alajda Asman je u dvadeset i prvom veku konzervativna onako kao što je Edmund Burk bio u osamnaestom, što implicira jasni i odgovorni pogled na svet, veru u dobre namere upravljača, uvažavanje realnosti i aktuelnih društvenih trendova kao neutralnih, koji tek u primeni dobijaju patološke crte. Nije idealista, samo ne misli da je svaka promena na novo nužno promena na bolje. Gde nervozna leva inteligencija slonovskim koracima grabi u nepoznato, Asmanova poziva na mišje.       

Prostori sećanja

Alajda Asman (r. 1947, Bilefeld) je teoretičarka kulture i kulturne antropologije. Njena uska specijalnost i područje na kome je dala pionirski doprinos su društveni modeli u kojima se spajaju sećanje, kultura i identitet velikih grupa. Bila je profesor na univerzitetu u Konstancu do pre šest godina, predavala kao gost na Prinstonu i Jejlu, na univerzitetima u Hjustonu i Čikagu, kao i u čitavom nemačkom govornom području. Autor je niza knjiga s tom tematikom, najnovije su Ponovni pronalazak nacije. Zašto je se bojimo i zašto je trebamo (2020), Evropski san. Četiri naravoučenija iz istorije (2018); ili klasik iz 1992: Prostori sećanja. Forme i promene kulturnog sećanja.   

Prošlog četvrtka je Asmanova bila gost Austrijskog fonda za integraciju i održala predavanje u zgradi Ministarstva spoljnih poslova pred vrlo uskim krugom. Zašto ministarstvo, zato što je Fond finansiran od strane vlade. U modernoj nacionalnoj državi, društvena integracija je državni posao. Ono što su nekad radili profesija, ulica, komšiluk, ili čarolija prijateljstva, danas svuda nadgleda država.

Sve je prošlo za radoznale vrlo zanimljivo, uglavnom mirno, ako se ne računa bučan demonstrativan izlazak jednog neintegrisanog posetioca. Nije najjasnije zbog čega, iz kratke verbalne razmene da se naslutiti da ga teorija ukrajinskog „nejšnbildingizma" o kojoj se dosta govorilo, malo zanima, jer je on došao da čuje neki praktični savet kako da ga rođeni Austrijanci pozovu k sebi na nedeljni ručak.

Kako se pamti, kako se seća i na kraju sve uprska  

Do teorijskog fokusa na stvaranje nacija, dinamiku većina-manjine i karakter nacionalnih država, Asmanova je došla kroz lični proces revolta na teoriju modernizacije, neprikosnovenu u akademskom prostoru od Drugog svetskog rata sa vrhuncem u osamdesetima.  

U teoriji modernizacije postoje pojedinac i društvo vezano idejom progresa, koji tako zajedno svakog dana u svakom pogledu sve više napreduju ka svetloj budućnosti. Budućnost, to je drugi veliki pojam teorije modernizacije posle pojma individue. Komunisti na primer, nisu samo sprovodili jednu ideologiju u praksi, već su bili i deca svog vremena - dizali su zavesu sa budućnosti i umesto nje stalno otkrivali prošlost. Isto se dogodilo i kapitalistima u Evropi i Americi.  

Asmanova piše, pre neki dan na tribini i kaže, da je još na početku univerzitetske karijere bila vrlo iritirana takvim, u jezgru grubim automatizmom. Koji se, na sve to, nije ni poklapao sa realnim stanjem stvari. Ispostavilo se da „individue" dolaze ne samo u porodičnim pakovanjima, već u svim mogućim pakovanjima velikih grupa, od kojih su nacije najveće, najdelatnije i najnemirnije. Ono što nacije drži na okupu, što im daje svest da su distinktivna grupa, to je trijada sećanja, kulture i identiteta. Istorijskog sećanja kao odabira događaja iz prošlosti, kulture kao habitualnog elementa, identiteta kao motiva za ponos, razloga za rat, ili korektiva za odgovornost, zavisi. U svakom slučaju identiteta kao tvrde distinkcije prema svim drugim nacijama.

