Povlačenje Amerike iz Avganistana je školski edukativno ogolelo novi trend u međunarodnim odnosima. Njegov najtačniji naziv bi bio „nova skromnost“, proces u kome se veliki povlače u „okućnicu“, gde im je kulturno i politički dozvoljen osećaj pripadnosti. Rusi su prvi uveli taj trend 1989, a Kinezi gledaju da uopšte ne dođu u situaciju da se povlače ka „okućnici“, pa je preventivno i ne napuštaju. Novo je da su taj trend sada preuzeli i drugi, manji, na primer Nemačka i Srbija, čak i Crna Gora. Ali „novo skromno“ je ostalo „staro tvrdoglavo“.

Oduvek su se države povlačile kući, ili bliže kući, na teritorije gde kulturno i politički nisu doživljavane kao osvajači. Povlačile su se u porazu, kao Rimljani sa britanskih ostrva, Aleksandar iz Persije, Napoleon iz Rusije, Amerikanci iz Vijetnama, ili Nemci od svukuda.

Sad se međutim države povlače da bi izbegle poraz, da bi ga kamuflirale, mentalno i emotivno, što je novi kvalitet. Vašington je recimo smislio plan efektne simbolike za povlačenje sa Hindukuša, tačno na dvadesetu godišnjicu od ominoznog datuma  9/11, u smislu: bili, videli, parcijalno pobedili.

U samo par dana, Talibani su pogazili sve što je i simbolički ostalo od privida američkog uspeha u Avganistanu. Namera Vašingtona je bila da se povuče da ne bi bio poražen. Bili bi zadovoljni i sa skromnom pobedom, što bi za jednu velesilu bilo stanje tihog, implicitnog poraza, kad svi gledaju u stranu i prave se da ne vide to što vide. Manevar nije pomogao,  jer su se Talibani pobrinuli da poraz bude ne samo stvaran, već i da izgleda stvarno.

Nova skromnost je poraz u maskirnoj uniformi

U povlačenju iz Avganstana Sovjeti su prošli milostivije. Niko od domaćih nije pravio klackalicu od njihovih vojnih aviona, niko parodirao njihove zastave. Ako i jeste, nema fotografija koje su se probile do evropskih medija i osvojile ikonički status, kao na primer nedavni performans Talibana sa parodiranjem američke zastave na Ivo Džimi.

Milost medijski neuglednog poraza se za Ruse ipak istopila, jer se Sovjetski Savez ubrzo potom raspao. Tek 2007, prilikom nastupa Vladimira Putina na Minhenskoj konferenciji, postalo je jasno da je Moskva sa zadrškom analizirala svoje poslednje mesece i godine, te iz njih izvela novu teoriju za praksu minimalnih ciljeva. Minimalnih kao odbranjivih, realno mogućih, racionalno objašnjivih i poštenih. Poštenih naravno sa stanovišta jedne velike sile, koja je odlučila da će ubuduće samostalno kontrolisati vlastiti apetit širenja.    

Tada, 2007, Rusi su pokazali šta su naučili iz poraza u Avganistanu i raspada sovjetske imperije. Transformisali su se u silu koja je samoj sebi uskratila „alave" prodore i gutanje nesvarivog, pa u nastavku uzimaju, osiguravaju i brane samo minimum minimuma. Njima prijateljski naklonjen minimum minimuma. Mogli su da uzmu Mariupolj i Odesu, uzeli su samo Krim. Ili: vratili su samo Krim.

Za Moskvu, nova skromnost je pitanje samokontrole unutar ekonomike održivih ciljeva.

Za Vašington, nova skromnost je redukcija broja bliskih saveznika. I Sjedinjene Države se posle Avganistana vraćaju na svoju „okućnicu", jedino što u njihovom slučaju ona nije toliko teritorijalna, koliko identitetska. Okućnica se kod njih javila kao koncept krvi, tla i porekla.

Aukus-kus, zasoljen i presoljen

AU (Australija) + UK (Ujedinjeno Kraljevstvo) + US (Sjedinjene Države) = AUKUS. Sjajno skovan akronim, inventivan i mobilan, za ono što je ustvari jedan zastrašujući retrogradni proces - Anglosaksonci među sobom.

