Потапање крстарице „Москва", командног брода руске Црноморске флоте, 14. априла 2022. симбол је нестанка и краја епохе чији је овај ратни брод био неизбрисиви део. На овој крстарици је пре 33 године био предвиђен први сусрет совјетског лидера Михаила Горбачова и америчког председника Џорџа Буша. Америчко-совјетски самит одржан у водама код Малте 2. и 3. децембра 1989. означио је крај Хладног рата. Потапање „Москве", сведока овог догађаја, симболички представља крај краја првог Хладног рата и започињање новог, Врелог хладног рата, који ће трајати још дуго, веома дуго.

Потопљена крстарица „Москва", понос руске Црноморске флоте, изграђена је у Николајевском бродоградилишту као део пројекта изградње десет крстарица класе „Атлантис". Од десет планираних изграђене су само четири, од којих су три ушле у употребу. Крстарица „Слава", што је било прво име крстарице „Москва", поринута је у море 1979, а у борбени распоред уврштена је 1982. године.

Простале два брода су још у употреби: крстарица „Варјаг", некада под именом „Црвена Украјина", сада је командни брод руске Тихоокеанске флоте, а крстарица „Маршал Устинов" налази се у саставу Северне флоте.

„Слава" је била брод међу најмоћнијим у својој класи, опремљен ракетама које су могле да носе и нуклеарну бојеву главу, са дометом од 1.000 километара, и које су могле да погоде и униште чак и тако велику и заштићену мету као што су носачи авиона. Име „Слава" крстарица је добила у знак сећања на истоимени брод који је 1917. херојски бранио Мозунски архипелаг. Преименована је 1996. године, када је понела назив „Москва". Депласман „Москве" био је 9.800-11.300 тона.

Потапање „Москве" је највећи борбени губитак светске флоте од 1982. године.

Крстарице из серије „Атлантис" су, као и нуклеарно оружје, служиле само као средство одвраћања, неопходна основа снаге потребне Совјетском Савезу да би водио дијалог са Западом о разоружању и сарадњи. Због тога није ни чудно да је управо „Слава" била предвиђена да буде место на коме ће бити окончан Хладни рат. Конструктори „Славе" тада су веровали да је тако потпуно испуњен смисао њене војне моћи, а то је изградња трајног мира. 

Било је то пре тридесет три године, у водама код острва Малте, где је одржан први сусрет тада новоизабраног америчког председника Џорџа Буша и совјетског лидера Михаила Горбачова.

Самит на отвореном мору

Први сусрет Буша и Горбачова припремао се готово целу 1989. годину и био је праћен драматичним променама у свету - рушењем хладноратовског система и блоковских подела. У октобру те године пао је Берлински зид, симбол поделе Европе. 

Буш је био опрезни конзервативац у спољној политици и није волео нагле промене њеног правца. Он није ни поздравио распад Совјетског Савеза, а у чувеном говору парламентарцима тадашње совјетске Украјине упозорио их је на „самоубилачки национализам".

О уласку источноевропских држава у НАТО под њим није било говора. Није журио ни да се диви совјетској перестројки и да демонстрира подршку Горбачову, укључујући ту и састанак на врху.

Председник Буш, а посебно његов утицајни саветник за националну безбедност Брент Скоукрофт, сматрали су да будући америчко-совјетски самит треба да доведе до смислених договора, а не да се своди на размену мишљења и симболичне гестове.

Али у Европи је Горбачов био невероватно популаран. Маргарет Тачер и Франсоа Митеран тражили су од Буша да се састане с Горбачовим што је пре могућно. После пада Берлинског зида појавила се потреба, по омиљеном изразу дипломата, за „синхронизацијом часовника".

Американци су предложили нестандардни формат самита, који би се одржао на ратним крстарицама на отвореном мору - првог дана на совјетској крстарици, а другог дана на америчком ратном броду „Белкнап".

Коментатори су се одмах присетили чувеног сусрета Наполеона и Александра I из 1807. када је на специјално изграђеном сплаву усред реке Неман потписан Тилзитски мир, према чијим одредбама су дотадашњи непријатељи, Француска и Русија, ступили у савез.

Амерички председник Буш волео је симболику споразумевања на бродовима, попут Френклина Рузвелта и саудијског владара Абдел Азиза ибн Сауда који су се срели 14. фебруара 1945. на америчком разарачу „Квинси" у Суецком каналу, што је довело до америчке нафтне доминације у региону. 

Сусрет је заказан за 2. и 3. децембар у водама малтешке луке у Ла Валети.