Nije teorija kulturnog sećanja jednostavno smenila teoriju modernizacije, skoro jedan vek su vodile paralelnu egzistenciju. Druga je bila dominantna, jer je nosio optimizam leve akademske scene, njena skoro religiozna vera u racionalnost ekonomskog subjekta. Ono što se u međuvremenu dogodilo je da je takozvani „cultural turn", odnosno svest da je pojedinac uronjen u kulturna i istorijska sećanja svoje nacije, eksplodirao u svim evropskim sobama od devedesetih. Prvi prosvetitelji iz osamnaestog veka su nas učili da je pojedinac sve. Prvi teoretičari dvadesetog veka su nas učili da je društvo sve. Dirkhajm nas je učio da u religiji društvo obožava samo sebe kao boga. Današnji analitičari nas uče da je nacija vrhunac smisla, a nacionalna država vrhunski cilj.

Kako će se te istorijske lekcije zapamtiti odlučuju individue. Ali kako će izgledati sećanje na njih, odlučuju nacije.

Aj, tu počinje problem. Ne onaj da je nacija po duši dečja banda kojoj se može prodati svaka infantilnost ako je dobro upakovana. I to, da, ali to nije presudno, to je uvek bilo. Osim toga ima i vrlo mirnih nacionalnih država.   

Problem s nacionalnom državom, koji Asmanova ne domišlja do kraja, ali ga implicitno stavlja na sto ispred sebe ispod slabe lampice, jeste nedoslednost u shvatanju. Nacionalna država da, ali bez distinktivne kulture u unutrašnjosti, ili onog što Nemci zovu „Leitkultur". Moćna kao Ukrajina ili baltičke države dok Evropljane teraju u rat s Rusijom, nemoćna kao Nemačka da od svih „dođoša" zatraži da se prilagode nemačkoj kulturi, a ne obrnuto. Integralna i inkluzivna, ona koja uči da svi imaju jednake šanse, iako ustvari nemaju, a i kad imaju nekad rade više štete nego koristi.

Nedovršena misao Asmanove o hipotrofiranom jezgru i hipertrofiranoj opni nacionalnih država može se voditi i dalje. Integracija je postala ambivalentan pojam koji nacionalne države aktuelno stavlja pred skoro nesavladive zadatke da budu nacionalne i da ne budu. Da vladaju i da se potčine. Da divljaju internacionalno, ali da ćute kad unutar njih divlja politički aktivizam zanemarenih identiteta ispod nivoa glavne nacije. Da ozbiljno razmatraju pitanja tipa - je li svim doseljenicima iz magrebskog prostora neprijatno kad se susreću sa francuskim literarnim nasleđen? Da li ih Prustova Potraga za izgubljenim vremenom vređa? Jer dok su se Francuzi dosađivali i gubili vreme, severnoafričke nacije su stajale u potčinjenom kolonijalnom odnosu. Da li bi neki pripadnici migrantskih krugova iz Avganistana ili Čečenije u Nemačkoj i Austriji postali ubice, da su lokalna društva više pažnje obraćala na njihovo kulturno nasleđe, možda specifičan, kulturno uslovljeni položaj žene?

U kulturnoj politici treba nekad plivati niz struju. Vidite samo kako je to Putin dobro rešio sa Čečenima, dobili su istaknuto mesto u državno organizovanom sistemu nasilja, i odmah postali korisni članovi društva!

Implicitno, teorije kulturnog sećanja otkrivaju da smo sa 21. vekom zakoračili u prostor jedne opasne političke aporije - s jedne strane se podržava stvaranje nacionalnih država, s druge strane se one teraju da budu anacionalne, u svakom slučaju multikulturne. Jedno, a multi. Unutra anacionalne, spolja napasne.

Zapovest trenutka je radikalni ali diskretni nacionalni identitet. Da li to samo izgovor da ljudi ginu za još jednu veliku konfuziju?