Argument da se ove tri države - Australija, Velika Britanija i SAD, pogotovo dve prekookeanske - nisu razvile samo iz anglosaksonskog demografskog elementa stoji, ali ne važi. U nacionalni genetski kod su se istina umešale i druge nacije i narodi, ali unutar dvesta i više godina sve su konvergirale u preovlađujući anglosaksonski identitet.

AUKUS je koktel krvi i tla, pravi retrogradni blu-bo pokret među Anglosaksoncima. Političke, diplomatske i vojne veze sa EU/Evropom su preko noći degradirane na stepenik ispod. Za vrhovni princip su - implicitno, ali dovoljno jasno - proglašeni krv i poreklo.  

Nije da toga nije bilo. Svi evropski narodi su od davnine u nekom stepenu srodstva među sobom. Uz ogradu: nemojmo meriti tadašnje narode prema današnjim merilima, bio bi to nedopustiv anahronizam. Nemci i Francuzi su se razvili iz zaostavštine Karla Velikog. Inače, bili su jedan narod. Rusi, Belorusi i Ukrajinci su se razvili iz kulturne, religiozne i svake druge ostavštine dinastije Rjurikoviča (Kijevske Rusije). Inače, bili su jedan narod. Nema Gota, Vizigota ili Langobarda da se nije raširio u temeljima italijanske nacije. Ili Južni Sloveni - jezik, kulturni kodovi, mentaliteti, prgava narav, ekonomika velikih rizika i malih dobitaka - sve to govori u prilog tome da su i oni bili zajedno negde u vreme Karla Velikog, ili putovali zajedno.

Ali, sve to je bilo! I pored povremenih retrogradnih političkih procesa, krv nigde nije zaista zaživela kao integrativni politički princip. Eventualno se nađe u kulturi, u srceparateljnim romanima koji imitiraju romantizam 19. veka, u desničarskim medijima, ali u visokoj politici, tamo gde se formiraju savezništva i definišu diplomatije, krvi više nema.

Možda kod zapošljavanja, ali na tu krv se ovde ne misli.    

Zov novca bledi pred zovom krvi

Nigde se taj retrogradni trend u američkoj politici - povlačenje na anglosaksonsku braću po krvi - bolje ne vidi nego u aktuelnom sporu s Francuskom. Počelo je s Trampom, ali Tramp je to radio amaterski. Danas su profesionalci na delu.

Detalji su poznati: Austalija je 2016. od Francuske poručila 12 „Barakuda", podmornica na atomski pogon, za 31 milijardu evra, sad se ispostavilo za 55 milijardi. Poručila i na pritisak Vašingtona preko noći otkazala.

Stvar je ugovorno i finansijski komplikovana, moralno problematična, ali detalji koji postepeno izlaze na videlo pokazuju diferenciranu pravnu sliku. Pariz je razvlačio, deal je stalno stajao na ivici, svađali su se, Kanbera je imala pravo da se povuče u bilo kom trenutku. Pod uslovom da Francuskoj nadoknadi sve troškove do tog momenta, što Australija ne dovodi u pitanje. Zašto i bi, kad su do sada platili više nego što su Francuzi potrošili - 1,2 milijarde prema 900 miliona.  

U besu Francuska zaboravlja da je, moralno, isto to ona napravila Rusiji 2015, kad je odbila da Moskvi isporuči nosač helikoptera tipa „Mistral". Godinu dana se Pariz lomio, jer su Rusi isporuku ne samo kaparisali, već u potpunosti isplatili. Ruski marinci su već trenirali na „Mistralu" sa francuskim instruktorima. Ali, Vašington se pozvao na evroatlantsko prijateljstvo, zajednicu demokratskih vrednosti i solidarno kažnjavanje Moskve, tako da je Pariz nerado, teškom mukom, otkazao Rusima i vratio im 1,1 milijardu evra.