Бродски церемонијал

Крајем октобра 1989. командант совјетске Црноморске флоте добио је наређење од врховног команданта да припреми ракетну крстарицу „Слава" за састанак лидера Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава који ће се на њој одржати.

„Молим вас да разумете", рекао је главнокомандујући, „ово је борбена мисија којом треба да се обезбеди најважнији политички догађај, који ће пратити цео свет. Овде смо се консултовали, вицеадмирал Селиванов ће командовати групом бродова", рекао је командант совјетске Црноморске флоте.

Валентин Селиванов је у то време био начелник штаба Црноморске флоте. Припрема брода са нуклеарним оружјем на њему за дочек делегација, као и за пребацивање од Севастопоља до Малте за само месец и по дана, био је огроман задатак, на граници изводљивости.

„Слава" није случајно одабрана. Она је већ била позната Американцима, јер је у јулу 1989. године на њој изведен совјетско-амерички експеримент о могућности даљинског откривања нуклеарних крстарећих ракета стационираних на мору. Америчка група учесника користила је уређај са полупроводничким детектором гама зрака на бази кристала германијума високе чистоће и са снажном енергетском резолуцијом, који је постављен директно на лансер крстарице „Слава". Емисиони спектар добијен у року од 10 минута са вршним вредностима карактеристичним за различите изотопе уранијума, плутонијума и неких производа њиховог распада, потврдио је присуство нуклеарне бојеве главе. Истовремено, резултати мерења су показали да је на овај начин практично немогуће добити додатне информације о дизајну бојеве главе, што је одговарало обема странама.

Просторије „Славе" морале су сада да се припреме за рад делегација. Посада брода - више од 500 људи - припремила је поморски церемонијал.

„Моја кабина се спремала за Горбачова, главна кабина се спремала за председника Буша, доња кабина се припремала за делегацију, на десној страни била је наша, а на левој страни припремала се америчка радна просторија", присећао се капетан бојног брода Виктор Лесној, заповедник крстарице "Слава" од 1989. до 1993. године. „На брод смо утоварили око 13 тона комуникационе опреме, а са нама је била група од 5 људи из 9. управе КГБ-а, који су сервисирали ову опрему за везу. На броду је био и теренски штаб, а вицеадмирал Селиванов је био виши командант одреда, тако да сам му одмах подносио све извештаје, и он је на основу њих доносио одлуке."

За смештај руске делегације, на Малту је допловио је и путнички брод „Максим Горки" који је био укотвљен у близини луке у Ла Валети.

Вицеадмирал Селиванов је био у потпуности одговоран за ред и безбедност састанка. У то време страховали су од терористичких напада арапских екстремиста у Средоземном мору.

„Наша одбрана је била одлично организована, рониоци на дужности су били испод бродова тако да нико преко ронилаца није могао да нападне наше бродове", описивао је адмирал Валентин Селиванов.

Морнари су били потпуно спремни за сусрет. 

Интернационала у Ватикану

Управо пред Самит дошло је до важног обрта. Горбачов је тајним каналима дао сагласност за немачко уједињење, а да о томе није обавестио америчку страну. Уз то, на путу ка Малти, Горбачов се 1. децембра зауставио у Ватикану где се срео да папом Јованом Павлом II.

Оба ова потеза била су одлучујућа за остварење политике „Европе као заједничког дома", јер је један омогућавао уједињење Немачке и њену нову улогу, док је дијалог са католичким поглаваром, који је уз то био и Словен пољског порекла, омогућавао нову светску позицију Москве. То је био тек други пут да се руски владар среће са папом. Први пут то је учинио цар Николај I, који се срео са Гргуром XVI 1845. године.

Био је то историјски сусрет совјетског лидера с пољским понтифексом из Кракова који је био инспирација пољском покрету „Солидарност". Први и једни пут тада се на Тргу Светог Петра у Ватикану чуло незамисливо - интонирана је мелодија химне међународног радништва „Интернационала", а затим папска химна.

Горбачов је у пратњи 24 совјетска званичника и своје супруге Раисе стигао на Трг Светог Дамаскуса прошавши кроз ватиканску капију „Ренесанса" тачно у 10.50, где га је сачекао Папин шеф кабинета, бискуп Дино Мондући. После почасног поздрава швајцарске гарде, Горбачова је на трећем спрату Апостолске палате дочекао папа Јован Павле II у белој папској одори. Обратио се совјетском председнику речима „господине Председниче", а Горбачов му се обратио речима „Свети оче", односно „Ваша светости", како је то учинила Раиса Горбачов. Горбачов је тада имао 58, а папа Војтила 70 година.

