У Шведској је у лето 1967. законом укинуто „ви". Од тада су сви са свима на „ти". Новинари су на „ти" и са премијером, и са краљем, и са члановима Шведске академије... Идеја једнакости на шведски начин почињала је од обраћања. Значи, ни „господине", ни „друже", него ословљавање именом или именом и презименом. Званично писмо не почиње се са „Драга госпођо Јохансон", него са „Хеј Моника". Тај дух егалитарности обликовао је и разговоре и дискусије на јавној сцени. Норма је да неистомишљеници дискутују, у толерантном духу, и да се кроз широко постављен дијалог долази до решења по мери већине. Дух Алмедалена прожео је читаво друштво. Али много тога се до данас променило...

Алмедален или Алмедаленска политичка недеља симбол је шведске демократије, отвореног дијалога и јавног дискурса који се креира кроз тај дијалог. Може да се опише и као велики сајам политике, медија...а у новије време и пи-ара и лобирања. Одиграва се у прелепом средњовековном граду Висбију, на балтичком острву Готланд, на врхунцу кратког шведског лета. Кад се први пут похађа, поготово у ово наше „доба цинизма", делује нестварно и утопијски.

Овогодишњи Алмедален ишчекивао се са нестрпљењем. Није га било две године, због короне, а у септембру су редовни избори (ванредних није било од краја педесетих)...и општи осећај био је да ће одржавање Алмедалена бити коначна потврда да су се ствари вратиле у нормалу; да је и после свега „стање редовно".

Можда су управо очигледни труд и напор да све буде „као и пре" и „нормално" стварали шум. Подсећало је мало на Меланхолију Ларса фон Трира - планета „Меланхолија" прети да ће ударити Земљу, осећај нелагоде је општи, али се сви понашају као да је „стање редовно".

На крају „Меланхолија" ипак удари... 

Лето на Готланду

За алмедаленске дане смештај у Висбију и околини мора да се резервише месецима унапред. Исто важи и кад је реч о картама за трајект и авион. Политичари, новинари, активисти, НВО-запосленици, лобисти и разни други који се баве политиком, јавним пословима и креирањем јавног дискурса „морају" да буду ту; Алмедален нипошто не сме да се пропусти. Ако се не резервише на време, немогуће је доћи и до карте за трајект, камоли до смештаја. По процени организатора тих дана на Готланд дође 30-40 хиљада појединачних посетилаца.

Амбијент на први поглед може да подсети на старогрчки полис. У присуству хиљада „грађана", „дијалози" у различитим „агорама", као и „перипатетичке шетње", трају буквално од свитања до сумрака (а почетком јула обданица је на Готланду дуга). Од рана јутра до вечерњих сати, у бројним „агорама" широм града на програму су семинари, дискусије, предавања, презентације... Буде их више од три хиљаде званичних и мало мање незваничних. Програм Алмедалена је књига од тристотинак страна; подсећа на каталоге филмских фестивала са безброј филмова.

Водећи медији - SVT (јавни сервис), TV4,  Афтонбладет, Дагенс нихетер, Екпресен ... - улогорени су у средишту полиса. Имају своје штандове и импровизоване студије, емитују програм уживо, гости им се смењују као на траци. Медији играју ту важну ролу. Осећају се важно.

На крају сваког „радног дана", у парку, са велике бине, лидер једне од парламентарних партија држи „слово". Свака партија има свој дан за представљање. Алмедаленски говори партијских лидера сматрају се „програмским", пошто обично најављују стратешки правац у предстојећем периоду. Поготово је то случај у изборним годинама, попут ове.

И овај пут од самог почетка било је веома интензивно - мали милион семинара о свему и свачему, искричави политички говори, предизборна оштрења и дебате... „Да ли бити Швеђанин мора да буде скупо?", тема је једног семинара која се посебно примила; стално је цитирана и парафразирана. Цене скачу, почиње да боли... То је једна од тема тренутка. Као и руска инвазија на Украјину. Мада... Дарт Вејдер и Зла империја тема су одавно, такорећи од памтивека. 