Ratom do mira, ili muke rađanja    

Venera se rodila iz morske pene. Germani su se rodili iz carstva Karla Velikog. Francuzi su se takođe rodili iz carstva Karla Velikog. Amerikanci su se rodili iz preduzetnijeg dela evropskih nacija. Ukrajina se rodila iz političkog nasleđa sovjetske imperije.

Naravno, ništa ne funkcioniše tako direktno, ni Venera nije ravno pa iz mora, ali upravo o tome se i radi u teorijama kulturnog sećanja i zaboravljanja, o procesu. Nemci i Francuzi su bili izmešani u jednom narodnom kotlu pre nego što je počela diferencijacija sa Karlovim sinovima. Srbi, Hrvati, bosanski muslimani i Crnogorci su očito bili jedan narod, ne nužno srpski, pre nego što su se u dugoj evoluciji iz njega razvile pojedinačne nacije. Rusi, Ukrajinci i Belorusi su bili jedan narod u doba velikog kneza Vladimira. Svi su nešto bili što više nisu, i za to su spremni da poginu da opet ne bi postali.   

Putin je napravio strahovitu grešku kad je računao sa kolektivnim sećanjem Ukrajinaca na zajedničku prošlost, kaže Asmanova u Beču. Kulturno i religiozno zajedništvo iz desetog veka se istina nastavilo i kasnije, ali je najčešće funkcionisalo kao diktatura, poslednji put unutar Sovjetskog saveza. To je činjenica koja mu je potpuno promakla. Nije primetio da u Ukrajini upravo teče proces rađanja nacije, te da bez obzira na to kako je taj proces iniciran, od koga podržavan ili finansiran, nema povratka na staro. Zato je u prvom udaru i krenuo na glavu, na Kijev, očekujući da će kod Ukrajinaca proraditi sećanje na jednu određenu, rusku nit deljenog identiteta.

Nije neophodno biti vojni ekspert da se prihvati ta dijagnoza Asmanove. Sa jednom ispravkom, da je Putin vrlo dobro primetio nation building u Ukrajini, samo nije verovao da je on otišao tako daleko. On je, rode, zakasnio, i to jedno šesto godina. Sve posle neuspelog vaseljenskog sabora u Firenci 1439. je bilo kasno. Posledni prozor za akciju mu je bila 2000. kad je došao na vlast. Da je napao Ukrajinu tada, u onoj gužvi oko raspada Jugoslavije, neuporedivo lakše bi odrezao istok i jug. Usput, pomogao bi kulturnom sećanju Evropljana, jer bi se onda danas barem neko ovde sećao NATO bombardovanja Srbije 1999, makar kao godine kad je Srbija dobila ono što nisu smeli da daju Rusiji.   

Gore je spomenuto da Evropa, Zapad uopšte, podržava stvaranje nacionalnih država anacionalnog tipa.

U slučaju Ukrajine, na delu je suprotni refleks. Ukrajini se dopušta ne samo oštrina prema vani, i to potpuno bukvalna oštrina, nego i prema unutra, prema manjinama. Ukrajinski identitet se proizvodi ne samo na voljnim pripadnicima nacije, već i kroz prisvajanje i brisanje istorijskog sećanja ruske, mađarske i drugih manjina u ukrajinskoj nacionalnoj državi. Ukrajinski nation building markira vlastiti identitet, ali istovremeno zaposeda i tuđi tamo gde on teritorijalno postoji, a sve pod maskom oslobađanja naroda i uz pljesak Evropljana.  

Zašto o tome niko ne progovori u Evropi? Zašto o tome ništa nije rekla ni Asmanova na tribini?

Zato što je kulturno sećanje tvrdo kao kamen. Zato što su tipologije krute i nekad zabavne dobar vic.

Po Asmanovoj, na primer, postoje dva tipa nacionalne države, militantne/vojničke i civilne/mirnodopske. Civilne bi bile one u vojnom NATO savezu.            

