Istraga atentata na Ulofa Palmea od samog početka bila je konfuzna, traljava i više nego problematična. Kao da cilj i nije bio da se slučaj razreši, već upravo suprotno. U razrešavanje misterije uključiće se zato veliki broj amaterskih istraživača, na hiljade njih. Vremenom je tako stvoren i sasvim novi žanr u kome se mešaju stvarnost, fantazija, fikcija, teorija zavere... Aktuelna Netfliksova mini-serija „Malo verovatni ubica" drži se zvanične verzije slučaja koji je zaključen tek prošle godine, ali i ponovo skreće pažnju na ubistvo čija duga senka dobacuje i do našeg vremena.

Švedska detektivsko-kriminalistička literatura ili „dekare", kako to Šveđani zovu, već decenijama dobacuje daleko van granica Švedske. Inspektori Bek i Valander, a pogotovo Lizbet Salander i Mikael Blumkvist, postali su globalno prepoznatljivi, kao što su to nekad bili Mis Marpl i Hektor Poaro.

U novije vreme „svetski hit" su i skandinavske TV serije - „Most" (Broen, 2011) i „Ubistvo" (Forbrydelsen, 2011) su probili led; za njima je sledio čitav talas. Novi žanr nazvan je „nordik-noar". Koliko god da su tematski različite, nordik-noar serije odigravaju se u sličnim severnjačkim ambijentima, atmosfera im je kamerna, dijalozi su svedeni, direktni i precizni, a priče su moralno kompleksne (nema samo dobrih i loših momaka).

Aktuelna Netfliksova mini-serija „Malo verovatni ubica" (Den osannolika mördaren, 2021) o atentatu na švedskog premijera Ulofa Palmea, naslanja se na tradiciju dekarea i nordik-noara. Reč je o ozbiljnoj produkciji, igraju vrhunski glumci, tema je velika... Ali, nije to ni dekare, ni nordik-noar. 

„Serija je zasnovana na nerazjašnjenom zločinu", piše na početku svake epizode, a na kraju stoji: „Nije dokazano da je Stig Engstrom ubio Ulofa Palmea. To je jedna od brojnih teorija, ali policija i tužilaštvo ga sumnjiče."

Serija, dakle, nije fikcija. U isto vreme, čitav njen zaplet gradi se na hipotetičkoj konstrukciji i nedokazanim (i nedokazivim) spekulacijama. U pet epizoda kao ubica Ulofa Palmea predstavlja se čovek čija krivica ničim nije dokazana, a koji je već više od 20 godina mrtav i bez porodice, pa niti može niti ima ko da ga brani.

Ne samo što je tako nešto samo po sebi dubiozno i krajnje neetično, već je pre i posle svega - kontradiktorno. Ali, dubiozna i kontradiktorna serija verovatno je jedini mogući logičan ishod načina na koji je Švedska vodila i okončala tridesetčetvorogodišnji „proces".   

Poslednji dan života Ulofa Palmea

U petak, 28. februara 1986. Palme je pre posla, kao i obično, igrao tenis sa bliskim prijateljem i saradnikom Harijem Šeinom. Kasnije je u svom kabinetu primio nekoliko diplomata. Najduže se zadržao sa iračkim ambasadorom. (Pored svega ostalog, Palme je u to vreme bio i posrednik UN u ratu između Iraka i Irana.) Odlazeći sa posla rekao je da mu te večeri usluge telohranitelja neće biti potrebne.

Uveče je sa suprugom Lizbet metroom otišao na projekciju komedije Braća Mozart u bioskop „Grand", koji se nalazi preko puta centrale Socijademokratske partije. U bioskopu su se našli sa sinom Mortenom i njegovom devojkom.

Posle filma neko vreme su stajali ispred bioskopa i razgovarali. Kad su se razdvojili Morten i devojka su otišli na metro, a Ulof i Lizbet su krenuli peške. Hodali su duž ulice Sveavagen, i prošli pokraj zgrade ABF-a (Radničkog obrazovnog udruženja), koja je još jedan važan socijdemokratski toponim u gradu. Hodali su još dva bloka i na mestu gde ulica Tunelgatan seče Sveavagen, nadomak stepenica koje vode ka metrou, sa leđa su im ispaljena dva hica.

Jedan je ubio Ulofa, drugi je samo okrznuo Lizbet.

Ubica je sa mesta zločina otrčao velikim stepenicama i nestao u zimskoj noći. 