Kant bi rekao: nemoj raditi drugom ono što ne želiš da rade tebi. Ali on nije govorio o krvi, već o moralu. A moral vezuje zajednicu vrednosti, ne krvi. Moral je ponosan, a ne skroman. Dovoljno je pogledati autopercepciju EU da se shvati često agresivni ponos unutar formi vrednosne integracije. Naprotiv, krv je stariji princip političke integracije, skromniji, introvertniji, bliži tlu, rodu, i istovremeno brutalniji, jer mu se ne možeš umiliti. Sa stvaranjem AUKUS-a, Evropska unija je shvatila razliku.

Za Evropu je prvi akt AUKUS-a „otrežnjavajući, ne samo za Francusku",  izjavio je nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas.

Nova skromnost na mandarinskom

Kina se takođe uklapa u trend nove skromnosti. Ta dijagnoza površno izgleda nategnuta, s obzirom na globalnu ekonomsku i finansijsku ekspanziju Kine. Ali ekonomski uspeh nije varijabla po kojoj se meri generički proces nove skromnosti.

Jasno je to već iz francuskog primera, jer bi Parizu bilo neuporedivo draže da je Rusima poslao brod, a zadržao milijardu evra. Ili, da su ekonomski argumenti bili preovlađujući, EU ne bi nikada proglasila sankcije Rusima, niti bi ih tako tvrdoglavo autodestruktivno produžavala.

Kina je ekonomski u ekspanziji, ali kulturno ona uvek sedi na vlastitom pragu, u svom prostoru. U onom koji u vlastitoj percepciji smatra svojim dvorištem. Kina je jedan od najuporijih branitelja svetskog političkog poretka kao status quo konstelacije, jer ne želi da se menjaju pravila pod kojima je ona postala supersila. Kina investira, plaća i ubire po celom svetu, ali mentalno sedi kod kuće. 

Peking pred sobom uvek ima američki primer. Bilo je vreme kad je američka diplomatija smatrala da su daleki narodi, kad obuku farmerke i pogledaju holivudske filmove, već „integrisani" u politički Zapad. Ili da sve žene ispod burke nose poslednju „Luj Viton" kolekciju. Standardno delo Sukob civilizacija Semjuela Hantingtona je još ranih devedesetih uništilo taj mit. Glas Marka Lile, još jednog američkog teoretičara koji je upozoravao i bio protiv „podizanja demokratija na pesku", takođe je potonuo u američkoj osvetničkoj euforiji posle 9/11.

Poenta je - Amerikanci nisu mnogo naučili iz vlastitih grešaka, ali su one zato Kinezima bile velika škola. U lekcijama „ne idi tamo gde te ne razumeju", „ne ostaj tamo gde ne znaš šta vidiš" i „ne dociraj kod onih koji ti se smeju", Peking se pokazao boljim. Rusi isto nisu loši.

I Nemačka je trenutno novoskromna. Diplomatski ciljevi, spoljna politika, balkanska agenda - sve to igra malu, skoro nikakvu ulogu u nemačkoj predizbornoj kampanji.       

Nova skromnost na Balkanu

Niže, tiše, manje - za svakog je nešto drugo.

Nova skromnost je za Srbiju sintagma „srpskog sveta". Na nevolju, nova istorija ima nezgodnu osobinu da je puna direktnih svedoka i učesnika.  

Sredinom osamdesetih je srpska komunistička partija na osnovu stalno promenljivih planova krenula u političko preuređenje Jugoslavije i u efektu izazvala lančanu reakciju, gde prvi impetus više i nije bio važan. Sada se za svedoke i učesnike tih vremena logično postavlja pitanje da li je srpski svet zamenski projekat? Redukcija starog političkog cilja na njegovu kulturnu komponentu, ili naprotiv nešto autohtono novo?

