С аутором подкаста Јао Миле разговарамо и о кошаркашкој каријери, о „црној рупи" у кошарци његове генерације, зашто одлазак у САД сматра једном преурањеном младалачком грешком и медијском искуству са кошаркашким сајтом који је на кратко покренуо док је био активан играч.

Шта је потребно за покретање подкаста, а шта за његов успех и слушаност, зашто је након што је одложио патике одлучио да буде подкастер, а не тренер, како се развијао подкаст Јао Миле и може ли се од ове медијске платформе зарадити новац, у Бермудском троуглу разговарамо с аутором једног од најуспешнијих подкаста у региону Милетом Илићем. 

„Ако се разуме порука, жеља ми је да приче које се испричају у мом подкасту могу да се примене у спорту, животу и бизнису. Србија као Србија воли анегдоте, а ја имам ту срећу да имам многе инсајдерске приче из кошарке. Највећу нелагоду сам имао са Светиславом Пешићем и Владом Ђуровићем, познајући их знао сам колико могу да буду тврди и незгодни саговорници. А то је још било у првим епизодама, али кад крене разговор, то се заборави. Новинари се шале да сам им узео посао. А нисам, ово је друга форма, а и нема шансе никог криво да се пренесе. Изабрао сам да разговарам с људима који су завршили каријеру, јер од њих могу да добијем искрене одговоре. А за анегдоте које знам желим само да се чују и рашире даље, јер су неке за плакање од смеха."

Илић је и сопствене дилеме- шта чинити после кошаркашке каријере- ставио у први план тема у свом подкасту, а после пола године подкастерског искуства, бивши кошаркаш примећује да се асови у том спорту и други његови саговорници лакше опуштају за разговор с њим него са новинарима.

„Кад сам престао професионално да се бавим кошарком и вратио се у Србију, током короне, размишљао сам шта даље, а навикао сам на много обавеза. Приметио сам, у то време, спортске подкасте у региону и да се људи који су водили подкасте о кошарци нису бавили кошарком. Па, консултације са најближима, трема од камере и како ће све да изгледа. Требало ми је два месеца да преломим да уђем у студио за пробну емисију са пријатељем који је кумовао називу подкаста. Кад сам му саопштио неки мој кретенски предлог, он ми је рекао: ти имаш бренд, сви те знају као Јао Миле. За сад, захваљујући спонзорима, покријем трошкове, новац који остане улаже се даље у продукцију и маркетинг. Не могу да кажем да од тога живим сад, али не дотирам из свог џепа. Храброст и добра тема, то је потребно да се покрене подкаст."

Са на десетине хиљада пратилаца и милионских прегледа које имају кратки инсерти епизода, Илић говори о брендирању подкаста, реакцији публике и негодовањима оних чији су поступци критиковани у његовом подкасту, описује своје искуство с медијима и тврди да су новинари криви што су довели до ситуације у којој не могу да направе интервју „ни са (Милошем) Теодосићем ни са (Немањом) Бјелицом" или Николом Јокићем.

Гост Бермудског троугла евоцира сећања на родни крај на Мајевици, детињство у ратом захваћеној Босни, гранате које су падале у двориште његове куће у Прибоју, живот осмогодишњака одвојеног од родитеља, који је Београд упознавао путујући од прве до последње станице трамваја и одговара на питања о утицају тог сплет околности на његову каријеру.