Папа је у 11.03 увео свог госта у приватну библиотеку, где су, како је и било предвиђено протоколом, првих минута разговарали само њих двојица, без преводилаца, споразумевајући се на руском. 

Белешке на разговору водио је Горбачовљев саветник Александар Јаковљев. Оне су тек однедавно први пут доступне јавности. Овај сусрет није био изненађујући само по томе што се десио, него још више по сагласности коју су показали лидери две крајње конфронтиране идеологије, атеистичког комунизма и католичанства, говорећи о будућности Европе и Европи као „заједничком дому". 

Разговор два Словена

Горбачов је поздравио папу, примећујући да је то „сусрет два Словена, поред осталог". „То не значи да је панславистички", продужио је и додао „да је мисија словенских народа да ојачају разумевање људских вредности у животу, миру и свеопштој добробити". Папа се сложио са овим речима.

Горбачов је наставио рекавши да је сигуран да ће папа оставити „огроман траг у историји", приметивши да обојица често користе „сличне изразе" када говоре о својим гледиштима о свету, што указује да постоји „слагање у мишљењима": „Не знам зашто, али био сам сигуран да ће доћи до овог сусрета. Не само зато што је то у интересу човечанства, него је то важно и због тога што смо савременици и што имамо велики задатак да ујединимо наше мисли и циљеве", рекао је Горбачов и захвалио се Јовану Павлу II на позиву да посети Ватикан, изражавајући поштовање за његове мировне напоре.

Овај сусрет обележила је визија Европе која „дише на оба плућна крила", о чему су се двојица вођа до тада две међусобно искључиве идеологије, сагласила. Папа је одговорио да он дели Горбачовљеву визију, посебно када је реч о људским правима и слободи вероисповести. Он је такође нагласио да је „Европа заједнички дом".

„Ја сам размишљао о овоме релативно рано, још 1980, када сам објавио да заштитници Европе треба да буду, поред Светог Бенедикта из латинске традиције, и Ћирило и Методије који представљају источно-византијску, грчку, словенску и руску традицију. То је мој европски кредо", рекао је Јован Павле II. „Било би погрешно за свакога да тврди да промене у Европи и свету треба да следе западни модел. То је против мојих најдубљих уверења. Европа као учесник у светској историји треба да дише са оба плућна крила", рекао је тада папа.

Горбачов је затим испричао да је у једном тренутку „председник Реган покушао да ме учи како да водим процесе у својој земљи", али да је он одбио да „води разговор попут тог", пошто „разговор може да постоји само уз узајамно поштовање и реализам". 

Након Ватикана, Горбачов је продужио на Малту. 

Невреме на Малти 

Морнари су били потпуно спремни за сусрет. Али уочи састанка америчког и совјетског лидера који је требало да се одржи на совјетској крстарици „Слава", у ноћи 2. децембра време код обала Малте почело је нагло да се погоршава.

Брзина ветра достигла је 27 метара у секунди, а таласи су се подизали и до 5 метара висине. И совјетске и америчке крстарице су се одвојиле од везова. Адмирал Селиванов је отишао на обалу код министра иностраних послова СССР-а Едуарда Шеварнадзеа. Касније је испричао:

„Ускочио сам у чамац, дошао до Шеварнадзеа, и рекао му: 'Едуарде Амбросијевичу, не можете сада код мене'. Он каже: 'Зашто?' Кажем: 'Олуја је, погледајте кроз прозор'. 'Па, ти си дошао', одговорио је Шеварнадзе. Ја кажем: „Ја сам као мајмун, скачем, могу све, а Ви? Пребацивање је немогуће, треба да се састанете на другом месту."

Шеварнадзе је предложио да се преговори воде на броду „Максим Горки". Због тога је самит на Малти добио надимак „Самит морске болести".

Амерички председник био је смештен на броду „Белкнап", у кабини команданта, адмирала Џонатана Д. Вилијамса. Чим се по доласку сместио , покушао је да пеца на репу брода, али без успеха.

Прва ноћ је била пријатна и море је запљускивало брод, али већ следећег дана јаки удари ветра пореметили су већи део распореда.

Ни Горбачов, који је боравио на „Максиму Горком", није желео да иде на „Славу", где је био заказан први састанак. Уместо тога, америчка делегација с председником Бушом кренула је на „Максим Горки".

