Данас Владимир Путин слави седамдесети рођендан. Од 70 година свог живота, 23 године се Путин налази на челу Русије. Како је за то време славио рођендане, како се у Русији коментарисао његов долазак на власт 1999. године и када је дошло до његовог дефинитивног раскида односа са Западом?

Председник Русије Владимир Путин рођен је 7. октобра 1952. године у Санкт Петербургу. Данашњи, 70. рођендан обележава усред ратног сукоба са Украјином, државом историјски, културно, етнички и цивилизацијски најближој и готово једнакој Русији. Од 70 година свог живота, Путин је 23 године на челу Русије.

Са Путиновом биографијом срео сам се на почетку његовог председниковања, 2000. године. Новинар „Комерсанта" Андреј Колесњиков, један од аутора прве књиге о Путину, односно књиге интервјуа с њим „У првом лицу", замолио ме је да нека питања прецизирам са српским издавачем књиге. Из тог времена потиче и једна интрига за коју сам касније сазнао.

Наиме, предговор за књигу написао је тадашњи амбасадор у Москви Борислав Милошевић, рођени брат председника тадашње СР Југославије Слободана Милошевића. Он, међутим, у предговору није само писао о Путиновој личности, него је разрешавао и неке породичне ствари. Тако је описујући Путинову супругу Људмилу написао да она помаже Путину „тако што се не меша у политику".

Била је то прилично прозирна алузија на супругу његовог брата, Миру Марковић, која је играла значајну улогу у политици и имала своју партију која је конкурисала доминантној Социјалистичкој партији Србије, а којој је на челу био управо њен супруг. То је сметало многим Милошевићевим сарадницима, па тако и брату југословенског амбасадора у Москви. Књига због тога замало није штампана, али ипак је на крају Милошевић био тај који је одобрио да књига ипак буде објављена, с предговором какав је написан.

Интересовање за Путина порасло је током 2000. након што је на конференцији за штампу на Светском економском форуму у Давосу постављено питање „Ко је тај Путин?" Књига је настала као први покушај да Русија представи свету ново лице своје политике.

Поводом Путиновог 70. рођендана подсећамо на две преломне епизоде које су у многоме одредиле његову каријеру и живот. Прва се тиче његовог доласка на чело Русије.

Успон непознатог лица Путина В.В.

Дана 25. јула 1998. године председник Русије Борис Јељцин је издао указ број 886 „О Путину В.В." Указ се састојао од два реда: „Именовати Путина Владимира Владимировича за директора Федералне службе безбедности Руске Федерације, ослобађајући га са других дужности".

Претходно место са којег је Јељцин разрешио Путина, било је место првог заменика шефа председничке администрације. Наиме, Путин је у време именовања у ФСБ већ био високи функционер у Јељциновој администрацији. Изнад њега је стајао само Валентин Јумашев, свемоћни шеф Јељцинове администрације и касније муж Јељцинове ћерке Татјане.

Како се касније присетио Борис Березовски, идеја да Путина поставе за директора ФСБ-а дошла им је дан раније у разговору са Јумашевом. Након тога, Јумашев се одушевио овом идејом и отишао код Јељцина.

„Они [Путин и Јумашев] већ су имали свој однос", навео је Березовски. „Али ипак, после прилично кратког времена, Ваља [Јумашев] је рекао да је, генерално гледано, идеја била добра [да се Путин постави за директора ФСБ], отишао је код БН [Б.Н. Јељцин]. Ја га нисам гурао, нисам га лобирао у том тренутку. И тако је постао директор ФСБ-а".

То је потврдио и сам Јумашев у новембру 2019. У једном ретком интервјуу који је дао, изнео је детаље о раној Путиновој каријери у Кремљу. Тамо га је увео Анатолиј Чубајс 1997. године, који је Путина представио као „снажног кандидата с којим је радио у Санкт Петербургу" (Путин и Чубајс су обојица били чланови тима градоначелника Санкт Петербурга Анатолија Собчака почетком 1990-их). Путин је добио позицију у Јељциновој администрацији и тако је почео његов успон у Кремљу. Јумашев је признао: да, он је у лето 1998. препоручио Путина за место директора ФСБ-а. 

