Испијање чаја је важан део британске традиције, иако је шећер долазио са Кариба, чај из Индије, а порцелан из Кине. Контакт Срба кроз историју са удаљеним подручијима, а потом и утицај далеких крајева на српску културу, није тако снажан да се може поредити са државама које су имале глобална царства. А можда је и био снажнији него што мислимо, само о томе нисмо размишљали. То је једно од питања на које нас наводи књига Себастијана Конрада "Шта је глобална историја?"

Доминантни изазови епоха често руководе интелектуалним подухватима историчара. Интересовања истраживача прошлости осликавају изазове и дилеме света у коме они живе. Италијански филозоф Бенедето Кроче (1866-1952) често је истицао: „Сва историја је савремена историја".

Кроче је са правом тврдио да историјска наука поставља питања која обликује време и средина у којoj историчари стварају. Другим речима, теме које историчари одаберу нису пуки продукт њихове слободне воље. Комунистички режими ставиће историју радничких покрета на пиједестал историјске науке. Родна историја добиће на значају тек са ширењем феминизма. Промене у историјској науци у претходне три деценије показују да Крочеов принцип није изгубио на важности. Сва историја је и даље савремена историја. 

Страна која је победила у Хладном рату прогласила је 1990-их крај историје. Веровало се да је дошло до „краја еволуције" људског друштва. Није се више постављало питање да ли, већ када ће читав свет усвојити светоназор који се одомаћио на северозападу Европe и северу Америке.

Три деценије касније предвиђања о крају историјског развоја видимо пре свега као погрешну процену и сведочанство једног тријумфализма. У предходних четврт века не само да није дошло до хомогенизације, већ је дошло и до развоја снажних политичких и културних алтернатива. Свет је различитији него што је био.

Међутим, то не значи да последња деценија двадесетог века није означиле крај једне и почетак друге епохе. Eкономски раст и уклањање различитих врста баријера прекограничној повезаности учинили су да делови света постану мање удаљени једни од других. Најважнији фактор нове ере био је незампамћено брз развој комуникационих технологија. Историчари у томе виде и једну од важнијих последица Хладног рата.

Такмичење оба блока ко ће имати боље комуникације довео је до изузетног напретка технологије. Географи са правом говоре да је дошло до компресије времена и простора. Дистанца је изгубила на значају. Свет можда није постао глобално село али је свакако постао мањи.

Умрежени свет

Глобализацију можемо посматрати као економски, културни или политички феномен. Другим речима, можемо говорити о кретању људи, роба и услуга, ширењу културних норми и феномена или о испреплетености међународне политике. Без обзира на то за који се приступ определимо, саставни делови планете су повезани као никада раније у историји. То је чињеница, без обзира на то да ли нам се глобализација допада или не.

Свест о повезаности различитих делова планете свакако није новост. Од када људи покушавају да разумеју сопствену прошлост и свет који их окружује, постоји и разумевање да дешавања у једном делу утичу на целину. Међутим, интензитет те повезаности у савременом свету, као и снага којом делови утичу на целину и обратно, је без историјског преседана.

Не изненађује да су овакве околности произвеле потребу да се разуме начин на који је свет повезан, да се открију структуре које том повезаношћу руководе, као и последице  повећаног контакта. Услед тога, у предходне три деценије није било важније промене у историјској науци од развоја „глобалне историје".

За релативно кратко време настали су специјализовани часописи, универзитетски центри, удружења и конгреси посвећени глобалној историји. На водећим светским универзитетима студенти су у прилици да похађају специјализоване мастер и докторске програме. Све чешће важније награде за историјска истраживања додељују се делима која спадају у овај нови жанр историографије. Глобална историја је толико присутна да се као глобални историчари самодекларишу и они који то свакако нису, а из отпора према доминантном тренду такав опис често одбијају они који то свакако јесу.

Шта је глобална историја?