Смрт на Алмедалену

Упркос хиљадама семинара, упркос оштрим дебатама и пажљиво припреманим политичким беседама, Алмедален 2022 неће се памтити ни по чему од тога. На жалост. Памтиће ће се - по убиству, „на отвореној сцени".

У сред бела дана, пред масом света на централном тргу, у самом срцу фестивала, само неколико десетина метара од места где је председница Центра Ани Лев требало да одржи прес-конференцију, ножем је избодена психијатрица Инг-Мари Виселгрен, психијатријски координатор Шведских општина и региона (СКР). Од повреда је убрзо преминула.

И да је било „обично", убиство на том месту и у то време изазвало би шок и нелагоду. По свој прилици није било „обично", мада мотив није до краја разјашњен. Медији су брзо ископали да тридесеттрогодишњи убица има везе са екстремно десном, расистичком организацијом Нордијски покрет отпора и да је по „мајнд-сету" близак тој „школи мишљења". Полиција је најавила како ће убиство бити третирано као терористички чин и чују се мишљења како је трагедија могла да буде и већа. Лик, кажу, подсећа на Брејвика.

Независно од тога шта ће се установити после истраге и суђења, брутална физичка ликвидација у последњој оази идиле шведског сна, скоро да у себи носи шекспировски елемент.

Истог тренутка отворила се пукотина која раздваја епохе; оно што је било и ово што је сад, као најава оног што долази. Таквог насиља на Алмедалену никада раније није било. Јесте у последње време било „весника буре" - кад су на Алмедален почели да долазе (екстремно десне) Шведске демократе и њихови следбеници. Тензије су се дигле, инциденти су постали учесталији, а већа присутност полиције - нужност. Ипак, није падала крв.

Кад је пала, „стандардне" предизборне теме - имиграција, интеграција, безбедност, здравство, школство, клима... за тренутак су скрајнуте. 

Дух времена 

Исте вечери, на алмедаленској сцени SVT-а (Шведског јавног сервиса), у емисији „Актуелт", поменута председница Центра Ани Лев и њен колега из Зелених Пер Болунд скрушено су се сагласили како је сада најважније од свега да се стане на пут даљој радикализацији друштва и да се сачувају отвореност, демократија и дијалог. Обоје су констатовали како се атмосфера променила и да се насрће чак и на дијалог као такав, што је било незамисливо. Нису они толико директно говорили о Шведским демократама, али је јасно на шта су мислили. „Нова" реторика и култура јавног општења ступила је на велику сцену заједно са њима.

Док је у SVT-овом импровизованом студију разговор (пун пијетета према жртви) још трајао, недалеко одатле, као и од места убиства, захуктавала се „Ди-џеј битка", најпопуларнији алмедаленски вечерњи „ивент", где копља укрштају политичари из супарничких партија. „Ди-џеј битку" смислила је и организује једна пи-ар агенција и годинама уназад око те „битке" влада таква (несхватљива) фама да се увек тражи карта више. Ни те вечери није отказана. Штавише, било је пуно. Мегдан су водили подмлаци Центра и Конзервативаца... Судећи по фотографијама, било је лудо зезање.  Живот иде даље, а на младима свет остаје...

Који дан раније, социјалдемократска премијерка Магдалена Андерсон упозоравала је у свом говору како ће се земља неповратно променити у случају да Конзервативци (и њихови привесци) удружени са есктремно-десним Шведским демократама освоје власт после избора.

Убиство у срцу Алмедалена и журка после њега као да сугеришу да се „дух времена" неумитно променио, независно од тога ко ће победити на изборима. 

Друштво у коме су сви на „ти" 

Концепт Алмедалена, који су касније преузели и Данци, Норвежани и Финци, а у новије време и Естонци, тековина је Улофа Палмеа. Али, исто тако би могло да се каже како је то био плод духа једног другог времена.

Палме је 1968, као министар образовања и један од кандидата за председника Социјалдемократске партије (самим тим и премијера), летњи одмор проводио на Готланду, заједно са породицом. Летовао је као обичан грађанин, није имао никакво обезбеђење, и мештани би, кад га виде, приупиткивали шта их је већ интересовало. На крају се Палме обратио са приколице камиона - преко мегафонског озвучења одржао је говор и потом одговарао на питања...