Владимир Путин је радио као директор ФСБ-а више од годину дана, мање од шест месеци био је секретар Савета безбедности Русије, када је 5. августа 1999. био позван на разговор са председником Борисом Јељцином. Јељцин је Путину понудио да на челу владе замени Сергеја Степашина, такође припадника специјалних служби на овој функцији. Ово је био део кадровске реконструкције у највишим ешалонима руске моћи: већ су три премијера смењена за годину дана.

Степашин је у мају 1999. постављен за премијера уместо Јевгенија Примакова, једног од лидера покрета „Отаџбина - цела Русија", који је забринуо Кремљ кандидујући се на изборе за Думу 1999, а који је у августу 1998. сменио Сергеја Киријенка са места премијера.

Избор за премијера: шта каже Дума?

Именовање још једног премијера можда не би било схваћено озбиљно да Јељцин није одмах именовао Путина за свог наследника, иако није било речи о превременој оставци председника. Путин је 9. августа 1999. именован за премијера, а 16. августа у Думи о томе вођена расправа. Била је то иста она Дума која је у пролеће 1999. покушала да покрене процедуру опозива Јељцина због распада СССР-а, растурања Врховног савета 1993. године и рата у Чеченији.

Посланици су се испоставили мекшим према потенцијалном Јељциновом наследнику: већина фракција, чак и опозиционих, договорила је такозвано „слободно гласање". То је омогућило Путину да добије већину гласова - 232 у односу на 84 посланика која су гласала против.

Из данашње перспективе, после 23 године с Путином, занимљиво је погледати шта су представници политичких партија рекли приликом гласања о његовом првом мандату на састанку Државне думе 1999. године.

Григориј Јавлински, "Јаблоко": 

„Представљен нам је кандидат за место премијера, али немамо предмет за разговор: немамо програм, немамо развијену позицију, немамо развијене принципе. Немамо чак ни партнера са којим бисмо могли да разговарамо о томе какве гаранције ће преузети ова или она политичка снага или странка ако се изгласа овај премијер. Ми немамо ништа од овога, али имамо државу која нам је драга и дужни смо и принуђени да разговарамо о овом питању. Значајан део посланика фракције Јаблоко неће гласати за кандидатуру Владимира Владимировича Степашина (Смех и комешање у Сали, јер је Јављински спојио име два премијера). Мислим да вам је моја резервисаност сасвим јасна. Генерално, нисам изненађен овим. Значајан део посланика фракције Јаблоко неће гласати за кандидатуру Владимира Владимировича Путина. <...>

Сматрамо да је власт у земљи грађанска ствар и да специјалне службе такође треба да контролишу цивили. Неки посланици фракције Јаблоко подржаће кандидатуру Владимира Владимировича Путина - делом зато што смо задовољни одговорима на најважнија питања, делом зато што делимо оцене Владимира Владимировича о тешким питањима на која је данас одговарао. Али најважније је зато што сматрамо да се мора учинити све да се смањи обим и размере кризе која се поново појавила у Русији. Пре свега, то је повезано са ситуацијом у земљи. Главни проблем у земљи данас је рат."

Олег Морозов, "Руски региони":

„За Русију промена власти, смена кабинета није нимало обичан догађај. Видимо како се ове одлуке одражавају на финансијским тржиштима, како је политичка ситуација у земљи буквално у грозници. А при том, упркос томе, код нас је учесталост мењања кабинета једнака учесталости промене кравате председника, што председник из неког разлога не воли једном у три месеца. Иначе, није случајно да смо данас дали предлог да се ограничимо на питања подносиоцу захтева и да не правимо дискусију, да гласамо, да тако кажем, технички. Уосталом, заправо, данас нема шта да се расправља, јер не можемо озбиљно да разговарамо о личности кандидата. Не знамо његов програм, а он нам је, иначе, сасвим искрено рекао да ово није програм, ово није програмска представа. Не знамо личне квалитете Путина који ће некоме дозволити да дефинитивно каже: „Због ових квалитета Путин није добар", или обрнуто: „Он је толико јединствен и незаменљив да се без њега не може формирати влада".