„Улазак на брод био је изазов, јер су набујали таласи отежавали корачање", прилао је касније амерички председник. „'Максим Горки' је био прелеп, са огромним стакленим прозорима. Недавно реновиран, допловио је ради смештаја совјетске делегације и особља. Горбачов ме је сачекао на врху степеница испред салона. Стигао је касно претходне ноћи и изгледао је уморно, али се смејао. Био је обучен у тамноплаво одело на пруге, крем белу кошуљу и црвену кравату. Коса му је била дужа него што се сећам од прошле године", описао је амерички председник долазак на „Максим Горки".

Записници са разговора

У припреми за састанак на Малти, америчка страна је полазила од погрешне процене да ће совјетски лидер вршити притисак за повлачење америчких снага из Европе, све док Бушу у директном разговору Горбачов није поновио да је већ јавно у бројним приликама изјавио да америчко присуство са НАТО савезом има стабилизујућу улогу у Европи, посебно против немачког реваншизма. 

Записници свих разговора на Малти још увек нису у целини доступни јавности, посебно они са радних сусрета чланова две делегације. То је током година било погодно тле за спекулације о томе шта се заправо догодило на Малти, да ли је ту договорено совјетско напуштање источне Европе, распад СССР, па и да се чак разговарало и о догађајима у Југославији.

Постоје америчка и руска верзија записника разговора двојице председника и однедавно су неки њихови делови објављени. Они су се неколико пута срели у пратњи својих делегација, а три пута у четири ока.

На Самиту Горбачов се сагласио са мирним променама у источној Европи и обећао да се Совјетски Савез, чија се армија још налазила у источној Европи, неће мешати у те промене, што се односило и на Југославију.

„Мирна промена је у току, наша позиција је немешање. Процес промене може бити болан, али верујемо у немешање", саопштио је Горбачов.

Говорећи посебно о источној Европи током одвојеног састанка с Бушом 2. децембра, од 12.00 до 13.00, Горбачов је констатовао да процеси у источној Европи приближавају САД и СССР. Али је одмах исказао и своје неслагање:

„Оно што ми се не допада, јесте када неки амерички политичари говоре да Европа треба да се уједини на основама западних вредности. Ми смо дуго били оптуживани да извозимо идеологију", рекао је совјетски лидер, додавши да немачки канцалер Кол „исувише жури у немачком питању", и да то „није добро".

Горбачов је поставио питање и да ли ће уједињена Немачка бити у НАТО-у или ван њега. „За одговор је прерано и ми не треба да га дајемо - треба да га оставимо да све иде природним током", рекао је Горбачов. „Ви и ја нисмо одговорни за поделу Немачке. Нека историја одлучи шта треба да се догоди. Потребно је да се у овоме разумемо."

Овај одговор је протумачен као сагласност да НАТО остане у Европи и да уједињена Немачка буде његова чланица.

Културни модели и вредности 

Док су бројне теме покренутена Самиту, од Кубе и Филипина до нуклеарног оружја и разоружања, прошле у релативно мирном тону и благој дискусији, разговори су добили полемичан тон када су на ред дошле теме које су се до данас развиле у узроке „новог Хладног рата": доминација једног модела и уједињење Европе на основу „западних" вредности и институција које су њихови носиоци, америчко уплитање у европским земљама и карактер будућих односа „истока" и „запада" на европском континенту.

Овде је реч заправо била о улози НАТО-а као носиоца и „браниоца западних вредности", али и о покренутим сепаратистичким и сецесионистичким процесима на основама различитих „културних модела" и „вредности". Ту је суштина и интонација разговора била много другачија од оне која је владала на сусрету Горбачова и папе Јована Павла II.  

На Бушову примедбу да је Совјетски Савез сада ближи Европи, Горбачов је реаговао: „Прво, одбацујем опаску да смо ближе Европи. Подједнако смо укључени и интегрисани. Свесни смо вашег учешћа и сваки приступ који одбацује умешаност и улогу САД био би нереалан и неконструктиван. То би била грешка. Прихватање ваше улоге је основна тачка код нас", рекао је Горбачов. „Морамо побољшати стабилност, ограничити штету и побринути се да не уништимо инструменте који су одржавали равнотежу, већ да трансформишемо Организацију Варшавског уговора и НАТО-а. Требало би да промене иду у смеру њихове више политичке него војне природе. Нека дође до промене њихове конфронтацијске природе. Наши генерали су већ започели контакте, али треба нам још тога", рекао је Горбачов.

Горбачов се затим поново вратио на тему окончања поделе Европе на основу западних вредности коју „промовишу неки амерички лидери". Ако се та идеја не користи само за пропагандне сврхе, већ треба да постане основ за практичну политику, совјетски лидер је оценио да се тако „праве многе глупости". „Извоз западних вредности" звучи слично као совјетски „извоз револуције", навео је.