Ulof Palme u detektivskoj priči

Istraga atentata na Ulofa Palmea od samog početka bila je konfuzna, traljava i više nego problematična. Kao da cilj i nije bio da se slučaj razreši, već upravo suprotno. 

U razrešavanje misterije uključiće se zato veliki broj „privatnih istraživača" (kako su na švedskom nazvali nezvanične i amaterske „detektive"), na hiljade njih. Vremenom je tako stvoren i sasvim novi žanr u kome se mešaju stvarnost, fantazija, fikcija, teorija zavere...

Konačan rezultat nije bilo razjašnjenje, već pre kakofonija, zamagljivanje i relativizacija ozbiljnih istraživačkih napora, kojih je bilo.

„Ova beskonačna detektivska priča pisala je samu sebe, bivala sve složenija i na žalost nije sledila nijedno od pravila žanra: nije bilo konačnog okupljanja osumnjičenih u trpezariji, labave niti nisu uvezane, krivci nisu raskrinkani i nije bilo priznanja", napisao je svojevremeno pisac Per Ulov Enkvist.

Kada je Palme ubijen bio sam još osnovac. Zapamtio sam da je ožaljen kao „prijatelj Jugoslavije", mada možda ne tako blizak kao Indira Gandi.

Iako sam tada mnogo više mario za neke druge stvari, slike ceremonije u stokholmskoj Gradskoj većnici ostale su mi urezane u sećanje. Ali, Švedska mi je bila daleka, nisam se udubljivao. Tek nekoliko života kasnije, kad sam u Švedsku počeo redovno da odlazim, a onda i da živim u njoj, „slučaj Palme" počeo je da mi ulazi u „radarsko polje". Stvarao je šum.

Šveđani su pedantni. Sistem je još pedantniji od pojedinaca. Rečenica počinje velikim slovom, završava se tačkom. Zna se šta ko radi i ko je za šta odgovoran. Gde je početak i gde je kraj. Mak na konac isteruje se za sitnice. Kako je moguće da za tolike godine ne bude suvislog odgovora na pitanje ko je i zašto ubio Ulofa Palmea?

Izveštaj tužioca Petešona

Tužilac Krister Petešon, koji je nekoliko poslednjih godina bio na čelu „Palme grupe", istražnog tima koji je imao mandat da se bavi rešavanjem višedecenijskog slučaja, zakazao je za 10. jun 2020. godine konferenciju za novinare. Posle 34 godine jalovih pokušaja da se slučaj reši, očekivanja javnosti od njegovog obraćanja nisu bila prevelika.

„Nešto" se ipak očekivalo. „Nešto" se i dobilo.

Ravnog, bezizražajnog lica Petešon je saopštio kako veruje da postoji osnovana sumnja da je Palmea ubio Stig Engstrom, čudak koji je u švedskoj javnosti poznat kao Skandiaman. Ne isključuje se da je bio deo šire zavere, ali ništa u tom smislu nije dokazano.

Engstrom je radio u zgradi osiguravajuće kuće „Skandija" koja se nalazi u neposrednoj blizini mesta atentata i mediji su mu zato nadenuli nadimak Skandijaman. Od samog početka figurirao je kao svedok, ali pošto je često menjao iskaze, počeo je da izaziva sumnju. Ipak, i istraga i mediji su ga u jednom trenutku precrtali kao neuravnoteženog i neozbiljnog.

Osnovana sumnja protiv njega ne znači baš mnogo u smislu stvarnog razrešenja slučaja. Neće biti ni podizanja optužnice, ni suđenja. Čovek je odavno mrtav.

Svima koji iole prate „slučaj Palme", a takvih u Švedskoj nije malo, primetili su da „narativ" tužioca Kristera Petešona „neodoljivo podseća" na teze iz knjige novinara Tomasa Petešona Malo verovatni ubica iz 2018, po kojoj je i pomenuta Netfliksova serija snimljena. Tužilac sličnost nije negirao, ali nije ni eksplicitno potvrdio da su saznanja iz te knjige uticala na njegov sud; priznao je samo da postoje podudarnosti.

Novinari koji su virtuelno prisustvovali toj nazovi konfereniji za novinare mogli su na kraju tužiočevog slova da postave jedno „skajp-pitanje". Za potpitanja ili dodatna razjašnjenja nije bilo "tehničkih" mogućnosti.

I to je bilo to.

Kraj priče. Misterija rešena. Slučaj zatvoren. 

