Одломак из књиге Петера Хандкеа "Историја иза приповести - есеји о Југославији" (РТС издаваштво/Прометеј, 2020), у коме писац пише о једном свом доживљају из Манче.

...У шпанској Манчи постоји, или је постојао, природни феномен по имену „Таблас", назван по оближњем граду Лас Таблас де Дајмијел. Tablas, заправо „Плоче", име је за низ малих језера северно од Дајмијела у правцу Оргаса и Толеда. Мада изгледају попут издужених, готово овалних језераца - вероватно се зато зову „таблас"? - реч је заправо о деловима реке Рио Гвадијана. Они образују њен горњи ток који, међутим, свако мало, готово ритмички, нестаје и опет израња из порозног и издубљеног кречњачког тла, час са мање, час са више воде. Извори Рио Гвадијане зову се Оjos, „Очи", зато што не истичу из брда већ избијају одоздо, извиру из равнице Манча. Још је Сервантес познавао овај природни феномен ритмички појављујућих и нестајућих вода, „влажну Манчу", и евоцирао је: „Гвадијана се крије и изнова појављује...". Свуда у градићу Дајмијелу наилази се на приказе Табласа.

Такав предео просто зове да га човек види и доживи. Једна брошура за индивидуалне туристе, не само са фотографијама и скицама већ и са легендама које као да позивају у авантуру, припрема вас за то. Текстуални део чита се још док се спремате да кренете према тајанственим Табласима и „Очима" тек у главним цртама: захваљујући подземним водама Манче које надолазе, реч је о јединственом природном резервату који се саморегулише од годишњег доба до годишњег доба; језерца су веома дубока, „ток готово неприметан" (из једног топографског извештаја из XVI века); упркос томе, јака потисна сила воде, мноштво млинова; огромно богатство у рибама, такође у раковима, јегуљама, такође водене змије и - јестиви - водени пауци, такође пијавице и горе у шевару и међу обалским жбуњем настањене санандреаске жабе, да не говоримо о најређим врстама водених птица; наоколо се нижу поља пиринча са „најбољим пиринчем Шпаније"; уз то на стотине млинарских, ловачких, риболовачких, ужарских колиба - све то, заједно са norias, ђермовима изграђеним по старом арапском начину, наводњени маслињаци, пшенична поља и виногради; Таблас тако целој области или Комарка Дајмијела омогућавају не баш богатство, али ипак живот и, пре свега, нешто блиско самодовољности, извесну независност. Тога има? Данас? То се мора видети. То је то! То би било то.

Према брошури, до Табласа није било аутобуског нити железничког превоза, па сам тако пре две-три године у Дајмијелу изнајмио возача. „Таблас" као циљ као да му није биo довољaн. Али је ћутао и повезао ме на север. Био је почетак зиме када и у Шпанији пада пуно кише и очекивао сам, као што сам навикао у крашким пределима, после уобичајене каменито-шљунковите Манче што се простирала на све стране око Дајмијела, готово са узбуђењем пространо плаветнило и зеленило још никад виђене „мокре Манче". Возили смо се и возили и према карти у брошури већ је требало да Табласи буду испред нас. Питао сам возача. Показао је руком испред себе у празнину: „Тамо су Табласи".

Али тамо није било ничега, ни воде, ни млинова, ни колиба, ни пиринча, само трава, на неким местима нешто тамнија него остала степска трава, растући проређено из напукле и сипке земље која се састојала од сасушеног, издробљеног тресета. Никакви Табласи, ни „низводно", нигде. Где је река? Рио Гвадијана? Даље, узводно, на исток, према изворима, Oчима. Нигде ничег. „Па где су Oчи Гвадијане и Табласи Дајмијела?" - упитах возача. Нема их већ деценијама, па нема ни земље која је ишла уз њих, која нас је хранила.

И то није урадила природа, рецимо суша, већ „човек". У целој широкој околини мокрих Табласа, „из привредних разлога", од приватних власника земљишта, безобзирно, без обзира на целокупну област, ради интензивирања земљорадње на широкој површини (готово само, како се са стране тражило, кукуруз и ништа осим кукуруза) подземне воде и извори Рио Гвадијане су дренажом исцрпљени. Последица: исушивање целокупног горњег тока, обрушавање подземних природних токова и њихова непропустљивост, потом, услед издробљеног тресета који је утонуо и зачепио све поре испод земље, као и глине иловаче, и то непоправљиво. Област Табласа уништена за сва времена - мада, како каже возач, у новије време има планова са стране да се вештачки, кроз цевоводе?, канале?, васпостави раније стање, макар као привид, за очи. Али људи из Комарке су против једне такве вештачке реконструкције - нека радије остане како је сад, тих неколико места нешто тамније трске у степској трави која ће сутра већ избледети и личити на степу, а као животиње још само лисице код оронулих рибарских колиба, млинова и зарђалих воденичких точкова. Нека им слободно ускрате једну испланирану, бесплодну парк-природу.

Па ипак, иако више ничег није било да се види - тек касније пронашао сам ту причу, неколико као сакривених реченица и у брошури - хтео сам да гледам и гледам. Али возач, човек одатле, уместо да успори возио је све брже и брже. Није ме разумео. Што се њега тиче: само што даље од бивших „речних језера" и „извора-очију" - што даље од остатка остатака такозваних „Табласа Дајмијела". Кад ми је причао причу о њиховом уништењу било је, истина, док је описивао раније стање, неке наклоности, чак нечег реченог с љубављу (никаква чежња или „носталгија"), али оно што је преовладавало, управо у ћутљивости: најгорчи гнев; срџба. „Нешто ми је одузето. И то не само мени: нама."

И нехотице, изненађен својим властитим питањем, упитао сам га онда за Југославију. Нисам, иначе, никога о томе питао, нисам ни после тога такође више никога питао, и никога више нећу питати о Југославији. Човек из Дајмијела одговорио је онако како се то само по себи разуме. Показао се „информисаним". Једино што је из његове удаљености та информисаност била другачија од такозване регионалне или трансатлантске; другачија и од информисаности његовог земљака у Бриселу који је, са сталном гримасом на лицу, командовао бомбама и ракетама у хуманом рату НАТО-а против Југославије и који је своју гримасу од тада даље носио у својим настављеним хуманитарним акцијама широм света, и носи је и даље. Одговор упитаног задржаћу за себе. Не бих га додуше ни питао да га нисам унапред наслутио.

Јануар 2005.
(превео: Златко Красни)