Горбачов је указао да промене „неће проћи безболно", као и да ће на неким местима „ситуација чак постати критична". Затим је рекао да је недавно о томе разговарао с канадским премијером који је забринут због Квебека, који дуги низ година тежи сепаратистичким циљевима. „Чак ми је тада пала на памет мисао: зашто је амерички Конгрес укључен у догађаје у балтичком региону, а не да помогне Канађанима да реше проблем Квебека", запитао се совјетски лидер. Горбачов је овде мислио на иницијативе и дискусије у америчком Конгресу које су подстицале и охрабривале отцепљење совјетских балтичких република. 

Председник Буш је одбацио примедбу да дискусије о западним вредностима имају деструктуивни циљ. „Свака дискусија о западним вредностима у НАТО-у или у другим западним организацијама потпуно је природна и нема деструктивну сврху. Уосталом, шта су западне вредности? Оне су, ако хоћете, слобода говора, отвореност, жива расправа. У економској области - подстицај за напредак и слободно тржиште. Ове вредности нису нешто ново или тренутно. Дуго смо их делили са западним Европљанима, оне уједињују Запад. Поздрављамо промене у Совјетском Савезу или Пољској, али их никако не постављамо против западних вредности. Зато желим да што боље разумем ваше гледиште како би се избегао било какав неспоразум", узвратио је Буш.

Горбачов је поново елаборирао ово питање: „Главни принцип који смо усвојили и који следимо у оквиру новог начина размишљања јесте право сваке земље на слободне изборе, укључујући и право да преиспита или промени свој првобитни избор. Ово је веома болно, али је реч о основном праву: праву да се бира изнутра без мешања са стране. САД се придржавају одређеног друштвеног и економског система, који је амерички народ изабрао. Па нека други људи сами одлуче коме ће се Богу, сликовито речено, клањати. За мене је важно да се тенденција ка европској обнови, која се уобличила у источној и западној Европи, креће у правцу међусобног приближавања. Резултат неће бити копија шведског, енглеског или совјетског модела. Не. Испоставиће се нешто што ће задовољити захтеве садашњег степена развоја људске и европске цивилизације".

Амерички председник је поновио да САД „одобравају самоопредељење и расправе које иду уз то", али је затражио да се тај приступ „протумачи у позитивном светлу" јер „западне вредности никако не значе наметање нашег система у Румунији, Чехословачкој, па чак ни у ДДР-у".

Након што је интервенисао и државни секретар Џемс Бејкер, рекавши да то све никако не значи „право на наметање свог пута другима", совјетски лидер је закључио: „Ако неко тврди да полаже право на коначну истину, може очекивати катастрофу."

Горбачов је затим упитао зашто су јавност, отвореност и плурализам „западне вредности", када су то и „наше, заједничке вредности". Амерички председник је на крају закључио да би требало избегавати речник који изазива било совјетску, било америчку забринутост. 

После овог састанка портпарол Михаила Горбачова, Генадиј Герасимов, изјавио је: „Данас, у 12.45 означен је крај Хладног рата".

Критичари Михаила Горбачова оптужују га да је на Малти превише попуштао, посебно обећавајући немешање у процесе у Источној Европи, не цењкајући се да добије било шта конкретно заузврат. Међу Горбачевљевим критичарима је и адмирал Селиванов. „На Малти су, како се генерално показало, донете коначне одлуке о распаду Совјетског Савеза", сматрао је адмирал Селиванов. За успомену на Малту, адмиралу су остале две столице са натписима за угледне госте и сто који је његова супруга купила за конференцијску собу крстарице.

Украјински комунистички песник Борис Олејник касније је тврдио да се током Малтешког самита сама природа побунила против „безбожне завере". Бивши Горбачевљев преводилац Павел Палашченко, напротив, сматрао је симболичним то што је самит са ратних прешао на путнички брод, а службеник протокола Владимир Шевченко, касније шеф протокола Бориса Јељцина, рекао је, говорећи о симболици атмосферских прилика тих дана, да је одмах по завршетку преговора засијало сунце и време се примирило.

Потапање крстарице „Москва" 14. априла 2022. означило је крај једне епохе, крај краја Хладног рада, у којем је овом броду била намењана велика улога. Невреме јој је онемогућило да то доиста и постане, а још веће невреме послало ју је на дно Црног мора.

Много година биће потребно да се оконча управо започети „Врели хладни рат" и брод „Москва" се поново појави на површини мора.