Из ове године Европа излази са повеликим списком нерешених криза: пандемија, проблеми са Пољском и Мађарском, варнице између Париза и Лондона, хронична мигрантска криза, пораст ксенофобије и исламофобије, размирице око параметара из Мастрихта, огромни јавни дугови, инфлација, енергетска криза, баук Кине и Русије, криза у Украјини, неповерење према Турској, балканско буре барута увек спремно да експлодира. Шта Европу чека 2022?

"Европа зна како се кризе претварају у прилике за напредак", говорио је Жан Моне, један од "очева" Европске уније. Тачно, али превише криза може и да нашкоди ЕУ, тим пре што она из Монеовог времена нема много сличности са данашњом, ни по броју а још мање по капацитету лидера држава чланица: пандемија корона вируса, проблеми са ауторитарним режимима у Пољској и Мађарској, заоштравање односа са Великом Британијом око Северне Ирске, баук Кине који све више кружи Старим континентом, варнице између Париза и Лондона око рибарења у водама Ламанша, хронична мигрантска криза, пораст ксенофобије и исламофобије, размирице око параметара из Мастрихта и потребе да буду промењени, огромни јавни дугови, инфлација, криза у Украјини, енергетска криза, латентно неповерење на ивици инцидента са Турском, балканско буре барута увек спремно да експлодира. 

Монеова Европа која је из криза излазила јача и уједињенија имала је шест или, касније, максимално 12 држава чланица. Ако погледамо историју ЕУ запазићемо да су последње велике одлуке донете када је број звездица на застави ЕУ одговарао перфектно броју чланица, а на њеном челу су били Хелмут Кол, Франсоа Митеран, Фелипе Гонзалес, Ђулио Андреоти, Жак Делор... Сви они су веслали у истом смеру, осим британске премијерке Маргарет Тачер.

Европа малих и великих егоизама

У данашној ЕУ нема више Велике Британије, али се број малих и већих "Тачерки" умножио. И даље постоји језгро које стреми ка федерализацији ЕУ, али има много више оних који би "Европу нација", "Европу малих и већих егоизама", Европу осуђену да буде само велико тржиште под кишобраном и заштитним крилом САД а не геополитички субјект на планетарној позорници. Некада је то била само Велика Британија, а данас су земље Вишеградске групе, прибалтичке републике и Скандинавци.  

Додатни проблем је што је Немачка традиционално резервисана, невољна да користи своју снагу и потенцијал, и даље истраумирана болним искуствима 20. века,  у вечитој дилеми Томаса Мана: да ли желимо европску Немачку или немачку Европу.

У Француској је дошло до драстичног померења ка десници бирачког тела. Суверенисти и популисти имају преко 50 одсто подршке судећи према рејтингу три председничка кандидата: Валери Пекрес, Марин Ле Пен и Ерика Земура.

Италија живи срећну епизоду између две ноћне море захваљујући Марију Драгију док се добром делу Италијана диже коса на глави на помисао шта их чека када поново о њиховим животима буду одлучивали Матео Салвини, Ђорђа Мелони и "петозвездаши". 

У Шпанији Народна партија иде све више у десно, што су показали и последњи избори у Мадриду, с циљем да заустави хеморагију гласача ка Воксу Себастијана Абаскала, носталгичара за за Франковом диктатуром и временима у којима су Шпанци протеривали муслимане са Иберијског полуострва. 

Француски кључ

Због свега претходно реченог, победа Емануела Макрона је од фундаменталног значаја за будућност ЕУ. Нових пет година Макрона у Јелисејској палати не значи, само по себи, да ће ЕУ имати светлу будућност и да ће потећи мед и млеко, али је дефинитивно једина нада за наставак процеса даљег продубљивања интеграција ЕУ и избегавања дубљих криза. 

Евентуална победе Марин Ле Пен, Ерика Земура па чак Валери Пекрес би имала серију негативних последица и ван граница Пете републике. Десничарски шеф државе у Јелисејској палати не би само ојачао националпопулистичке и суверенистичке снаге у другим чланицама ЕУ него би директно утицао и на резултате парламентарних избора у Италији и Шпанији који су на програму 2023. године.

Имајући у виду ситуацију у Палати Киђи и Монклои, нико се неће изненадити ако бирачи буду позвани већ у 2022. години да изаберу нове сазиве италијанског и шпанског парламента, ако дође до радикалних промена у Француској. 

