О Револуцији каранфила, како историографија назива државни удар којим је априла 1974. свргнут португалски диктатор Марсел Каетано, који је пет и по година раније наследио Антонија Салазара, господара Португалије претходних 36 година, објављено је много књига, есеја, чланака, мемоара. За тајни знак пучистима у ноћи државног удара послужиле су две песме. Ово је прича о њима.

Прва је била на последњем месту фестивала Евровизије, одржаном у Брајтону 6. априла 1974. године, када су на њему између осталих наступали и АББА (победник са песмом Ватерло), Оливија Њутн-Џонс и Ђиљола Ћинквети. Југославију је представљала Корни група (Моја генерација).

Друга никада није ни учествовала на било каквој европској музичкој манифестацији, али су обе заувек остале у срцима Португалаца.

Певају се често и данас у овој земљи, и кад се нешто слави, а још више када се протестује. Певају се и широм света, свуда где има људи добре воље и жеље за мирним животом у слободи, иако ни једна ни друга нису биле створене са таквом намером. Сâмо судбоносно време их је претворило у симбол отпора према неправди, свеједно да ли је тај симбол данас само романтично сећање на велике дане, или нека скривена нада да ће у народу опет бити снаге ако дођу такви дана кад треба „тирјану стати ногом за врат...". 

За прву, E depois de Adeus (И после збогом), меланхолични љубавни текст је написао Хосе Низа, музику тада познати музичар Хосе Калварио, а за популарног певача Паола де Карваља. Намера је била да се некако победи на локалном такмичењу за одлазак на Евровизију, где би се Португалија, тада најсирмашнија земља Западне Европе из које су радници масовно одлазили на рад у иностранство, бар тако представила свету. А ако би тамо било и неког успеха, то би сународницима под тешком, 50 година дугом диктатуром и мутним колонијалним ратом у Африци, бар мало и накратко подигло морал и самопоштовање.

Песма је остала незапажена, на последњем месту заједно са Немачком, Швајцарском и Норвешком. То, међутим, није била препрека да је народ у Де Карваљовој домовини и даље пева и воли, онако како се своје воли и чува, без обзира шта свет о томе каже или мисли. Тада нико није ни слутио шта ће се кроз само 19 дана догодити са њом.

Поцрнели граде 

Друга песма Grandola, Vila Morena, (Грандола, поцрнели граде), већ је у наслову носила ванредну алегорију на углавном земљорадничко становништо Грандоле на југу земље, које је поцрнело радећи од изласка до заласка сунца по латифундијама; али на шпанском, као и на португалском, придев moreno може да има и похвално значење када је упућено тамнопутима, посебно девојкама као комплимент (ay, morena de mi alma - ај црнкињо душо моја), као и белцима који су лепо поцрнели на летовању. Песму је написао Хосе „Зека" Алфонсо (1929-1987) и посветио је „Музичком радничком братству Грандоле". 

Зека је рођен у Португалији, али је растао у Анголи и Мозамбику, где је, иако млад, схватио све страхоте колонијализма, али и бесмисао диктатуре која је његову земљу водила у сиромаштво, неслободу и понижење, као што чини свака диктатура заснована на голој војној сили, страшној тајној полицији и цензури.

Ово последње је Зека убрзо и сам осетио, и неке његове песме са јасном или прикривеном антифашистичком поруком, више пута су биле забрањене за јавно извођење, а он сам је био под полицијском контролом. Зато је Грандолу, коју је написао 1964. године, одушевљен „револуционарним радом Музичког удружења", снимио тек 1971. у Паризу.

Песма је убрзо постала омиљена и потихо певана у Португалији, али и у Шпанији, једнако утученој истом врстом режима као и Зекиној домовини. Ту, у Шпанији, на једном универзитету у Сантијагу де Компостели, у мају пре тачно 50 година, први пут је јавно певана. И то из све снаге и свим срцем.

Повод: франкистичка полиција је у Феролу убила двојицу комунистичких активиста, док је суседни Виго горео од протеста током највећег штрајка против власти у Мадриду. Позван да у протесту учествује, Зека је песму отпевао без музичке пратње, као неку химну, што су присутни студенти здушно прихватили. И овде,  али и широм Иберијског полуострва.

Читав догађај био је пун револуционарног заноса, било је некако јасно да се диктатурама ближио крај, али мало ко је могао да предвиди какав и када ће он заиста бити. Мало ко је тада знао и да су у Португалу неки од младих официра у оквиру тајног Покрета оружаних снага о томе не само размишљали, већ и припремали озбиљан план за рушење диктатуре.

Две песме, једна револуција 

Не зна са тачно ни то да ли је Амалија Родригес, славна певачица португалског фада, намерно или случајно свој концерт у Лисабону од 29. марта 1974. године, завршила том песмом, али се зна да су том чину присуствовали и неки од официра из Покрета оружаних снага. Да ли их је легендарна Амалија тада подстакла у њиховој тајној намери или их је прекорила што је толико одлажу, ни то се не зна, али се по сведочењу неких од њих, зна да су исте вечери одлучили да Грандола буде знак за почетак државног удара.

Тако су две песме означиле почетак револуције у Португалији. 

Донета је одлука да се Зекина песма пусти на радију као знак за покрет трупа ка председничкој палати, али је то одбачено, јер би то било и упозорење свеприсутној тајној полицији да се догађа нешто важно и по њу опасно.

Зато се на католичкој радио станици "Emissores Associados de Lisboa" 24. априла 1974. тачно у 22 сата и 55 минута најпре емитовала И после збогом Паола де Карваља, како би све вође револуције ускладиле своје часовнике; полицији те ноте нису ништа значиле.

Само 25 минута касније, зачула се Грандола, и војска је изашла из касарни и ушла у славну историју Португалије.

За сутрадан, 25. априла 1974. власници једног лисабонског ресторана спремили су прославу прве годишњице рада и за своје муштерије спремили су каранфиле као поклон. 

Када је четрдесетогодишња конобарица Селесте Мартин Каеиро ујутру дошла на посао, затекла је ресторан затворен. Власник јој је рекао да је у току револуција, да је прослава пропала и да ресторан тог дана неће радити, а да је она слободна и да, ако хоће, нека понесе са собом цвеће.

Селеста је узела каранфиле и кренула кући. Успут је наишла на тенкове и војску. Један војник јој је затражио цигарету, али она није имала. Уместо цигарете дала му је цвет који је он ставио у цев своје пушке. Само пар минута касније, на стотине пушчаних цеви је било окићено каранфилима који су и дали име португалској револуцији - Револуција каранфила.