Немамо разлога да верујемо да ће Путин радити боље од Степашина, као што нема разлога да кажемо да ће Путин радити лошије. У ствари, поново разговарамо не о шефу владе, не о кандидатури коју је предложио председник, већ о политичкој ситуацији у земљи у позадини Степашинове оставке и одлуке председника у вези са кандидатуром Владимира Владимировича Путина. И, иначе, ако погледате целу данашњу причу, ево оне коју види наш гледалац, онда је он, вероватно, одавно заборавио о чему разговарамо. <...>

Неопходно је пристати на Путинову кандидатуру јер председник има у залихама још неке кадровске рокаде, које ће, уколико се појаве, апсолутно онемогућити интеракцију парламента са владом. Предстоји нам усвајање буџета, предстоји нам доношење најважнијих закона, предстоји нам избори који би требало да буду одржани у нормалној друштвено-политичкој ситуацији, на време и по закону. Треће, дагестански фактор (одреди чеченских милитаната Басајева и Хатаба упали су у Дагестан почетком августа 1999. године). Не желим да ширим ову тему, али ово је далеко од случаја када треба пожелети пораз сопственој власти. Напротив, ова власт мора бити подржана на сваки могући начин."

Николај Харитонов, Пољопривредна странка:

Имам у рукама референцу овде - биографију Путина Владимира Владимировича. Данас разговарамо о његовој кандидатури. Председник нам га је, поступајући у складу са Уставом, представио. Он има 13 премештања током рада и службе. Веома добар рекорд. Углавном, добро, ако размислите, можете га одмах подржати и гласати. Није Путин крив што је данас постављен. Наша несрећа, несрећа што је данас у Русији на снази такав Устав. И нехотице се сећам филма који је био на екранима руске телевизије само неколико недеља, Окрутна романса. Женскарош у филму, кога је сјајно играо Никита Михалков, завео је, сећате се, Ларису Дмитријевну, па је оставио, а трговци за њу играли на рулету. Ево како данас код нас испада: следећи кандидат за место, за високо место председника владе Русије, данас се заводи, после извесног времена напушта се, а актуелна друштвено-политичка кретања нису гора од трговаца на рулету који играју у то куда да сместе бивше председнике владе. (Аплауз.) Тужна слика, пријатељи! Тужна слика. Не знам, не дај Боже, да ли би Владимир Владимирович, ако прође данас, дуго радио и да не би завршио у улози Ларисе Дмитријевне. Мислим да то неће испасти, нико га нигде неће вући. Драги пријатељи! Данас, гласајући за Путинову кандидатуру (а он то свакако добро разуме), нећемо му ставити ловоров венац око врата, већ тешку крагну са много нерешених проблема. Данас, без стида, иако Савет Федерације још није наглас признао, сви наглас говоре да је на територији Русије заиста рат. <...>

Становништво може да верује само властима које ће се борити за радни народ. И ми бисмо веома желели (опет, можда понављам), Владимире Владимировичу, да Ви, радећи у руској влади, постанете онај Рихард Зорге који ће стајати на стражи националне економије и на страни радног народа Русије."

