Dok su evropske sile stale na stranu Juga u Američkom građanskom ratu, ruski car Aleksandar II je 1863. godine poslao dve eskadrile ruske mornarice u San Francisko i Njujork, u znak podrške teritorijalnom integritetu SAD i kako bi sprečio Englesku i Francusku da intervenišu na strani Konfederacije. Rusija je tako promenila odnos snaga ne samo unutar Sjedinjenih Država već i širom sveta. U kontekstu današnjih američko-ruskih odnosa i uoči susreta Bajdena i Putina, ono što se desilo pre 150 godina deluje nestvarno.

Tokom priprema za susret ruskog predsednika Putina i američkog predsednika Bajdena, 16. juna u Ženevi, pripremni sastanak održali su i savetnici za nacionalnu bezbednost, Džejk Saliven i Nikolaj Petrušev. U znak sećanja na razgovore u Ženevi, ruska delegacija poklonila je Salivenu originalnu gravuru američkog časopisa „Harpers Weekly" iz 1863. godinu, koja prikazuje brodove ruske eskadrile ukotvljene u njujorškoj luci. Tada su dve ruske eskadrile sprečile englesko i francusko mešanje u američki građanski rat na strani separatističkih država. Petrušev je poručio da time želi da podseti da Rusija i Sjedinjene Države mogu da budu prijatelji i da sarađuju.

Reč je o događaju iz istorije američko-ruskih odnosa koji je sasvim ostao u senci duge i duboke istorije sukoba dve supersile, koja je s nesmanjenom žestinom, traje i danas.

Od Krima do Krima

Rusija je 1863. godine ponovo prolazila kroz teška vremena. Rane prouzrokovane porazom u Krimskom ratu još nisu zarasle.

U Krimskom ratu 1853-1856, Ruskom carstvu suprotstavila se koalicija Britanskog, Francuskog, Osmanskog carstva i Kraljevine Sardinije.

Razlozi za rat bili su povezani sa namerama Rusije da, koristeći sve veće unutrašnje protivrečnosti u Osmanskom carstvu, pomogne odvajanje balkanskih poseda od njega, uglavnom nastanjenih pravoslavnim narodima.

Velika Britanija i Austrija su se tome usprotivile. London je, pored toga, nastojao da istisne Rusiju sa crnomorske obale Kavkaza i sa Zakavkazja.

U kritičnoj fazi rata saveznici su uspeli da koncentrišu superiorne snage vojske i mornarice na Crnom moru. To im je omogućilo da uspešno iskrcaju desantni korpus na Krimu, nanesu niz poraza ruskoj vojsci i nakon jednogodišnje opsade zauzmu južni deo Sevastopolja.

Na kavkaskom frontu ruske trupe su delovale uspešnije. Ali pretnja Austrije i Pruske da se pridruže ratu primorala je Sankt Peterburg da prihvati nametnute mirovne uslove.

Poljska od mora do mora

Pariski mirovni ugovor, potpisan u martu 1856. godine, zahtevao je da Rusija vrati Osmanskom carstvu sve teritorije zauzete u južnoj Besarabiji, kod ušća Dunava i na Kavkazu. Takođe joj je bilo zabranjeno da ima mornaricu u Crnom moru.

Kao rezultat Krimskog rata, Rusija je ozbiljno oslabljena i privremeno je izgubila uticaj u crnomorskom regionu.

Ipak, Rusija pokušava da ne „padne na kolena". Mladi car Aleksandar II već je potpisao manifest o ukidanju kmetstva (februar 1861).

Situacija u Rusiji i dalje je pod lupom Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske. Naravno, „najstarije demokratije" u Evropi nisu mogle da se drže po strani od poljskog ustanka koji je u zapadnim provincijama Ruskog carstva izbio u januaru 1863. godine.

Plemićko-katoličke vođe ustanka, ne bez spoljne podrške, zalagale su se za obnovu nezavisne Poljske „od mora do mora". Kao odgovor, Sankt Peterburg je poslao trupe na teritorije obuhvaćene nemirima. Danas bi se to nazvalo „operacija za obnovu ustavnog poretka".

Ali u Londonu, Parizu i Beču, koji su podržavali Poljake, postojalo je drugačije mišljenje o ovom rezultatu. Aprila 1863. uputili su protestnu notu Aleksandru II, koju su podržale Švedska, Italija i Španija. Ne zabrinuta naročito zbog sudbine poljskog naroda, evropska diplomatija nije mogla da propusti šansu da prekori Rusiju. „Ne mogu se očekivati iskrene simpatije za patnju Poljaka od engleske, francuske, a još više austrijske vlade", pisale su američke novine poput „New York Daily Tribune", 1. maja 1863.

U junu 1863. Evropa je poslala drugi protest u Sankt Peterburg i zatražila sazivanje kongresa evropskih sila radi rešavanja poljskog problema.

Asimetrična politika

U tom trenutku, kabinet Aleksandra II doneo je, modernim jezikom strategije rečeno, „asimetričnu" političku odluku. Odlučio je da pošalje dve grupe ruskih ratnih brodova na dve obale američkog kontinenta gde je bukteo građanski rat.

Suprotstavljene strane u američkom građanskom 1861-1865. bile su 24 države Severa (20 nerobovlasničkih i 4 robovlasničkih), s jedne strane, i 11 robovlasničkih država Jga, s druge strane. Rezultat rata bila je zabrana ropstva, koja je sadržana u 13. amandmanu na američki ustav (18. decembra 1865).

Istoričari se ne slažu o razlozima zbog kojih je Sankt Peterburg poslao dve eskadrile ruske mornarice na atlantsku i pacifičku obalu Sjedinjenih Država, ali stručnjaci se slažu da je vlada Aleksandra II bila u stanju da u velikom stilu reši skupe zadatke političke i vojno-strateške prirode menjajući odnos snaga ne samo unutar Sjedinjenih Država, već i širom sveta.

U skladu sa dozvolom ruskog cara Aleksandra II od 25. juna 1863. godine, dve eskadrile su poslate na obale Amerike. Prva, pod zastavom kontraadmirala Lesovskog, poslata u Njujork, imala je 6 brodova, a posada je brojila 3.000 ljudi.

Eskadrila poslata u San Francisko, kojom je komandovao kontraadmiral Popov, sastojala se od 6 brodova i 1200 oficira i mornara.

Evropske sile u Američkom građanskom ratu

Mnogi istraživači ovaj korak vide pre svega kao rusku preventivnu meru u slučaju izbijanja rata sa Velikom Britanijom i Francuskom jer su vodeće evropske sile otvoreno pretile Sankt Peterburgu mogućom vojnom intervencijom. U tom slučaju, ruske eskadrile mogle bi da postanu efikasno sredstvo za blokiranje neprijateljskih morskih komunikacija u blizini američke obale, započinjući operacije protiv engleske trgovačke flote.

Takođe ne treba zaboraviti da se do tada između Rusije i Sjedinjenih Država razvili vrlo prijateljski i poverljivi odnos. Neutralna i dobronamerna pozicija Vašingtona tokom Krimskog rata bila je visoko cenjena u Sankt Peterburgu.

Ministar spoljnih poslova, a kasnije kancelar Ruske imperije, knez Gorčakov s tim u vezi napisao je: „Simpatije američke nacije prema nama nisu jenjavale tokom čitavog rata i Amerika nam je pružala, direktno ili indirektno, više usluga nego što se moglo očekivati od sile koja se drži striktne neutralnosti".

Ranih 1860-ih, stvarna pretnja vladi predsednika Linkolna nisu bile samo pobunjene južne države, već London i Pariz, koji su tražili svoje interese u američkom građanskom ratu. Velika Britanija je napravila intrigu i priznala je Konfederaciju Američkih Država, što je pomoglo da se poveća njen međunarodni legitimitet.

U leto 1863. godine, eskadrila od 5 brodova iz flote kraljice Viktorije stigla je u kanadsku luku Ekmolt, pokazujući spremnost da podrži protivnike federalnih vlasti u Vašingtonu u sukobu.

Francuska je odigrala svoju geopolitičku igru sa planovima za susedni Meksiko. U nastojanju da zadobije lojalnost konfederacije, Pariz ju je tajno snabdeo oružjem.

U tim uslovima samo je Rusija uz Švajcarsku bezuslovno podržala Sever u građanskom ratu.

Rusija protiv cepanja SAD

„Ruska politika prema Sjedinjenim Državama je odlučna i neće se menjati u zavisnosti od kursa bilo koje druge države. Pre svega, želimo da Američka unija opstane kao nepodeljena država ... Rusiji su upućeni predlozi da se pridruži planovima intervencije. Rusija će odbiti sve predloge ove vrste", saopštio je ruski ministar inostranih poslova Gorčakov.

Politički, teren za ovu operaciju pružala je činjenica da je Rusija, koja je upravo ukinula kmetstvo, od samog početka Građanskog rata u SAD stala na stranu Severa koji se borio protiv Juga (Konfederacija) za ukidanje ropstva.

Cela operacija izvedena je u najstrožoj tajnosti, a 24. septembra 1863. ruska eskadrila admirala Lesovskog usidrila se na dokove Njujorka, a 27. septembra druga eskadrila pod komandom admirala Popova usidrila se na dokove San Franciska.

Ruski planovi su dobro funkcionisali, a kalkulacija se pokazala tačnom: antiruska koalicija je potpuno propala.

Sve navedeno ukazuje da je drugi najvažniji zadatak američke ekspedicije ruskih ratnih brodova bio „isticanje zastave", kako vojna diplomatska praksa naziva podsećanje protivnike na  prisustvo i spremnost za akciju.

Američko javno mnjenje toplo je pozdravilo prisustvo ruskih mornara u američkim lukama. Bili su okruženi intenzivnom pažnjom američkog državnog sekretara Sevarda i sekretara mornarice Vilisa. Održani su brojni sastanci sa rukovodstvom Kongresa, parlamentarcima i članovima njihovih porodica.

Rusofilija u Americi

Boravak brodova ruske mornarice u inostranstvu obeležili su proslave i veličanstvene ceremonije, brojni balovi. Ruski izaslanik u Sjedinjenim Državama Steklja pisao je Gorčakovu: "Naši pomorski oficiri i dalje su predmet sveopšte pažnje. Generalno, svi stanovnici se takmiče u svojoj želji da ih naši mornari prihvate."

"Vaša ekselencijo, već iz novina naravno znate s kakvim nas saosećanjem primaju ovde. Petog ovog meseca, grad San Francisko organizovao je bal u znak opšte naklonosti caru i Rusiji, koji će u analima San Franciska ostati kao najveličanstveniji na obali Tihog okeana", pisao je kontraadmiral Popov novembra 1863. ruskom ministru mornarice Krabeu.

Zanimljiva činjenica je da je Nikolaj Rimski-Korsakov, budući poznati kompozitor, bio član posade u eskadrili Lesovskog kao mladi vezista. „Naša eskadrila ovde je primljena prijateljski, čak do krajnjih granica. Oni dolaze, pa čak i dame, do nas da nam izraze zadovoljstvo što smo u Njujorku", javljao je Korsakov.

Rezultati intervencije

Skoro 9 meseci ruska pomorska ekspedicija bila je na američkim obalama. Krajem jula 1864. godine, kada je Peterburg smatrao da su ciljevi ispunjeni, zapovednicima obe eskadrile naređeno je da napuste američke vode i vrate se kući.

Politički rezultati posete ruskih brodova Sjedinjenim Državama ocenjeni su u obe prestonice kao više nego uspešni.

Mogućnost blokiranja osetljivih trgovinskih pomorskih komunikacija Engleske i Francuske omogućila je kabinetu Aleksandra II da zauzme tvrđi stav u odnosu na zapadnoevropske sile. Kao rezultat toga, „poljsko pitanje" je uklonjeno sa međunarodne agende. Do leta 1864. pobuna u zapadnim oblastima Rusije je ugašena.

S druge strane, na prekretnici Građanskog rata, eskadrile sa kojih su se vijorile zastava Ruske imperije, igrale su za Vašington ulogu garanta bezbednosti od stranog mešanja. U politici ponekad nije potrebno da puška puca; dovoljno je da je napunjena i usmereni na neprijatelja.

Tokom boravka ruskih pomorskih snaga u Americi, federalne snage ostvarile su značajne vojne uspehe, povećao se autoritet Linkolnove administracije i ojačao međunarodni položaj zemlje.

Oproštajni banket

Na oproštajnom banketu u čast ruske eskadrile u Bostonu 7. juna 1864. rečeno je: „Ruska eskadrila nije sa sobom ponela nikakvo oružje ili granate za suzbijanje ustanka, one nam nisu potrebne, ali sa sobom je donela i više od ovoga: osećaj međunarodnog bratstva, svoju moralnu pomoć... Rusija se pokazala našim mudrim, čvrstim i pouzdanim prijateljem".

Američki državni sekretar Sevarda je ocenio: „Iako je ruska flota došla iz svojih razloga, prednost njenog prisustva bila je da ubedi Englesku i Francusku da je došla da zaštiti Sjedinjene Države od njihovog mešanja."

U američkoj ambasadi u Sankt Peterburgu, na prijemu priređenom za ruske mornare koji su se vratili, sekretar američke ambasade Berg rekao je: „Između nas postoji prijateljstvo nad kojim nema senke loših uspomena. Nije teško zamisliti ogromne prednosti koje takva politika može pružiti svim vladama sveta ako je se pažljivo pridržavaju u međunarodnim odnosima."

Smatrajući se dužnom Rusiji, američka vlada je 1866. godine odlučila da pošalje u Rusiju „posebnu deputaciju" da izrazi zahvalnost Sjedinjenih Država caru i ruskom narodu na pomoći pruženoj slanjem ruskih eskadrila u Ameriku.

Danas, 150 godina kasnije, ove reči nestvarno zvuče, jer u kontekstu današnjih američko-ruskih odnosa, teško da može i da se zamisli da su one ikada razmenjene između ove dve velike sile.