У Риму ћемо већ у јануару имати расплет. Премијер Марио Драги је индиректно ставио до знања да му је намера да постане председник Италије и да ако партије које подржавају његову владу не буду гласале за његову селидбу на Квиринал, он ће поднети оставку на премијерску функцију. 

Лидери италијанских партија, поготово популистичких и суверенистичких, имају велики проблем са Драгијем јер он својим радом, стилом, озбиљношћу, једноставношћу и изнад свега ефикасношћу, показује све њихове мане и неадекватност да воде државу.

Салвини и Мелони избор Драгија за председника Италије све више доживљавају као баласт. Са Супер Маријом на Квириналу сваки премијер у палати Киђи биће под неком врстом супервизије а Брисел, Берлин, Париз и Вашингтон ће у Драгију имати привилегованог саговорника. Сценарио који се подједнако не свиђа Мелонијевој и Салвинију, с обзиром на то да имају премијерске амбиције. 

План популистичко-суверенистичког италијанског двојца је да се Драги примора да остане још годину дана у палати Киђи и да комплетира посао извођења Италије из кризе и обезбеђивање пристизања новца из фондова ЕУ за опоравак од пандемије.

Њихова парола је: боље да варимо Драгија још годину дана у палати Киђи него да га трпимо седам година на Квириналу. За разлику од њих, добар део грађана Италије жали што нема два Марија Драгија: први да остане у премијерској фотељи а други да заседне на председнички трон у папској и краљевској палати на Квириналу. 

Емануел Макрон ће у следећих шест месеци бити и некрунисани краљ ЕУ. Нема сумње да ће француски шеф државе искористити максимално председавање Европском унијом да лансира имиџ државника који види даље и боље од других. Француска са својим турбо национализмом је више карикатура него сила у планетарним размерама, и поред нукларног арсенала и столице у Савету безбедности УН. Али, ЕУ набилдована француским "grandeur-ом", витаминизована немачком економијом, са тржиштем од пола милијарде и другим БДП-ом на свету, нешто је сасвим друго.  

Федерализација Уније

Следећи Монеову максиму о кризи и приликама за нови напредак, пандемија коронавируса је створила услове за тзв. Хамилтонов моменат. Реч је о феномену названом по првом секратару финансија САД Александру Хамилтону, који је са стварањем заједничког јавног дуга 13 америчких држава поставио темеље  за федерализацију САД. До пре пар година је било незамисливо да Европска централна банка интервенише и заштити економије државе чланица, а тек је део политичке фантазије било стварање заједничког дуга. 

Сада је потребно искористити "Хамилтонов моменат" за  нови покушај федерализације ЕУ.  Међу првим приоритетима Макроновог председавања Унијом је редефинисање Пакта стабилности. Први на удару ће се наћи параметри из Мастрихта: однос јавног дуга и БДП-а и дефицита, то јест обавеза свих чланица ЕУ да држе јавни дуг испод 60% БДП-а а да дефицит не прелази 3%. Примера ради, дуг Француске је порастао на 117% БДП-а у 2021. години, а дефицит у 2020. години износио је 9%. 

Позитивни сигнали у правцу реформе Пакта стабилности су стигли од највећих заговорника поштовања ригидне фискалне политике и мастрихтских параметара, Немачке и Холандије. Нове владе Олафа Шолца и Марка Рутеа су у програмима нових влада предвидели корекције. Међутим, то не значи да ће договор бити ни брз ни лак. 

У првом семестру 2022. године Макрон има намеру да "посеје" семе федерализма у бројним секторима и да одреди правац кретања ЕУ у деценији која је тек почела,  то јест до 2030. године. Радиће се на реформи Шенгенског споразума, нове миграционе политике, одбране и стварање заједничких оружаних снага. 

Макрон ће покушати да отвори и питање промене система одлучивања унутар ЕУ, односно искључивање или свођење на минимум консезусног одлучивања. Од успеха те иницијативе зависи брзина и судбина даљег проширења ЕУ на државе Западног Балкана. Са Макроном у Јелисејској палати Србија и њене комшије имају чему да се надају у погледу даљег придруживања ЕУ; са Пекресовом, Земуром или Ле Пеновом, проширење ЕУ ће ући у летаргију до неких бољих времена. 

