Jedanaestodnevni rat Izraela i Hamasa promenio je situaciju na Bliskom istoku, time što je promenio ravnotežu između unutarpalesetinskih frakcija Hamasa i Fataha, vratio Egipat kao nezaobilazni faktor na bliskoistočnoj sceni, i uključio američkog predsednika Bajdena u bliskoistočni sukob.

Posle 11 dana sukoba i sklopljenog primirja između Hamasa i Izraela, postavlja se pitanje: ko je pobedio? Pre 7 godina, kada je bombardovanje Gaze trajalo 50 dana, uz više od 2.000 žrtava, desetine hiljada ranjenih i više od 10.000 srušenih kuća, obe strane tvrdile su da su pobedile. Ne treba sumnjati da će istim putem krenuti i sada. U asimetričnim sukobima protiv nedržavnih aktera gotovo je nemoguće postići pobedu u kojoj neprijatelj izjavljuje da nije u stanju i/ili ne želi da nastavi borbu ili konsoliduje svoju vojnu infrastrukturu.

Pravo pitanje, međutim, nije ko je pobedio, jer obe strane će na kraju naći neki ishod koji mogu da smatraju dobitkom, nego šta je sukob promenio? U ovom trenutku, jasno je da je sukob doneo bar tri nove situacija na Bliskom istoku. To su 1) promene u ravnoteži unutarpalesetinskih frakcija Hamasa i Fataha; 2) povratak Egipta kao nezaobilaznog faktora na bliskoistočnoj sceni; 3) uključivanje američkog predsednika Bajdena u bliskoistočni sukob. 

Šta hoće Hamas?

Sukobi u Jerusalimu gotovo šablonski izbijaju zbog dva razloga: iseljavanja Palestinaca iz svojih kuća i gradnja novih naselja za Izraelce, i konflikta povezanih sa izraelskim intervencijama u džamiji Al Aksa. Ovoga puta reč je o simbiozi oba razloga, plus proslavi godišnjice kada su u šestodnevnom ratu 1967. izraelske snage zauzele Istočni Jerusalim. Ali, sve bi to bilo samo skoro uobičajeno i tradicionalno „koškanje" dve strane koje se brzo okonča i završi manjim brojem povređenih u sukobima kamenicama i vodenim topovima, da se ovoga puta nije umešao Hamas iz Gaze, raketirajući izraelske gradove.

Pitanje, međutim, koji su motivi Hamasa da se vojno uplete u sukobe u Jerusalimu, kada je jasno da je izraelska armija mnogostruko snažnija te da u otvorenom sukobu Hamas nema nikakvih šansi da na bilo koji način parira njenim akcijama?

Po svemu sudeći, dva su razloga. Prvi je nastojanje Hamasa da se konsoliduje kao aktivni zaštitnik palestinske stvari i naškodi rivalskoj frakciji Fatahu, koja dominira u Palestinskoj upravi na Zapadnoj obali. Drugi je postavljanje palestinskog pitanja u izmenjenom međunarodnom kontekstu i podrivanje sporazuma koje je sklopila Trampova administracija

Hamas (Islamski pokret otpora) stvoren je 1987. kao ogranak egipatske Muslimanske braće.  Na njenom čelu u Gazi nalazi se iskusni i prekaljeni Jahja Sinvar, koji je proveo više od 20 godina u izraelskim zatvorima, dok nije oslobođen u razmeni zarobljenika 2011, prvi put je izabran 2017. a na novi četvorogodišnji mandat reizabran  je u martu ove godine. Politički lider celog Hamasa je Ismail Hanija, koga je Sinvar nasledio na mestu vođe Hamasa u Gazi.

Sinvar je ključna figura u ovom kontekstu, jer on ima poslovičnu poslednju reč o politici Gaze. Sinvar, takođe, personifikuje oba pola Hamasa: s jedne strane, izrastao je iz naoružanog palestinskog krila (brigade Al-Din Al-Kasam) i pokazuje duboku vezanost za džihad; a takođe razume važnost održavanja  socijalne stabilnosti kako bi se očuvala dugoročna kontrola Hamasa u Gazi.

Prošle godine došlo je šireg regionalnog pogoršanja strateškog položaja Hamasa. To se delimično dogodilo upravo zato što je Hamas snažno poistovećen sa islamističkom politikom, ne samo Irana, već i Muslimanske braće koju podržavaju Turci. To je izazvalo oštra neslaganja njihovog arhirivala Saudijske Arabije, pa čak i dovelo do hapšenja desetina Hamasovih aktivista unutar kraljevine. Novi zaokret bili su nagoveštaji da će Katar smanjiti svoju vrlo značajnu i važnu ekonomsku pomoć Gazi, koja je tokom čitave protekle decenije igrala ključnu ulogu u sprečavanju istinske humanitarne krize.

Sinvar je napravio neke važne promene u delovanju Hamasa. Prekinuo je tradicionalni metod protesta - ispaljivanju raketa na Izrael, a poboljšao je napete odnose sa susednim Egiptom.

Kairo je prvi predstavio predloge za prekid vatre obema stranama i poslao je bezbednosne delegacije u Jerusalim i pojas Gaze da bi na kraju finalizovao primirje, tako da je Egipat uz širu američku podršku uspešno revitalizovao svoju regionalnu ulogu.

Iako se misli da su bile retke prilike da Kairo dokaže svoju važnost i korisnost na ovom planu, istina je da se američki predsednik Tramp široko oslanjao na ulogu Egipta u predstavljanju svog novog mirovnog plana „sporazuma veka" i „Avramovih sporazuma" kojima su normalizovani odnosi Izraela i četiri arapske države.

Bajdenova administracija od stupanja na dužnost uglavnom je ignorisala Egipat, a egipatska uloga u mirovnom procesu godinama je jenjavala - od 2014. godine nije bilo ozbiljnih izraelsko-palestinskih pregovora, a Katar i Turska su razblažile uticaj Kaira na Hamas finansirajući i ugošćavajući članove grupe. Nedavni arapski talas normalizacije odnosa sa Izraelom imao je sličan marginalizujući efekat na Egipat, koji nije u stanju da ponudi iste bogate bilateralne podsticaje kao države Zaliva. U stvari, čini se da lideri Zaliva namerno izbegavaju egipatski model „hladnog mira" sa Izraelom.

Palestinski izbori

Zalivske vlade su, razumljivo, bile emotivne zbog nasilja koje se dešavalo i u Al Aksi. Ipak, njihov javni stav po tom pitanju postao je nijansiraniji kad je Hamas, koga podržava Iran, počeo da ispaljuje rakete na Izrael. Zalivske zemlje svoje stavove zasnivaju pod snažnim uticajem saradnje koju Hamas ima sa Iranom, i podrška Hamasu, pa i u najmanjoj meri, za njih bi značila solidarisanje sa, za njih, neprihvatljivim ponašanjem Irana.

Razvoj unutarpalestinskih odnosa otvarao je vrata Sinvaru za ulazak ka vrhovima političke moći. Eventualni odlazak predsednika PA Mahmuda Abasa - koji sada ima 84 godine - mogao bi da mu pruži upravo ovu priliku. Takva prilika bila bi naročito verovatna kada bi Palestinska uprava zatražila praktične korake pomirenja sa Hamasom, pružajući mu uporište na Zapadnoj obali i unutar struktura Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO). A održavanje izbora sa učešćem Hamasa bila je prava prilika.

Mahmud Abas koji kontroliše palestinske strukture na Zapadnoj obali, otkazao je 29. aprila palestinske izbore zakazane za 22. maj. Abasov mandat koji je trebalo da traje četiri, traje već 12 godina, pa je ovaj potez samo potvrdio da Abas ne misli da okonča svoju vladavinu. Otkazujući izbore, međutim, Abas je verovatno spasio palestinsku državu da je ne preuzme Hamas. Ankete javnog mnjenja iz septembra 2020. pokazivale su da bi Abasova frakcija Fatah dobila 38, u poređenju sa Hamasovih 34 odsto glasova. Izborna slika u decembru 2020. godine pokazala je gotovo istu parlamentarnu podelu između Fataha i Hamasa, a još gore: 66 odsto anketiranih izjavilo je da bi pozdravilo Abasovu ostavku.

Kako je postajalo sve jasnije da će Hamas osvojiti veliki broj glasova ili čak direktnu izbornu pobedu, američki zvaničnici počeli su da izražavaju zabrinutost. Zvaničnici Bele kuće zatražili su od Abasa „pojašnjenja o partnerstvu sa Hamasom na predstojećim izborima", dok su se pojavile i vesti da je Bajdenova administracija otvoreno pozvala Abasa da odustane od izbora. Izraelski zvaničnici, što nije iznenađujuće, učinili su isto. Nadav Argaman, šef izraelskog Šin Beta, zatražio je od svog kolege u Ramali da preispita odluku o izborima.

Abas se tako našao u nemogućem položaju. Održavanje izbora rizikovalo bi legitimisanje Hamasa, a otkazivanje izbora rizikovalo bi da ponovo da šansu onima koji ga optužuju da je autokrata koji nije voljan da podeli vlast. Oni koji izbore gledaju kroz ovu prizmu, okrivljuju Abasa što je uopšte raspisao izbore na kojima bi učestovao Hamas, a nije pokušao da ga prethodno ograniči kroz neku formu nacionalnog dijaloga ili neki drugi neformalni proces.

Hamas je, naravno, znao za ove planove i pripremio je odmazdu. Ovo je bio drugi put da se Hamas saglasio da se uključi u izborni proces i već drugi put je taj sporazum propao. Prvi put bio je 2006. kada je grupa pobedila na izborima u Gazi, ali Abas je odbio da prizna rezultate i prenese vlast.

Hamas je otkazivanje nazvao „pučem". Organizacija je izjavila da „pokret Fatah i ​​palestinski predsednik snose punu odgovornost za ovu odluku i njene posledice". A te posledice su mogle biti i nasilje koje je potom potreslo Izrael dve nedelje kasnije.

Američki ključ

Bez obzira da li će sukob u maju 2021. jednog dana biti nazvan „trećom intifadom", kratkim okršajem ili dužim ratom, nema sumnje da je Hamas iskoristio trenutak da se politički afirmiše. A istorija pokazuje da su napadi na Izrael, koji su i dalje izuzetno popularni među palestinskim stanovništvom, najsigurniji način da Hamas to postigne.

Američki predsednik Bajden u više navrata razgovarao je s Netanjahuom. Prvo mu je dao podršku formulacijom da Izrael ima pravo na samoodbranu, što je značilo da Izrael ima odrešene ruke da u protivakciji degradira Hamasove kapacitete u meri koja više neće biti neposredna pretnja Izraelu. Vremenom su telefonski pozivi sadržavali sve energičniju poruku za prestankom borbi i primirjem, poput onog prošlog utorka. Upućeni u rad Bele kuće naveli su da je bilo preko 80 akcija, telefonskih razgovora i ličnih susreta povodom uspostavljanja primirja. Istovremeno, bila je to prva spoljnopolitička kriza s kojom se suočila Bajdenova administracija.

Državni sekretar Blinken iscrpljivao se sukobom na Bliskom istoku dok je bio na putu ka Islandu gde je trebalo da se održi sastanak Arktičkog foruma o gorućoj temi Bajdenove administracije - klimatskim promenama i prvorazrednim događajem koji sledi: susretom s ruskim predsednikom Putinom. Bajdenov prethodnik Donald Tramp iskoristio je trenutak da okrivi Bajdena da je njegova „slaba politika" dovela do Hamasove akcije.

Bajden nije želeo da uputi javni poziv za prekid vatre jer je ovaj sukob ometao njegove šire planove i bio je motivisan pregovorima sa Iranom u Beču koji imaju za cilj obnavljanje nuklearnog sporazuma sa Teheranom, još jednim od glavnih Bajdenovih prioriteta. Ovakvim stavom Bajdenova administracija je obezbedila sebi pravo da ukaže izraelskoj vladi da će, na isti način na koji je podržala pravo da se brani od Hamasa, osigurati i odbranu Izraela obnavljanjem iranskog nuklearnog sporazuma.

Bajden i Netanjahu

Najava prekida vatre usledila je nakon što je Bajden u sredu pojačao pritisak na Netanjahua, rekavši premijeru da očekuje „značajnu deeskalaciju" borbi do kraja dana, ali Netanjahu je odmah uzvratio javnom izjavom da je „odlučan da nastavi" operaciju „dok se ne postigne njen cilj".

Taj telefonski poziv i drugi događaji od početka borbe prošle nedelje, odražavaju komplikovanu četrdesetogodišnju vezu Bajdena i Netanjahua. Počelo je kada je Netanjahu bio zamenik šefa misije izraelske ambasade u Vašingtonu, a Bajden  mladi senator sa strašću prema spoljnim poslovima. Oni su se retko viđali u četiri oka, ali su uspostavili radne odnose kroz mandat sedam američkih predsednika od kojih je kod četvorice Netanjahu bio predsednik vlade. Njihov odnos obeležila je ogorčena bitka povodom nuklearnog sporazuma sa Iranom koji je sklopljen u drugom Obaminom mandatu i izraelske politike naseljavanja koju je Obamina administracija osudila u UN i glasala za rezoluciju koja je gradnju naselja na okupiranim teritorijama proglašava ilegalnom. Njihov odnos ostao je i danas komplikovan, posebno imajući u vidu da demokrate više nisu čvrsto na strani Izraela.

Ubrzo nakon razgovora vođenog u sredu, Izraelci su Beloj kući signalizirali da su spremni da predlože vreme za prekid vatre.

Netanjahu, koji je pratio svakodnevna istraživanja koja su pokazala da se velika većina Izraelaca protivi primirju, tražio je uveravanja da će, ako se takva ponuda pruži, biti prihvaćena i želeo je pomoć Bajdenove administracije.

Bajden je u četvrtak ujutro nazvao egipatskog predsednika Abdela Fataha el Sisija i pitao ga može li da garantuje da će Hamas i druge naoružane grupe u Gazi poštovati prekid vatre ako Izrael pristane na dogovor. Sisi je Bajdenu odgovorio da je uveren da je odgovor pozitivan, a Bela kuća je to brzo prenela Izraelcima.

Nekoliko sati kasnije, Netanjahu je zasedao sa svojim kabinetom. Posle otprilike dvočasovnog sastanka, Netanjahu je nazvao Bajdena i rekao mu da je kabinet odobrio prekid vatre. Izraelci su želeli da to brzo stupi na snagu u nadi da će umanjiti šanse da će Hamas pokušati da zaspe Tel Aviv kišom raketa u poslednjim trenucima rata.

Ipak, Netanjahu je izrazio određenu strepnju da bi se dogovor mogao raspasti. Otprilike 40 minuta kasnije, dok se Bajden pripremao za svoju izjavu, Netanjahu je ponovo nazvao i rekao predsedniku da je uveren da će se prekid vatre održati.

Položaj Fataha je izmenjen. Za vreme trajanja krize gotovo ni jedan arapski lider nije pozvao Mahmuda Abasa, od trenutka kada se kriza iz Jerusalima proširila na Izrael. Većina država sarađuje sa PLO zato što oni ne priznaju Hamas zbog ideoloških razlika ili zbog američkog pritiska. Iz sadašnjeg toka događaja, moglo bi se naslutiti da bi u nekom trenutku Hamas mogao da bude smatran legitimnim palestinskim predstavnikom na nivou Palestinske uprave ili Abasa. Tokom krize, on je bio prihvaćen na nivou čak i višem od Abasovog.

Izrael se priprema da ojača Palestinsku upravu i Abasa na račun Hamasa kome će biti ostavljena mogućnost da upravlja životom u Gazi, ali pod uslovom da se odrekne  upotrebe nasilja. U tome treba da im pomogne egipatsko posredovanje.

Izrael i SAD, kojima je ovakav razvoj očigledan, već pripremaju strategiju za marginalizaciju Hamasa u kojoj je jezgro jačanje Palestinske uprave pod Fatahovim vođstvom, hapšenje Hamasovih operativaca na Zapadnoj obali i sprečavanje Hamasa da utiče na palestinsko delovanje, uključujući borbu koja će da nastupi kada Abas ode s političke pozornice.  

div id="adoceanrsvdcfhklggd">