Себастијан Конрад (1966) је немачки историчар и професор историје на Слободном универзитету у Берлину. Његово интересовање за неконвенционалне правце истраживања прошлости уско је повезано са његовим школовањем. Наиме, Конрад је студирао немачку и јапанску историју. Тако је 1999. настала и његова прва књига У трагању за изгубљеном нацијом која је проучавала писање националне историје у Јапану и Немачкој након пораза у Другом светском рату.

Конрад је показао да, упркос поразу, окупацији и декларативном исказивању заинтересованости да се напусте национални наративи, нација јесте остала најважнија тема у две историографије. Проучавајући две удаљене и по много чему различите државе, Конрад је показао како је став према прошлости обликован кроз агилни однос спољних притисака (махом одређених америчком окупацијом и културном доминацијом) и локалних специфичности два друштва.

У својој другој књизи Глобализација и нација у империјалној Немачкој (2011) Конрад се вратио мало дубље у прошлост истражујући начине на које су немачка империјална и колонијална делатност обликовали динамику немачке политике на прелазу из 19. у 20. век. Указао је на процесе кроз које је контакт Царске Немачке са остатком света утицао како на спољну тако и на унутрашњу политику.

Конрадове прве две студије показују трасу којом је његов истраживачки рад кренуо. Са једне стране, он је био незадовољан традиционалним приступом немачкој прошлости, који је рефлектовао поделу унутар универзитета. Као и у многим другим земљама које су копирале немачки универзитетски модел, у Немачкој су универзитетске катедре и предмети били подељени на националну и општу историју. Једна од последица тога је била и слика прошлости у којој је национална историја често била изолована од готово свега што се дешавало изван националног простора или граница матичне државе.

Са друге стране, Конрад није напустио заинтересованост за историју држава или народа. Те историје су сада само писане у другачијем кључу и полазе од тога да народи и друштва не живе у изолацији.

Конрад је 2013. године први пут покушао да сумира своје погледе на глобалну историју у књизи Глобална историја: Увод. Убрзо су се појавили и први преводи, а аутор је 2016. године одлучио да напише нову књигу, Шта је глобална историја? чији се превод сада налази пред српским читаоцима (превод: Бојана Гајски и Драгана Миљевић; Архипелаг, Београд, 2022).

На српском језику се први пут појављује студија која покушава не само да пружи одговор на питање о чему заправо мислимо када говоримо о глобалној историји, већ и да представи начин на који се она развијала, методологију којом се глобални историчари служе, али и изазове које она носи са собом. Од ове књиге користи могу имати и они који историјом тек почињу да се баве, али и искуснији истраживачи. Први у њој могу пронаћи сажет преглед развоја савремене историјске мисли, а други су поред тога и у прилици да открију нове алате, који им могу помоћи у потрази за одговорима за којима трагају. 

Глобална историја и историја глобализације

Највећа вредност ове књиге лежи у томе што је Конрад педантни самокритичар. У представљању глобалне историје, њених принципа и методологије, он неће пропустити да наведе и опасности и мане појединих аспеката нових приступа.

Он тако указује на то да глобална историја носи и опасност фетишизације размене, тј. да откривање трансфера и контаката постаје само себи циљ. Конрад истиче и да као што национализам уме да злоупотреби националну историју, тако и глобализација може да искористи глобалну историју.

Међутим, Конрад не остаје на нивоу апстрактног, његове мисли нису скривене и читалац никада није у дилеми шта аутор мисли. Када је реч о овом конкретном проблему, он нуди неколико начина на који се може осигурати да глобална историја не постане сапутник глобализације.

Пре свега, глобална историја говори о позитивним и негативним ефектима интеграције. Повезивање само по себи није ни добро ни лоше, а цена је често велика, истиче Конрад. Управо ће империје играти велику улогу у повезивању различитих делова света, а обавезни пратилац ће бити ратови, ропства и освајања.

Имајући у виду велики број стереотипа који постоји о глобалној историји, не изненађује да је Конрад често дефинише тако што говори шта она није. Глобална историја не подразумева да историја тече од мањег ка већем. Поред тога, она није обична историја са макроперспективом. Због тога глобална историја није историја глобализације нити историја целе планете.