Владимир Жириновски, Либерално-демократска партија Русије:

„Не можемо искључити могућност да се истовремено одрже избори 19. децембра (1999) за нови састав Државне думе, а ако ситуација буде повољна, и за председника земље. Мислим да би могли да иду ако не захтевамо оставку (председника), као што смо покушали у мају, већ ћемо, напротив, усвојити закон о гаранцијама за место председника Русија. Свака особа која напусти ово место мора да оде тихо, и отићи ће ако је заштићена од било каквог кривичног гоњења. Ово је боља опција од покушаја да некога натерате да оде, јер је историја Русије показала: нико никада није отишао, нико! Или крвљу, или с ногама напред. Е сад, да сте ви (Зјуганов) добили гласове НДР-а и Јаблока (за подршку импичменту), онда би вас Кремљ забранио исте вечери, 15. маја. Зато будите захвални што вам нису дали додатне гласове и спасили вас и Думу, јер би два декрета - о распуштању Думе и о забрани Комунистичке партије - била потписана истог дана када би се усвојило гласање према формули коју сте желели. <...>

Ако данас има Путина, онда идемо са њим. Ипак, он је служио у обавештајној служби, ФСБ, и зна шта се дешава боље него што ми овде говоримо. Вероватно, они који су остали у ФСБ-у и у обавештајним службама и даље имају осећај патриотизма, иначе би отишли ​​одатле. Ако постоји још један, ујединиће се под њим, али их натерати да створе нови тим и заштите Русију. Иначе, сви смо готови!" (Аплауз.)

Владимир Рижков, фракција "Наш дом Русија":

„Данас модел када владу формира једна особа, не узимајући у обзир мишљење парламента, не узимајући у обзир мишљење фракција Јаблока, Комунистичке партије, не узимајући у обзир став Жириновског. Овај модел не функционише. Имали смо само једну владу која је имала политички статус - Примаковљева влада. Пре тога је постојала Черномирдинова влада, која је имала бар једну фракцију и имала чврсту подршку барем ове велике фракције у Думи. Примаков се ослањао на већину Државне думе, тако да је имао одређену стабилност и чврстину. Киријенкова канцеларија је техничка, Степашинова канцеларија је техничка. Мислим да ће садашњи кабинет Владимира Владимировича Путина, као што се види из онога што се већ дешава, бити и председнички, технички кабинет, формиран без узимања у обзир мишљења Државне думе, без узимања у обзир ослањања на парламент. Сходно томе, зависимо од судбине, од расположења једног човека, и ми нећемо моћи да променимо овај модел на било који начин ако не покренемо питање реформе власти. <...>

Заиста се надам да ће парламентарне странке, главни председнички кандидати изаћи на изборе са јасним, прецизним, стручно разрађеним погледом на реформу државне власти. Друго. Зауставимо се коначно на нашем популизму. Зауставимо популизам. Популизам је већ облик политичког екстремизма. Свакодневно смо са вама у овој сали и врло често доносимо одлуке које уништавају економски и друштвени систем земље и јединство наше земље. И треће. Морамо учинити све што је у нашој моћи да створимо преседан за мирну, уставну транзицију власти са првог на другог председника. Много тога зависи од овога. Фракција Наш дом је Русија гласаће данас за кандидатуру Владимира Владимировича Путина. Сматрамо да је ово једина исправна одлука коју можемо донети у тренутној ситуацији."

Николај Рижков, "Снага народа":

Верујем, драги посланици, да данас морамо приоритетно размишљати о томе каква ће бити државна Дума, следећа државна Дума. Ако државна Дума буде таква да ће заиста променити Устав, што ће донети неки елементарни ред, можемо се надати да ће се ситуација у земљи променити. Ако се то не догоди, ситуација ће бити много гора. Сматрам да у свом говору нема потребе да анализирам стање привреде, стање у борби против криминала, у решавању друштвених проблема. Стално смо причали о томе. И ако, Владимире Владимировичу, сматрате да је потребно, прочитајте транскрипте наших говора када смо именовали Примакова на место председника, када смо поставили Степашина на место председника. За ово време, посебно у последње време, мало се тога променило, па мислим да су проблеми о којима се тада говорило остали и на њима треба радити. <...>

Недавно сам се заправо вратио из Југославије. Био сам тамо као председник комисије коју сте Ви формирали у јуну и још једном сам се уверио да смо издали Југославију. Једноставно смо је издали, а НАТО и Уједињене нације, заправо, данас настављају агресију. Ту се данас заиста дешава етничко чишћење, када се уништавају Срби, када се пале куће. Зато мислим да се заиста морамо вратити овом питању и то ће бити наша спољна политика. Посланичка група 'Снага народа' данас је на седници одлучила да гласа слободно, односно свако ће гласати како му одговара."

Генадиј Зјуганов, фракција Комунистичке партије:

„Већ на првом састанку новог сазива усвојићемо амандмане на Устав, а пре свега амандман који ограничава самовлашће једног човека. Позивам вас да се још једном вратите на ово, пре истека нашег мандата, можемо да усвојимо амандман, по коме ће сваки премијер бити дужан да се, пре оставке, овде јави заједно са Владом, а затим да понуди оставку. Нико од именованих премијера се никада није појавио у Државној думи (таква дужност је уведена 2008. године на предлог Дмитрија Медведева). <...> У Дагестану. Желим директно да вам кажем: обавештајци и ви, Владимире Владимировичу, знали сте пре месец и по дана шта ће се догодити у Дагестану. Знали су време и место. Какве су то службе које нису у стању да предузму свеобухватне мере након што је земља већ изгубила 100.000 људи у Чеченији?! <...>

Владимире Владимировичу, имате избор. Именовани сте за наследника. Чак и према традицији Енглеза, краљица још није именовала наследника. По свему судећи, Шахрај није завршио 92. члан Устава, где је потребно да актуелни председник именује наследника. Народ је суверен власти. Али имате избор: или да будете државник или надзорник, као што сваки од присутних има избор. Наша фракција ће слободно гласати по овом питању."

Путинови рођендани на председничком положају

Путин је свој прошлогодишњи рођендан провео на радном месту, а увече га je прославио с породицом и пријатељима, саопштио је тада његов портпарол Дмитриј Песков, додајући да Путин често заказује радне састанке на свој „лични празник", јер нема обичај да прославља рођендан. Ипак, од раног јутра Путин је примао честитке од иностраних колега. Рођендан Владимиру Путину су честитали председници Узбекистана, Таџикистана, Азербејџана, Турске, Казахстана, Киргистана, Туркменистана, Белорусије, премијери Израела и Јерменије и председник Кине. Што се тиче честитки, чланови руског Савета безбедности обично чине то телефоном, а поклони се понекад дају када дође до личних састанака.

Путин је своје рођендане обележавао доста разноврсно. Прве на положају председника, обележавао је у Санкт Петербургу. Прва таква прослава, његовог 48. рођендана 2000. године, организована је у Павловску, санктпетербуршком предграђу. Честитали су му рођендан опуномоћени представник председника Руске Федерације у Северозападном федералном округу Виктор Черкесов, губернатори Санкт Петербурга и Лењинградске области Владимир Јаковљев и Валериј Сердјуков, удовица Анатолија Собчака Људмила Нарусова, глумци Кирил Лавров и Михаил Бојарски, уметнички директор Маријинског театра Валериј Гергијев, тренер џудоа Анатолиј Рахлин, ректор Санкт Петербургског државног универзитета Људмила Вербицкаја, декан Правног факултета Санкт Петербургског државног универзитета Николај Кропачев, ректор Ст. Петербуршког рударског института Владимир Литвињенко, шеф пиварске компаније Балтика Тајмураз Болојев. Прослава је одржана у ресторану руске кухиње. Истог дана Владимир Путин је одржао радни састанак са председником Светске банке Џејмсом Волфенсоном, а увече присуствовали премијери опере Мазепа Петра Чајковског у Маријинском театру. Године 2004, Путин је рођендан прославио у Стрељни, у Санкт Петербургу, уз вечеру у Константиновском дворцу, а увече је у Доњем парку приређен ватромет.

Први пут ван родног града Путин је рођендан прославио 2007. године. Тада је у Катаринску салу Велике кремаљске палате у Москви позвао је сталне чланове Савета безбедности Русије - премијера Виктора Зубкова, прве потпредседнике владе Сергеја Иванова и Дмитрија Медведева, шефа администрације Кремља Сергеја Собјањина и друге, затим војно руководство земље (укључујући команданте родова и служби Оружаних снага, војних округа), официре и чланове породица војника који су погинули у обављању војне дужности.

Идуће 2008. године, Путин се опет вратио у Санкт Петербург. Неколико дана касније, 10. октобра, у Ново-Огарјеву Путин је новинарима показао двомесечно младунче усурског тигрића које му је поклоњено за рођендан. Тигрица, по имену Маша, затим је пребачена у „Сафари парк Геленџик ".

Пре 10 година, уочи Путиновог 60. рођендана,  Дмитриј Песков рекао да ће „председник садашњи јубилеј прославити у Санкт Петербургу, у кругу рођака и пријатеља". Путин није имао радне састанке, а честитке је примао телефоном.

У годинама на високим државним функцијама Путин је први пут узео слободан дан на свој 62. рођендан 2014. и одлетео у сибирску тајгу, „300-400 km далеко од најближе куће", како је саопштио Песков. Сам председник је, говорећи 9. октобра на седници Савета за развој физичке културе и спорта, рекао: „Прекјуче сам имао дан за шетњу, прошао сам скоро девет километара кроз планине."

Идуће, 2015. године, Путин је увече учествовао у утакмици Ноћне хокејашке лиге у којој је постигао седам голова, дајући значајан допринос победи свог тима НХЛ Звезде над НХЛ тимом резултатом 15:10. У тиму председника Руске Федерације, уз познате хокејаше, играо је и Сергеј Шојгу. Ова утакмица, чији је главни судија био председник Међународне хокејашке федерације Рене Фасел, одржана је у леденој арени Шаиба у Сочију, а на њеном крају председник Хокејашког савеза Владислав Третјак честитао је рођендан Владимиру Путину и уручио му медаљу „За верност и љубав према хокеју".

Свој 65. рођендан Путин је 2017. прославио у Сочију са бившим италијанским премијером, Силивијом Берлусконијем.

Свој 67. рођендан 2019. прославио је на отвореном са породицом и пријатељима. Лидери низа земаља ЗНД, као и председник Србије Александар Вучић, израелски премијер Бењамин Нетанјаху и председник Међународног олимпијског комитета Томас Бах, ујутру 7. октобра телефоном су честитали рођендан шефу руске државе. Дан раније Владимир Путин је заједно са министром одбране Сергејем Шојгуом посетио Туву, где је обишао сибирску тајгу и пео се на планине.

Идуће године био је у радном кабинету, а увече у кругу породице, будући да је епидемија ковида изменила природу већине друштвених окупљања па и оних које је организовао руски председник.

Како су се Путин и Буш разочарали један у другог

Минхенски говор Владимира Путина означио је прекретницу у односу Русије и Запада. Али до дефинитивног разилажења дошло је, по многима две године раније. Наиме, после сусрета америчког председника Џорџа Буша и председника Русије Владимира Путина у Братислави 2005. било је јасно да долази до до дефинитивног разлаза.

О томе су писали и западни медији. Према писању британског листа Тајмс, након састанка у Братислави Буш и Путин су били очигледно разочарани један другим: „Након првог сусрета у Словенији пре четири године, Џорџ В. Буш је рекао да је погледао у очи председника Путина и у њима видео душу човека коме може да верује. Састали су се јуче у Словачкој, а Буш је Путинов поглед сматрао непробојним. Некадашње поверење, изазвано глумљеним пријатељством и наивним надама у зближавање интереса, заменили су опрез и разочарење на обе стране. САД страхују да ће Путин испливати као ауторитарна личност са мало времена за плуралистичку демократију... Руси се, заузврат, суочавају са акцијама које виде као мешање САД у унутрашње ствари Русије и других бивших совјетских република; осим тога, они оптужују САД за двоструке стандарде у борби против тероризма".