Са неформалним алмедаленским наступима наставиће и наредних година, као председник Социјалемократске партије и премијер. Непосредност није била само његов лични стил, већ и начин да се потцрта особеност шведског пута и визије демократског социјализма. Опет, у жељи да Палмеу и Социјалдемократама опонирају, у Висбију ће, у исто време кад и Палме, почети да се појављују и представници других политичких партија, да представљају своје програме и идеје. Захваљујући томе догађај ће временом постајати „свепартијски", шире друштвени и на крају нека врста „јавног добра".

О томе какво је то време било, и каква су била стремљења, говори и један други детаљ. У Шведској је у лето 1967. законом укинуто „ви". Од тада су сви са свима на „ти". Новинари су на „ти" и са премијером, и са краљем, и са члановима Шведске академије... Идеја једнакости на шведски начин почињала је од обраћања. Значи, ни „господине", ни „друже", него ословљавање именом или именом и презименом. Званично писмо не почиње се са „Драга госпођо Јохансон", него са „Хеј Моника".

Тај дух егалитарности обликовао је и разговоре и дискусије на јавној сцени. Норма је да неистомишљеници дискутују, у толерантном духу, и да се кроз широко постављен дијалог долази до решења по мери већине. Дух Алмедалена, дакле, није остао ограничен на острво. Прожео је читаво друштво. Дискусије на семинарима, трибинама, телевизијским сучељавањима веома су егалитаристички постављене и „минималистички функционалне".

Норма је, такође, да су и највиши државни функционери само службеници, да су доступни (јавности), неупадљиви, неразметљиви, да се не шепуре бесним аутомобилима, телохранитељима, прескупим сатовима и гардеробом... То углавном не чине ни највећи капиталисти. Своја богатства и класу, они демонстрирају на другачије начине. 

Друштвене мреже као убице непосредности 

Осврћући се уназад и поредећи оно некад и ово сад, новинарски ветеран, политички коментатор SVT-а Матс Кнутсон, који Алмедален прати деценијама, примећује да до највеће суштинске промене у природи Алмедалена није дошло због неке политичке промене, већ - експлозијом социјалних медија. То је, сматра, неминовно водило осеци непосредности и спонтаности.

Раније је, на пример, било уобичајно да (у Висбију) присутни министри, амбасадори, високо рангирани политичари и државни службеници, главни уредници и дописници, изађу у неки од локалних барова и ресторана, да попију мало или више, да се упусте се у неформалну причу са знанима и незнанима. Тога више нема...

И даље се одлази у барове и локале, али је другачије. Мобилни телефони су свуда, са њима и фото-апарати, камере, диктафони... Свако опуштање, неформалност, одступање од зацртаног, одмах бива регистровано и разглашено на Фејсбуку, Инстаграму, Тик-току, конвенционалним медијима... На крају, чак и да хоће, људи не могу да буду спонтани и природни. Морају стално да пазе кад и где излазе, с ким ступају у комуникацију, шта и колико пију...

Тако се, ето, и на Алмедалену - који је синоним за жив разговор, сусрете, непосредност - неминовно дошло до „политичког" питања да ли су за разговор, дебату, јавну дискусију уопште потребни „агора" и сусрети „очи у очи", или је будућност сусрета, разговора, размене мишљења, дијалога у Инстаграму, Зуму, Фејсбуку, Тик-току.... У следећем кораку, питање је и каквом поретку воде „дискурси" и „дијалози" које каналишу и артикулишу социјални медији, у чијој је природи да подстичу и потхрањују „конфликтност", јер то доноси „кликове" и „лајкове".

Утицај социјалних медија и ерозија друштвености, којој они често воде, није у Шведској тема од јуче. Показивало се још раније да је до прилично великог броја људи, поготово млађих (зависника од телефона и социјалних медија) малтене немогуће допрети - јер они буквално не излазе из зачараног круга онлајн „лајкова" и истомишљеништва (о чему год да је реч). А то су пунолетни људи са правом гласа; њихови гласови одлучују и тек ће одлучивати... И то је такорећи будућност демократије...