Конрад неће пропустити да примети и „неједнаку институционалну географију глобалне историје". Глобална историја се махом проучава у богатим деловима света. Са практичне стране се мора приметити да је глобална историја често скупа. Истраживања махом захтевају путовања у више земаља, често и на други крај планете. Нису све научне заједнице једнако у стању да својим прегаоцима понуде средства да се у такве подухвате упусте.

Управо је ово право место да се запитамо: у чему је потенцијални значај глобалне историје за српску историографију? 

Другачији простор

Испијање чаја је важан део британске традиције, иако је шећер долазио са Кариба, чај из Индије, а порцелан из Кине. Контакт Срба кроз историју са удаљеним подручијима, а потом и утицај далеких крајева на српску културу, није тако снажан да се може поредити са државама које су имале глобална царства. А можда је и био снажнији него што мислимо, само о томе нисмо размишљали.

Један Србин је утврдио границу руског и кинеског царства. Био је то Сава Владиславић, дипломата у служби руске царице Катарине I. Други је био први кафеџија у Лондону. Дубровчанин Паско Розе је први у Лондону продавао кафу испод једног шатора у Ситију. У време великих миграција у САД крајем 19. века градови дубоко унутар америчке прерије добијају име Београд. Штавише, ако већ говоримо о миграцијама, мора се напоменути да из ових крајева људи нису само одлазили већ су и у њих долазили. Али о интензитету тих контаката и силама који су њима руководили суд ће морати да дају неки будући истраживачи.

Конрадова књига је значајна за српску научну заједницу из два разлога. Конрад даје путоказе за промишљање „старих" и познатих тема из српске историје на нове начине, али и за отварање нових истраживачких поља. Конрад ту може бити вишеструко од користи. Он нуди читав низ примера који показују које теме могу бити добра полазишна тачка: историје медија, технологије, међународних организација и компанија, саобраћајне инфраструктуре и трговине.

Ова књига успешно показује да објекат историјске студије не мора бити политичка јединица, држава или неки њен део. Можда ће услед тога неправедно запостављени рани модерни период привући нове истраживаче.

Глобална историја експериментише са различитим поимањима простора, покушава да разуме мреже преко којих системи функционишу и да лоцира централне тачке. Зато Конрадово дело и обилује терминима као што су: интеграција, дезинтеграција, мобилност, преношење, трансфер, узајамност, испреплетеност, мапирање итд.

Домаћа медиевистика подробно је истражила начине на које је стварање државе на ободу „Византијског комонвелта" утицало на ток српске историје, како на писменост, тако и на државну иделогију или религију. Можда ће и повезаност са другим царствима или културним круговима, или пак сукоб између различитих културних модела, бити прочитано у неком другом кључу користећи различите методе сажете у Конрадовој књизи. 

Тачка пресека

Приступ српских историчара може бити базиран на премиси да бесконачна географска покривеност није услов за „глобални приступ". Штавише, најинтересантнија питања су управо она која проистекну из пресека глобалног и локалног. Другим речима, тамо где се локалне посебности суочавају са глобалним можемо видети како снага места преобликује глобалне трендове. Најважнија Конрадова истраживања почивају управо на овим идејама.

Он је из те перспективе писао о покушајима индијских и јапанских архитеката да се одреде према традицији античке Грчке. Одговори нису били исти. Јапанци су „откривали" сличности сопствене архитектуре са грчком, док су Индуси одбацивали било какве везе и били убеђени у сопствену посебност. Интелектуални престиж европских античких традиција био је на прелазу из 19. у 20. век толико јак да је постојала потреба да се естете и архитекте широм света одреде према грчком наслеђу. На почетку 20. века Јапан је тражио везе са Европом а Индија их је одбацивала. Прича која наизглед говори само о архитектама сведочи о ширим трендовима индијске и јапанске културе.

Глобални приступ не подразумева да се напусти писање историје ових простора. Историографија може да настави са идентичним географским опсегом, али и да постави нова питања. Пре свега, одакле потичу притисци који су највише обликовали теме које су доминирале политиком, економијом и културом? