Na vest o početku izgradnje beogradskog metroa, glasovi podrške su retki. Jedni se žale zbog beogradizacije Srbije, drugi zbog prenamene zemljišta, uništavanja prirode, „otrova“ i „zla“ promena, betonske košulje preko stvari zelenih, zemljanih, drvenih i mineralnih. Njihove kritike se sumiraju pod poklič: „Zastavite infrastrukturu!“

Beograd dakle dobija metro. Konačno. Izdaleka pratim strasti i svađe oko početka radova na prvoj liniji, čitam komentare na socijalnim mrežama gde se retki glasovi podrške broje na prstima nekoliko ruka.

Tolerancija za kritike i zakeranja mi je nikakva. Neki se žale: opet Beograd, samo Beograd, kao da bi trasa trebalo da ide do Niša, kao da je metro kriv za fenomen „beogradizacije" Srbije.

Drugi se žale zbog prenamene zemljišta, uništavanja prirode, „otrova" i „zla" promena, betonske košulje preko stvari zelenih, zemljanih, drvenih i mineralnih. Njihove kritike se sumiraju pod poklič „Zastavite infrastrukturu!" Kad govore o ekologiji, misle u stvari na vanparlamentarnu smenu politike. Kad govore o politici, misle na zamrzavanje svake infrastrukturne promene. Svaki trošni zid njihovog detinjstva mora da ostane na mapi njihovog odraslog besa.

Najviše me zbune oni čije reakcije počinju sa „...pa zar nemamo neku drugu preču potrebu od metroa?" Imamo, imamo, poštovani. Od kad znam, to je generički proces unutar dobrog dela srpskog bića - to da u Srbiji ništa ne valja - al' taj koji krene da nešto promeni, e taj majci odmah dobije hor glasova: „Pa zar nemamo neku preču stvar?"

Između tvrdoglavo gajenih paradoksa „Ovde ništa ne valja, ali ništa ne diraj" i „Hitno nam treba promena, al' ništa ne diraj", protiče tragika srpskog kaskanja za razvijenijim evropskim ekonomijama. Nema drugog razloga, barem ne tog ranga.    

Smisao metroa

Sećam se razgovora sedamdesetih među prijateljima i susedima. Ja o metrou: gledam trasu ispod sedam beogradskih brežuljaka na putu do mog Žarkova, mentalno se spuštam pokretnim stepenicama u stanicu u Trgovačkoj, svu oblepljenu plakatima „bolje grob, nego rob", „bolje rob tradicije, nego grob napretka" i slično. A moji sagovornici o tome kako metro nema smisla jer se gradi dugo. Najmanje 20 godina.

Samo za poređenje: tad kad je Beograd prvi put počeo da pravi planove za metro, godine 1968, Beč je počeo izgradnju prve linije za gradski U-Bahn, metro, tube, kako se kome sviđa. Tada počeo, danas ima 83 kilometra metroa, i još polako dodaje po koji kilometar. I nije svih 83 kilometara podzemno, 50 odsto je deo površinske železničke mreže.  

Od onda je prošlo više od četrdeset godina, ali argumentacija srpskih kritičara se nisu mnogo promenile: Samo ništa ne diraj, nema veze što nije dobro.  

Srpske vlasti su hronično neefikasne. Kad se slučajno nađe neka koja nije, treba je vanparlamentarnim pritiscima, demonstracijama, besom pravedničkim, presecanjem infrastrukture, opstrukcijom ekonomije, svađama o metro-trasi, silom pretvoriti u neefikasnu. A kad je pretvorimo u neefikasnu - to je onda lako, ajme divote, to prepoznajemo, tu se snalazimo! 

Eko-država Žarkovo     

Od kraja šezdesetih do početka osamdesetih živela sam u ekološkoj državi Žarkovo. Doselili smo se 1968. iz neverovatno zaostalog Zvornika, koji je tada po svemu imao izgled bosanske kasabe.

Dolazak u Žarkovo je bio šok po mnogo čemu. Kako sam tek izlazila iz nižih razreda osnovne, ekološka svest mi je bila niska, što je još jedna sramota za tadašnje komunističko školstvo. Zvornik je bio van sveta i vremena. Učitelji su predavali zaključno sa petim osnovne, čak su se vodile lokalne bitke da im se polje rada proširi i na šesti razred.

A tek zvornički odnos prema prirodi, nedopustivo! Jedini dodir s njom je bila nastava iz poznavanja prirode i društva, kad su nam vezivali pionirske marame. Ili kad bi nas sa školom vodili na izlet u Gluminu ili Kozluk i tamo pekli prase za nas neosveštene hrišćane i jagnje za svesne muslimane. Naravno, nije društvo za sve krivo, mogli smo i sami da razvijemo osećaj za prirodu kad smo se igrali „limuna i narandže" po Grobnicama, zelenoj uzvišici iznad grada, ili se na katran-crnim unutrašnjim gumama od kamiona spuštali niz Drinu, ali, sramota me je da priznam, mi nismo znali da je to priroda!

Za nagradu - sad se sa ovom svešću pitam a za koju to nagradu! - spuštali bismo se do poslastičarnice „Kod Dauta" na baklavu i bozu, ili šampitu i limunadu, leti na sladoled skromnog izbora. Vanilija ili limun, ili idi kući. Put do Dauta je bio asfaltiran, nismo morali ni da skidamo rolšue. Povremeno su pored Dauta tutnjali kamioni na putu do fabrike glinice, ali, koliko se sećam, svi smo im utekli. Svi, osim jadnog Velizara-Duleta Šarkića, s tim da se to ne računa jer nije nosio rolšue.