Парадокси консензуса елита 

Из перспективе миљеа где се одлуке намећу „одозго", силом и без разговора, постојање широког и елементарно демократског „мејнстрима" на први, а и други поглед, делује као благодет. Нормално се комуницира, поштује се неистомишљеник, тежи се усаглашавању ставова... На трећи поглед почне да упада у очи нешто чега у складној, хармоничној слици нема; комадић који понекад недостаје.

Различите бранше" и интересне групе које на Алмедалену, а и ван њега, „минглују" и „умрежавају се", некад се тако добро умреже да делује као да су једно (те исто); упркос наводним разликама, као да између њих нестане дистанца; као да се отупи оштрица критичности...

Ранијих година, екстремна десница (оличена у Шведским демократама) била је једини снажан субјекат изван „пакта о ненападању". Зато су је и означавали као антиестаблишментску. Неког другог видљивог „андерграунда", који би био довољно снажан не само да критикује и преиспитује мејнстрим, него и да изнедри и широј јавности наметне неке нове идеје - алтернативне, визионарске, какве год - није било. Све друго сувише је слабо приметно, „одсечено".

У међувремену, Шведске демократе су ушле у тал са Конзервативцима и Хришћанским демократама, односно кооптирани су, не би ли се ови заједно са њима некако домогли већине. На крају баладе, и „нацоши" су променили плочу - ни њихова критика није више антиестаблишментска, него пре свега антисоцијалдемократска.

Злочин без жртве

Познати случај Стуре Бергвала - „највећег шведског масовног убице" који то у ствари није био, него је признао десетине нерешених убистава зарад пажње и „лекића" - а да је то прошло код свих надлежних органа (полицијских, правосудних, медицинских) - један је од најилустративнијих примера како се и „идеалним системима" дешава да забагују, кад је „консензус елита" такав да одбија да чује било какав критички и неодобравајући глас.

У друштву консензуса, потенцијална опасност је консензус заснован из неког разлога на погрешним премисама, а нема никога да то преиспитује, доводи у сумњу, критикује. Односно, када су и малтене сви већи и релевантнији медији део консензуса, а критички гласови слаби или ирелевантни.

Уз ограду да сам овогодишњи Алмедален пратио преко медија, тако да немам целовитост увида, на основу онога што се дало чути, видети и прочитати - рекао бих како је шведско придруживање НАТО-пакту, као и „трагедија и фарса" са преговорима и умиљавањем Турској и Ердогану, било скрајнуто као тема, по сличном принципу који сам описао.

Партије су се бавиле „изборним" темама, медији су их у томе следили, а питање НАТО-а (као) није тема, док (мејнстрим) медији скоро ништа о томе нису питали...

Као и увек, време ће показати да ли је консензус естаблишмента у погледу чланства у НАТО-у (и преговора иза затворених врата са Турском), који је у великој мери ескивирао било какву отворену дискусију, био исправан или можда не.

Чак и да се покаже да је одлука о крају шведске двовековне војне неутралности била исправна у погледу безбедности земље, то не мења чињеницу да је октроисана без праве, отворене и демократске, јавне дискусије. И да је зарад додворавања „диктатору" Ердогану, Шведска показала спремност да изврши ревизију неких својих фундаменталних принципа.

Златановим стопама, не на Алмедален  

Чињеница да између 15 и 20 посто данашње шведске популације чине рођени ван Шведске и они којима родитељи нису Швеђани, често се спомиње у разноразним публикацијама. У метроу или на улицама Стокхолма, мулти-култи стварност је очигледна. Пре 30 или 40 година Шведска сигурно није била мелтинг пот; у последњих 15-20 јесте и то на веома особен начин. 

Узимајући у обзир лично искуство америчког и бразилског мелтинг пота, рекао бих да је шведски у много чему историјска новина, првенствено зато што је структура друштва - гледано у глобалном контексту - била изразито, или бар претежно средњекласна. Уграђивањем неолибералних реформи и разграђивањем социјалне државе, социјално-класне разлике се последњих година продубљују. То неминовно ствара јазове.  