Evropa ne može zaboraviti da se seća (onog čega hoće)

Fundamentalna teza Asmanove je ona o neuništivosti istorije. Istorija nikad ne nestaje, već ostaje prisutna kao „gebaute Umwelt", što je na srpski najbolje ne prevoditi bukvalno (građeni okoliš/građena okolina), već po duhu jezika kao „kameni arhiv" - stari spomenici, građevine, mostovi, auto-putevi (nacisti su izgradili/planirali postojeću mrežu u Austriji i Nemačkoj). Altan na austrijskoj Nacionalnoj biblioteci sa kog je govorio Hitler na dan Anšlusa je objekt iz „kamenog arhiva".   

Tek tu stvar postaje pravo zanimljiva. Objekti kamenog arhiva stoje, od pisanog istrajavaju, ali sećanje nacija svejedno nije njima vezano. Ni jedno društvo unutar nacionalnih država nema konsenzus o jednoj jedinoj kulturnoj istoriji.

Izvedenica iz teorije Asmanove bi bilo pitanje čega se Srbi sećaju? Da li toga da se nacionalna država razvijala pod prevashodnim evropskim uticajem, ili ruskim? I jedno i drugo su validni izbori. Sećanje na evropsku Srbiju je sastavni deo niza političkih programa, partija i univerzitetskih kurikula. Novosadski istoričar i profesor na fakultetu Goran Vasin stoji kao akademski predstavnik struje koja se pre svega seća emancipatorskih uticaja Austrougarske na Srbiju, iako ne zaboravlja i one druge. Austrougarska kao benevolentna imperija? Da, za one koje interes i fascinacija drže u dugom devetnaestom veku i nemaju želju da ginu uludo po dvadesetom.  

Hoće li Srbija u dvadeset i prvom „da ide u Evropu" je vrlo zaboravna rečenica, jer je Srbija već bila i jeste u Evropi. U Rusiji međutim nikad nije bila, što opet zaboravljaju oni koji zagovaraju otklon od Evrope kao povratak kući, u vlastitu istoriju.  

Sećanje intelektualno otvorenih ljudi je kao vaga, uvek u balansu. Asmanova na tribini spominje negativne sinergije, momente u kojima zajednički nestaju kameni i pisani arhivi. Za to koristi termin urbanocid iz knjige Bogdana Bogdanovića Grad i smrt. Kao primere navodi rušenje i paljenje biblioteke u belgijskom Levenu od strane nemačkih vojnih snaga u okupaciji 1914. Onda opet 1940, ali tada možda od Engleza, to je nekako ostalo istorijski nerešeno, iako su u belgijskom kulturnom sećanju to napravili Nemci na bis. Kao drugi primer istovremenog uništavanja kamenih i pisanih arhiva Asmanova spominje granatiranje sarajevske Vijećnice od strane srpskih snaga 1992.

Nemačko rušenje i paljenje srpske nacionalne biblioteke 1941. Asmanova ne spominje. Ups, ode balans.

Naravno, ne može čovek da ide okolo sa šalabahterima kao figure na gotičkim oltarskim slikama i svaki put spremno izvergla sve primere datog tipa, od Aleksandrijske biblioteke do mariupoljske. Nešto se uvek izostavi. Ali ako se kao primeri izaberu sasvim određeni zločini sasvim određenih nacija, onda bi bilo lepo stvar domisliti do kraja, da su Nemci Srbima zalepili barem jednu negativnu sinergiju arhivalnog tipa, dok Srbi Nemcima nisu nijednu.    

Toliko o izbalansiranom pogledu na kamen i knjigu. Na arhiv kao parking gde se stvari odmaraju od napora istorije i čekaju na promenu istorijskog sećanja da ponovo sveže istrče na teren i kažu nacijama šta im je činiti.

U rat? U rat.

U mir? U NATO.

Eto ga, još jedan primer negativne sinergije.