Хладан туш сдесна 

Међутим, победа Земура, Ле Пенове или Пекрес на председничким изборима неће бити само хладан туш за европске аспирације западнобалканских земаља, то ће бити и тежак ударац за даљу федерализацију ЕУ. Све троје десничарских кандидата се залажу за преимућство националних закона над комунитарним, као и за првенство националних судова над европским. Ради се о очигледним антиисторијским намерама и покушају враћања точка уназад. 

Сам покушај стварања тзв. "Европе суверених нација" који су у случају победе на председничким изборима најавили француски десничарски кандидати, био би почетак краја ЕУ. На истој таласној дужини са Земуром, Пекрес и Ле Пенововом су италијански лидери Салвини и Мелони, као и мађарски премијер Виктор Орбан и стварни владар Пољске Јарослав Качињски. 

Парадоксално, док суверенисти, националисти и популисти јачају у тзв. латинској или медитеранској Европи, у источном и централном делу ЕУ се региструју интересантни феномени. У последњој години су доживели поразе на изборима, или су морали да се због скандала повуку са власти, аустријски премијер Себастијан Курц, чешки председник владе Андреј Бабиш и његов колега у Бугарској Бојко Борисов. 

Тренд се свакако не свиђа Виктору Орбану и Јанезу Јанши који ће морати овог пролећа на изборе у Мађарској и Словенији. Резултати изјашњавања грађана код северних српских суседа и у бившој југословенској републици неће много утицати на однос снага у самој ЕУ. Орбан је изгубио добар део своје специфичне тежине на континенталном плану по изласку Фидеса из Европске народне партије. Међутим, ефекти би могли да буду веома поразни по клеропопулисте Јарослава Качињског пошто ће Пољска на изборе у 2023. години. 

Мађарска и Пољска су се, до сада, спасиле од тежих санкција, због правила да је довољно да једна чланица ЕУ, поред државе којој се желе увести санкције, буде против доношења те одлуке и да све падне у воду. Варшава је штитила леђа Будимшти и одбратно. У преводу, ако падне Орбан у Мађарској, режим Качињског у Варшави неће имати велике шансе да остане на ногама. 

Берлин-Москва-Пекинг

Влада Олафа Шолца ће због унутрашње хетерогености странака које јој дају подршку у Бундестагу бити рањива и много мање утицајнија од Меркелове. Не само због имиџа Меркелове колико због чињенице да је тешко постићи коалициони договор између два а камоли три различита партнера, често и на опречним позицијама. 

Није шала, иако тако може да звучи, у Берлину се и поред тога што је ово прва влада у којој су атеисти већина, сви моле да Русија и Кина не крену у ратне авантуре у Украјини и Русији. Немачка би била највећа колатерална штета тих сукоба са несагледивим последицама за саму ЕУ. 

Русија је најважнији немачки снабдевач енергентима али и бројним сировинама неопходним за немачку индустрију, посебно хемијску. Кина је највећи спољнотрговински партнер Немачке и сви "Нови путеви свиле" воде у немачке луке или железничке станице. Свако увођење санкција или поремећај у размени са Москвом и Пекингом би имао негативне ефекте јер је немачка индустрија шампион међу извозним привредама на планети, управо захвлајујући извозу у Кину и Русију.

Немачка спољна политика и њени односи са другим државама чланицама ЕУ ће бити додатно оптерећени све јачим антируским расположењем које често прелази у русофобију у источноевропским земљама Уније, док у западноевропском блоку ЕУ експоненцијално јача антикинеско расположење и сазрева уверење да је Кина највећа претња слободном свету. 

Британски повратак у сивило

Следећа година ће бити веома тешка за Велику Британију. Кампања премијера Бориса Џонсона "Global Britain" које требало да лансира нову политику и имиџ некадашње "Империје у којој Сунце није залазило" показала се као чист блеф.

Победа Џоа Бајдена на изборима у Вашингтону, заоштравање односа са Француском, несташице робе и радне снаге као последица Брегзита, пораст расизма и етничке нетрпељивости, сепаратизам у Шкотској, Велсу и Северној Ирској, економска криза и катастрофално лоше вођена кампања против пандемије ковида-19, вратило је Енглеску у сиви период пре уласка у ЕУ 1973. године.

Краљица Елизабета и премијер Борис Џонсон су слика и прилика онога што је остало од некадашњег Уједињеног Краљевства.