Швајцарски лист Базлер цајтунг наставио је ову тему: „Од америчког председника Џорџа Буша, који је за мото одабрао успостављање демократије широм света, у односу на председника Русије, чија ауторитарност расте, могло би се очекивати нешто више од тромих наговештаја критике. То је оно што значи Бушова формулација о 'конструктивном дијалогу' који намерава да води са својим пријатељем Владимиром Путином у наредне четири године. Владар Кремља је заузврат извео паметан трик комбинујући вербално признање демократије са стварним порицањем демократских вредности. Тако треба тумачити Путинову изјаву да савремене институције и принципи демократије треба да буду 'адекватни садашњем развоју руског друштва, руској историји и руским традицијама'."

Француски лист Dernier Nouvel d'Alsace другачије оцењује сусрет Џорџа Буша и Владимира Путина: „То што је председник Буш одржао Владимиру Путину лекцију о демократији у Братислави иритира Русе. Међутим, обе стране знају да ова околност неће имати конкретне последице. У односима Вашингтона и Москве преовладава политика реализма. Они су потребни једни другима и на столу је пооштравање контроле над руским нуклеарним арсеналом, ограничавање продаје преносивих система противваздушне одбране, иначе одличног оружја за терористе, у замену за мање мешања САД у послове кавкаских република које траже да се одвоје од Москве. А свака од страна зна да друга у сваком тренутку може да искористи одређени 'адут'. Кинеско-руско приближавање не би се свидело Сједињеним Државама на исти начин као што кинеско-америчко приближавање не би пријало Русима."

Некадашњи директор Карнеги фондације у Москви, Дмитриј Тренин, чије смо погледе о сукобу у Украјини објавили у претходном тексту, имао је 2019. сасвим другачије оцене улоге и места украјинске кризе за Русију. 

„Преувеличан значај који се придаје ширењу НАТО-а имао је одлучујући утицај на политику Русије према Украјини", говорио је Тренин. „Управо је политика према Украјини постала пример најозбиљнијих грешака последњих година. Не ради се о акцијама на Криму које су биле реакција на оштру промену ситуације у Кијеву, већ, пре свега, о логици понашања која је довела до украјинске кризе 2014. године, а која је постала прекретница у целокупној спољној политици Русије у постсовјетском периоду. Поред неоправданог страха од напредовања НАТО-а, разлог за грешке био је укорењен у погрешним схватањима Кремља о тежњама украјинских елита и природи украјинског друштва. Веровало се да се украјинске елите могу кооптирати у пројекат евроазијских интеграција и да ће и Украјинци и Руси - две гране једног народа - то подржати. Постојала је и идеја да би без Украјине било немогуће достићи критичну масу за стварање евроазијског центра моћи са популацијом од 200 милиона људи."

„Путинов покушај да укључи Украјину у Евроазијску унију није био само узалудан", упозоравао је Тренин. „Таква интеграција, ако би могла да се покрене, била би изузетно проблематична од самог почетка, веома скупа за Русију и на крају би пропала: политички пројекат независности, од којег украјинске елите неће одустати, у принципу је некомпатибилан са било којим обликом интеграције са Русијом, чак и чисто економски. Чак и да је, као што је Кремљ вероватно очекивао, инстинкт самоодржања Виктора Јануковича прорадио у последњем тренутку и он растерао логор на Мајдану, за Москву би се то претворило у већу кризу у односима са Сједињеним Државама и Европском унијом, са још озбиљнијим последицама од оних које су настале као последица припајања Крима и издвајања Донбаса. Морамо да констатујемо да је држава Украјина велики и непријатељски сусед Русији, и то ће бити још дуго. Једино олакшање за Москву је то што домаћи проблеми Украјине више нису терет за Русију. Вероватно на дуже време, можда и заувек. Путиново време се, међутим, наставља и још је рано за извлачење коначних резултата", предвидео је Тренин.