Poenta je: asfalt! Ne samo do Dauta, sve je po Zvorniku bilo tu i blizu, sve asfaltirano, popločano, oprano i suvo, ne mogu da se setim da sam ikad gazila po blatu. Đaci-pešaci koji su dolazili iz okolnih sela sigurno jesu, ali mi, deca iz centra tog malog urbanog gnezda od tada verovatno 5-6 hiljada stanovnika, mi smo gazili po zabetoniranom i asfaltiranom Zvorniku. Greta, gde si bila da nas prosvetliš...

Imali smo bioskop, do koga su opet vodile popločane staze. U muzičku školu se takođe moglo čistih cipela. Istina, ja ne, mene su izbacili odmah posle prve godine kao izrazito netalentovanu za klavir. Ali da sam imala muzičkih sklonosti, tamo bih blistala u crnim lakovanim „Mary Janes" cipelicama koje nisam imala.

I onda, nakon tako eklatantnog zanemarivanja prirode, dolazak u čisto Žarkovo! Kukuruzi dva metra oko naše kuće, pšenica levo, nigde ulice, čak ni kao prosečene trase. Na prvu kišu, blato, blato, svuda oko nas. Usput, Josipa Lisac je ideju za stih „magla, magla, svuda oko nas" ukrala iz mog žarkovačkog dnevnika, tek da se zna.

Beogradsko blato

Ne samo da sam se u Žarkovu srela s prirodnim, nepokrivenim tlom, već i potpuno novim društvenim podelama. U Zvorniku smo se delili na Srbe i muslimane, pri čemu smo pod „Srbima" shvatali sve koji nisu muslimani, što na svu našu provincijalnu eko-zaostalost samo pokazuje da nam je falila i nacionalna svest.

U Žarkovu sam morala da razradim nove kategorije distinkcije. Prva i neposredna je bila podela na „starosedeoce" i „došljake"; druga je bila na „Žarkovčane" i „Beograđane". Treća je bila na one koji predstavu u Narodnom pozorištu mogu da gledaju do kraja, i one koji trče na poslednji autobus u 22.10 iz Gepratove za Žarkovo. 

Beograd je bio tako daleko, mnogo dalje nego kad sam živela u zaostalom Zvorniku. Prvi put kad sam autobusom 31 otišla do Beograda u mojim gumenim čizmama, istina me zgromila. Otkrila sam da Beograđani ne nose gumene čizme kao mi Žarkovci! Shvatila da se šetaju po asfaltiranim ulicama, popločanim trotoarima i trgovima, neki čak i u sandalama. Istina, i onda se tu i tamo čulo za nekog Beograđanina koji bi se spotakao o neravninu, upao u neosigurani ispust za podrumski prozor, prevideo rasklimani šaht, pao i slomio nogu. Ali cipele, one bi mu i u takvim, po svemu žalosnim incidentima, ostale suve. Možda razbacane, verovatno u stanju koje bi zahtevalo malo farbe i četke, ali definitivno suve.

Banovo Brdo je bilo moj velegrad. Ali i tamo sam povremeno stizala blatnjavih cipela. Kad počnu jesenje kiše, više me niko ne bi zvao na žurke. Iz uviđavnosti, da me ne povrede. Tek kad stegne prvi mraz, Brđani bi me vratili na listu.

To je bilo vreme kad sam razvila otežanu komunikaciju s mojom neposrednom okolinom, da se ustvari više nikada potpuno ne izvučem iz duge istorije nesporazuma. Moji roditelji su imali predstavu da su me iz zaostale provincije doveli u Beograd. Ja sam mislila da su me iz grada doveli u selo. Moji nastavnici u žarkovačkoj školi su takođe širili pogrešnu informaciju da je to beogradska škola. Iz moje logike, bilo mi je nejasno kako su oni uopšte došli do ideje da je to Beograd? Na zemljanom putu do škole bih prolazila pored kukuruznih njiva, svinjaca i kokošinjaca, psi su me nekad jurili do školskog dvorišta, i pitala se: ma gde je tu Beograd?

Prava trauma je došla kad sam na našoj terasi, s divnim pogledom na polje zatalasane pšenice pred zalazak sunca, čitala Zelenu reku - crvenu reku, dečji roman Berislava Kosiera iz 1962.

Priča je to o jednom dečku s beogradskog asfalta, čija porodica u aprilu 1941. beži iz bombardovanog grada od Nemaca. I putuju oni tako iz Beograda, vozom, dresinom, nekim busevima tipa ko-to-tamo-peva, volovskim kolima i pešice, putuju mesecima i „onda tako stignu u to selo Žarkovo", kaže Kosier.

Sanjala sam da se vratim u ekološki zaostali Zvornik pun betona i asfalta, gde si za tri minuta do sladoleda, za deset do bioskopa, a za petnaest do pozorišta kad nam u goste stigne veleprodukcija iz Šapca.

I zato: zaustavite beogradski metro! Ne dopustite da krak prođe pored Trgovačke! Putujte autobusima do centra Beograda, uskim grlima pored Sajmišta, satima kroz Sarajevsku, uživajte u gužvi, laganom ritmu i besplatnom razgledanju grada.

Čisto Žarkovo nema cenu. Čak ni sad kad je i ono zabetonirano, asfaltirano, načičkano arhitektonskim stilom vizantijske fantazije, nekad zgurano da ljudi iz dve kuće kod otvorenog prozora mogu računati da sede na zajedničkom ručku.

Borimo se za zaostalost, jer se time borimo za vlastitu decu! Zatrpajmo rudnike, presecimo auto puteve, zaboravimo metro, zakrčimo mostove koji su još prohodni.  

Jer kad u Srbiji ničeg nema, onda je iz nje lakše otići.