Разградња солидаристичких и егалитаристичких постулата значи и мењање природе унутрашње лојалности. Последњих 10-15 година дођоша је стигло много; шведског модела је, с друге стране, све мање. „Машина" не успева све да усиса и „интегрише". Штуца. О томе колико је оних који су „испали из игре" речито говори размера и природа криминала. Пуцњаве, пушкарања, подметање експлозивних направа...и брутална убиства, планирана и са предумишљајем, никад нису били учесталији. 

Безбедност грађана постала је прворазредна тема. Сви би да то реше. На речима знају и како. Десни би оштрије казне и више затвора, леви више социјализације и ресоцијализације. 

У стварности, брзог и једноставног решења нема. 

Петнаест одсто других

На Алмедалену споменутих 15-20 одсто других није тако видљиво као у стокхолмском метроу. Наравно да је тешко рећи ко је ко и ко одакле долази само по изгледу лица или боји коже, али на Алмедалену је очигледно да главну реч воде бледолики, док су тамнопутији Швеђани ту још увек поприлично ретка врста, посебно као говорници у „агорама".

Златан се сматра националним благом Шведске, а његова прича ултимативним успехом. „Златанов пут" кроз опозицију доминантном наративу изгледа као прилично легитиман правац друштвене покретљивости - за некога из имигрантског предграђа попут Златановог Розенгорда ко жели да буде фудбалер. „Златанов пут" је, међутим, још увек знатно проходнији према неким другим одредиштима него према Алмедалену... Још је мање „Златана" који се нису комформирали и из прагматичних разлога интериоризовали доминантни наратив.

Демографска трансформација Шведске невероватних је размера за земљу од само десет милиона становника. На овај или онај начин редефинисање појма „ми" увелико јесте и неће престати да буде изазов - краткорочан, средњорочан и дугорочан. То је, у суштини, редефинисање нације. Око тога како то чинити више је веома различитих замисли. Независно чак и од самих замисли, подела у друштву је таква да онемогућава да било који концепт однесе превагу.

У последњих осам година у Шведској није било праве парламентарне већине. Владе су биле плод тешко описивих (и тешко разумљивих) соломонских решења. Истраживања јавног мњења указују да запетљаност (у чвор) лако може да се настави и после предстојећих избора. Већина, ако било ко до ње дође, опет може да буде танка. Што онда опет може да води у даље продубљивање подвојености и тензија.

Шведски модел 

Када је Палме „стварао" Алмедален, и то је представљало материјализацију настојања да створи „шведски модел", који би био алтернативан и визионарски не само у националним или скандинавским оквирима, већ и глобално. Дух времена је био такав; чинило се да је бољи и праведнији свет могућ и да борба за њега не само да има смисла, него да је и вредна жртвовања.

Генерација која је Шведску после Другог светског рата претворила у једно од најнапреднијих и најпрогресивнијих друштава у свету, није у свом видокругу и фокусу држала само Шведску. Она је желела да мења свет, првенствено дајући (свој) позитиван пример. То је била генерација која се није устручавала да „говори за свет", како је то рекао Даг Хамаршелд, који је као генерални секретар Уједињених нација убијен у Родезији.

Данашњу Шведску води генерација рођена у доба просперитета која нема непосредно искуство и сећање на тежа времена. „Ми радимо све по књизи (како треба), како је написано да се уради, али не знамо шта је патња...", каже један мој шведски пријатељ, који сматра да је недостатак таквог искуства лимитирајући. Склон сам да се сагласим са таквом дијагнозом. Рекао бих да је сада много више (само)задовољства и конформизма него праве воље и страсти да се воде „глобалне битке".

Поред тога што се етикетира као контроверзно, вођење глобалних битки и „говорење за свет" може да буде и опасно по живот, што показују судбине Дага Хамаршелда и Улофа Палмеа. Удобније је бринути само о својим личним и породичним стварима, или локалним, него се бавити правим силама, а поготово стајати им на пут.

Може бити да је моје виђење ствари идеолошки обојено, али мени - на основу виђеног и са овогодишњег Алмедалена - личи да је један недекламовани консензус да се „гледају своја посла"; другим речима, суштинско одустајање од улоге узорног модела за нешто друго и другачије.

Но, без обзира на то, лето на Готланду заиста је дивно. Штета би било тога се одрећи...