Prostor za spekulacije

Danijel Suhonen, „socijaldemokrata-jeretik", jedan je od retkih likova na švedskoj javnoj sceni koji se ne libi da "piša uz vetar". O „slučaju Palme" Suhonen svojevremeno reče kako je rešenje po pravilu traženo i nalaženo „spolja" - u čudacima, Kurdima i sl. I ovo najnovije rešenje je u tom duhu.

Zašto je tako?

Pisac Per Ulov Enkvist još pre bezmalo 30 godina dao je veoma logično objašnjenje: „Samo zamislite da je neka strana zemlja počinila ovo političko ubistvo koristeći veliku organizaciju protiv jedne osobe. To bi postalo užasno komplikovano za Švedsku. Šta bismo radili? Da li bismo išli na međunarodni sud? Groteskno. Očigledno je da svi žele jasnu (clear-cut), usamljenu, po mogućnosti ludu osobu".

Optimističniji scenario kaže da je slučaj bilo neophodno zatvoriti da bi brojni dokumenti, svedočenja i svedočanstva, koji su bili pod embargom, postali javni. Time se možda otvori mogućnost da neki istraživač u budućnosti zaista nađe izlaz iz lavirinta.

Potencijalnih objašnjenja ima još. Prostor za spekulacije je ogroman. 

Trideset pet godina kasnije

Tridesetpeta godišnjica atentata na Palmea 28. februara ove godine bila je prva pošto je tužilac izrekao šta je izrekao. Prvi put godišnjica atentata, uz to jubilarna, nije bila čak ni mala vest u glavnom dnevniku Švedske televizije (SVT).

U isto vreme, istog dana, na debatnoj strani dnevnog lista „Dagens niheter" objavljeno je otvoreno pismo 19 ličnosti - bivših diplomata i državnih zvaničnika, novinara, policajaca i drugih - u kome se zahteva ponovno pokretanje zvanične istrage.

Suština argumentacije veoma je lapidarna: „Ništa nije dokazano!" Pored toga, potpisnici smatraju da je identifikovanjem mrtvog Skandijamana kao osumnjičenog zločinca napravljena ozbiljna „tehnička greška", jer nije ispoštovano ono što zovu „pravna sigurnost". 

„Loše je da se sva sredstva koja su uložena i sva prikupljena saznanja o predmetu konačno protraće odlukom koja deluje samo kao lažno rešenje", rečeno je u pismu. „Gigantska istraga je sada digitalizovana i zato je znatno efikasnije raditi s njom nego ikada pre. Predlozi sa kojima treba krenuti napred su prilično jasni. Ubistvo nije zastarelo."

Kao posebna tačka, devetnaestoro potpisnika zahteva da se zvaničnici u organima vlasti kao što su Sapo (tajna policija) i vojne tajne službe oslobode obaveze čuvanja poverljivosti i da se novoj istrazi omogući pristup arhivama ovih ustanova.

Nema indicija da će zahtevu potpisnika tog teksta biti udovoljeno.

Za ponovno otvaranje istrage trebalo bi da postoji i politička volja, a ne bi se reklo da nje ima. U stvari, pre bi moglo da se kaže da je odluka tužioca da slučaj zatvori rezultat političke volje i širokog konsenzusa. 

Politička ostavšina Ulofa Palmea

Šveđani su, kao nijedan drugi narod na kugli zemaljskoj, oblikovani socijaldemokratijom. 

Lukavi Per Albin Hanson (1885-1946) na socijaldemokratski barjak istakao je ideju države kao „narodne kuće" - protestantsku „do koske". Pod tim barjakom će 1932. godine postati premijer. „Narodna kuća" postaće „narodni" i „nacionalni" koncept „socijalne države". Socijaldemokratija će decenijama opstojavati kao narodni, i nacionalni, pokret.

Stanari u svoju „narodnu kuću" imaju poverenja kao niko drugi na kugli zemaljskoj. Poverenje Šveđana u državu i institucije sistema je zadivljujuće. I u zadivljujućim dostignućima bude ponekad ponešto zastrašujuće.

Knjiga Engleza Rolanda Hantforda Novi totalitarci (1971) jedna je od najpoganijih kritika švedskog sistema i švedskog mentaliteta. Hantfordove kritike neretko su preterane i (ideološki) ostrašćene. Knjiga zato može da se tumači i kao deo ideološkog rata koji je protiv Švedske kontinuirano vođen decenijama. Uprkos tome, neke Hantfordove opservacije stoje. Na primer - da su Šveđani državi imanentni. Jedan moj prijatelj u šali kaže da je država Šveđanima prvi roditelj.