Autori sintagme će verovatno reći da je novo. Svedoci vremena, i to dobronamerni, videće to kao zamenski projekt kulturnog karaktera. On se najavljuje od 2017, tada više kao deklarativno izjašnjavanje o mestu kulture u srpskom nacionalnom identitetu. Ono što je nejasno nagoveštavano s državnog vrha ostavljalo je prostor za nagađanje. Da li to politika stvara kulturu, ili kultura pohodi politiku

U prilog tome da je reč o nečem novom, govorila bi paralela sa nemačkim iskustvom. Kad su propali svi projekti za političko ujedinjenje germanskih teritorija, prešlo se na ideju „nemačke nacije kulture".  Ona je danas ispražnjena od deklarativnih izjava ponosa i pripadanja, od simboličke politike i ideologije, od zastava i slično. U praksi je postala trezvena kulturna matrica unutar koje se govori jednim jezikom, gde televizije i filmske kuće lako sklapaju koprodukcije, knjige se štampaju za čitavo tržište, fakulteti se lakše biraju, a profesionalna mobilnost i karijerne šanse su velike. Ko ne uspe u Dortmundu, proba u Beču: kome ne ide u Beču, ode u Bazel.   

Da li su autori sintagme o srpskom svetu mislili u analogiji na taj tip redukcije, koji u realizaciji postaje široki prostor kulture?  

Ako jesu, onda je projekat pravi, ali je ime pogrešno. „Srpski svet" znači da postoji i neki drugi svet. Postoji spoljni svet i postoji srpski svet. Srpski svet bi bio nešto što je odvojeno od ostalog sveta. Srpstvo istorijski upravo pati od nametanja distance prema ostalom svetu. Nametanja koje dolazi iznutra, iz samog kulturnog i političkog bića. Ne uvek, ne od svih, ali u fazama zabrinjavajuće cikličnosti.

Sintagma „srpski svet" samo pojačava negativnu sinergiju distance: srpstvo se povlači u novu skromnost tako što se povlači u sebe.  

Crna Gora u boljoj prošlosti 

U generičkim procesima povlačenju na ciljeve nižeg ranga, posebno poglavlje pripada pokušaju povratka u vreme. Namera je da se točak vremena vrati do jednog momenta, tako da nacija po prilici izbriše greške koje su njeni politički predstavnici sabrali tokom godina. To nije revizionizam, samo liči na njega. To je pokušaj trijumfa nad vremenom.

U digitalnom svetu bi to bila komanda „erase" i „reset". Briši sto godina, idemo ispočetka. Nekoj naciji se toleriše, nekoj ne, ali nijednoj ne uspe.   

Recimo Srbija i Crna Gora, gledane posebno, kao samostalne države, 1918. i danas. Milošević je teško kažnjen za pokušaj političkog vraćanja u 1918. Tada je pobednička Srbija donela odluku da ide u ujedinjenje i sa stanovišta nacionalnog interesa stvorila sebi neprijatelja - Jugoslaviju.

Milo Đukanović je takođe krenuo da ispravlja odluku crnogorskih političkih predstavnika iz 1918. Na državnom planu, sve mu je uspelo. Da je tu stao, reklo bi se alal vera, povukao vreme za brk. Ali onda je hteo to isto i sa crkvom, da se vrati u 1918, odnosno 1920, i spreči ulazak Mitropolije cetinjske u sklop Srpske pravoslavne crkve.

Pitanje je koliko je Mitropolija cetinjska 1920. uopšte bila „crnogorska" i po državnom i po crkvenom pravu. Ali čak i da jeste, prošlo je sto godina drugačije prakse, istorije i tradicije.   

Ta dva povratka na neku daleku vremensku tačku u svrhu korekcije današnjice izazivaju grubo asimetrične reakcije. Srbija je bombardovana i raskomadana. Crna Gora, ako se ona svede na predsednika Đukanovića i njegov politički i privatno-kriminalni krug, dobija naprotiv glasnu agitatorsku podršku iz regiona. Pustite jadne Crnogorce da se vrate u 1918/20 i isprave ishitrenu odluku! Primorajte SPC da iz svojih hramova izbacuje sve koji imaju crnogorsko državljanstvo. Redar na portal, pa ko nema srpski pasoš, napolje!

EU i Zapad upadljivo ćute kad vide Mila u vremeplovu. Od svega razumeju da niko ne može da se vrati sto godina u prošlost da bi stvorio drugačiju sadašnjost. Ali ako to glasno kažu, koji su rizici?  

Ukratko, svi su nekako postali skromniji. Svi osim Mile Đukanovića. On jaše protiv opšteg trenda, crnogorski Don Kihot u proboju iz zatvora alternativne istorije.