Duboka vera u „narodnu kuću" temelj je „švedskog modela", odnosno poretka kakav je bio, i kakav još uvek u određenoj meri jeste. Uz duboku veru idu duboka lojalnost, poistovećivanje... 

Već u uvodu svoje knjige Niko ne može da pobegne od Ulofa Palmea (Ingen kommer undan Olof Palme, 2012), Joran Grejder, novinar, polemičar i jedan od vodećih intelektualaca socijaldemokratske orijentacije (koji je često veoma kritičan prema Socijaldemokratskoj partiji) konstatuje kako je politička zaostavština Ulofa Palmea dugo ostala u senci ubistva.

Zapaža Grejder i nešto što bi moglo da se nazove prekrajanjem istorije i istorijskog konteksta - u raznim biografskim knjigama i pisanijima, kaže, kreira se predstava o „usamljenom" Ulofu Palmeu. „To me je iritiralo. On se amputira od društvenog pokreta koji ga je učinio mogućim", piše on. „Ulofa Palmea pretvaraju u državnika, i na kraju ga pakuju u fioku 'premijer'. A ono što je bilo kontroverzno kod njega se zaboravlja, pre svega demokratski socijalizam." 

Grejder ističe kako ga nikad nije privlačilo da se upušta u odgonetanje tajne ubistva; mnogo važnije je, po njemu, da se rekonstruiše društveni milje u kome je postalo moguće, i „normalno", da se neko iz više klase, poput Palmea, dobrovoljno liši privilegija, stavi u službu pokreta koji je preveshodno okupljao radništvo... i da ga taj pokret prihvati.

Kada je reč o odnosu prema Ulofu Palmeu i njegovoj zaostavštini, godišnja obeležavanja njegove smrti su u tom smislu veoma paradigmatična.

Socijaldemokratski prvaci primerno odnesu cveće na grob, odaju poštu, postoje koji trenutak i idu dalje. Novine po milioniti put raspredaju gde se denu nikad pronađeni pištolj kojim je atentat izvršen. Televizija reprizira neki prigodni program.

Kao da jedino Čileanci na Palmeov grob dolaze kao na hodočašće. Iz godine u godinu, 28. februara na Palmeovom grobu uz crvene ruže bude i masa čileanskih zastavica. I čuje se španski.

„Šveđani čileanskog porekla", kojima je Palme dao politički azil posle Pinočeovog puča 11. septembra 1973, kada je ubijen demokratski izabrani predsednik, demokratski socijalista Salvador Aljende, pamte i ne zaboravljaju. 

Prekretnica evropske istorije

Šuma refleksije o Palmeovoj zaostavštini i „velikoj prekretnici u švedskoj istoriji" koja je nastupila njegovim nestankom često se ne vidi od drveća trivijalija vezanih za nikad razjašnjeni atentat.

Sociolog Johan Galtung odavno je, u samo nekoliko reči, opisao kakva prekretnica je nastupila: „Palme je stvorio novi koncept Švedske kao velike sile, zasnovan na državi blagostanja i neutralnosti... Njegovo ubistvo označilo je lansiranje Švedske na EU-NATO kolosek. Paralelno sa tim išlo je i erodiranje tekovina države blagostanja."

Ričard Bart, bivši pomoćnik ministra inostranih poslova SAD, došao je do sličnog zaključka (doduše sledeći malo drugačije premise): „Bez Palmea, Švedska je postala normalnija zemlja, što će reći da kasnije vlade nisu težile tome da promene ostatak sveta. Umesto toga švedske vlade su počele da rade što i druge vlade, da se fokusiraju na pitanja koja se tiču lokalnog. Posle Palmea nije bilo više švedske globalne politike."

Dokumentarni film Palme (2012) Kristine Lindstrom i Mauda Nikandera kroz mnoštvo arhivskih snimaka i izjava prijatelja, saradnika i članova porodice osvetljava i „slavi" život Ulofa Palmea. Atentat i smrt film zaobilazi kao kiša Kragujevac.

Samo jedna jedina izjava iz filma posredno asocira na Palmeov kraj. Prisećajući se Kongresa Socijaldemokratske partije 1969. godine, kada je Palme izabran za predsedsednika, diplomata Pjer Šori rekao je kako je to dočekao sa nevericom: „Iako sam kao i drugi mladi socijaldemokrati priželjkivao izbor Palmea, izgledalo mi je nemoguće da čovek koji tako kritički govori o Vijetnamu i Južnoj Africi može da postane predsednik vladajuće i najveće partije u jednoj zapadnoj zemlji. Prošlo mi je kroz glavu da li nešto može da mu se dogodi, misleći naravno na Kenedija i Martina Lutera Kinga..." 

Slučaj Ane Lind

„Mogu da ubiju čoveka, ne mogu da ubiju ideju... Ona nastavlja da živi kroz nas", lajtmotiv je govora koji je na Palmeovom ispraćaju održala Ana Lind, kao predsednica Socijaldemokratske omladine. Palmeova „ideja" bio je demokratski socijalizam - društvo solidarnosti, socijalne pravde, ravnopravnosti...

Kada je Ana Lind 1998. postala ministarka spoljnih poslova u vladi Jorana Pešona, predviđalo se da će ga ona naslediti - i na čelu partije i kao premijerka. Ona je 12. marta 2003. godine bila u Beogradu. U tri popodne trebalo je da se sretne sa Zoranom Đinđićem. Ružica Đinđić je u jednom dokumentarcu spomenula kako je Zoran tog dana stavio neku „posebnu" kravatu „jer je dolazila švedska ministarska..."

„Osećaj potpune nemoći koji sam dobila posle ubistva Palmea sada se vratio. U Beogradu sam videla ljude raspolućene između nade i očaja, i nisam ništa mogla da učinim", rekla je tog dana novinaru „Aftonbladeta" Volfgangu Hansonu. „Šokirana sam. Zaprepašćena. Ubistvo premijera uvek je strašno. Kada je uz to reč o osobi koju sam više puta sretala, osećaj je još gori."

Šest meseci kasnije, 10. septembra 2003, kad je za vreme pauze za ručak otišla do robne kuće „Nordiska kompaniet" u centru Stokholma, da kupi garderobu za nastup u tv-debati te večeri, više puta je izbodena nožem. Prebačena je u bolnicu, operisana, u jednom trenutku izgledalo je da ima šanse... Narednog jutra je izdahnula.

Njeno ubistvo, reklo bi se, podseća na Lenonovo. Mark Čepmen u ovom slučaju zove se Mijailo Mijailović sa nadimkom Mike. On je osuđen na doživotnu kaznu i (koliko znam) nalazi se na psihijatrijskom odeljenju zatvora Kumla. Motiv nikad nije razjašnjen, bar ne tako da ima smisla.

Ana Lind sahranjena je na malom groblju u okrilju Katarina crkve na Sodermalmu u Stokholmu. Njen grob je u delu koji je neka vrsta „aleje zaslužnih građana" tog kraja. Pored nje su Kornelis Vresvijk, prvi švedski singersongrajter (holandskog porekla) i glumac Mika Nikvist, koji je igrao Mikaela Blumkvista u švedskoj verziji trilogije Milenijum...

Jedanaestog septembra 2013, na desetogodišnjicu njene smrti, jedan parkić u jugoistočnom delu Sodermalma poneo je njeno ime. 

Ulof Palme je sahranjen u porti crkve Adolf Fredrik, koja se nalazi između bioskopa „Grand" (u kome je poslednje noći svog života gledao film) i mesta gde je ubijen.

U knjizi Uspon i pad političkih vođa (The Fall and Rise of Political Leaders, 2012), Lesli D. Erfler skreće pažnju na simboliku Palmeove sahrane koju nije organizovala država nego Socijaldemokratska partija.

Glavni govornici bili su Ingvar Karlson, koji je Palmea nasledio kao premijer i predsednik partije, i ministar inostranih poslova Sten Andešon, dok je kralj Švedske sedeo na kraju reda sa zvanicama i morao da čeka svoj red za obraćanje.

„U pozadini kovčega nalazio se amblem UN-a, a zastava UN-a i dve crvene partijske zastave vijorile su se na čelu procesije, sa jednom usamljenom plavo-žutom švedskom zastavom", piše Lesli Erfler. „Generalni sekretar UN-a bio je jedan od govornika, posle njega Radživ Gandi i predsednik Socijalističke internacionale Vili Brant. Simbolika nije mogala da bude jasnija: ubijenog premijera do groba su odneli njegova partija, Socijalistička internacionala, UN i Treći svet. Kralj i nacionalna država bili su sekundarni."  

Nedavno je grob Ulofa Palmea još jednom, po ne zna se koji put, oskrnavljen - na stenu u kojoj je uklesano njegovo ime prosuta je farba, a japansko drvo, simbol mira, koje je raslo pored stene - posečeno je.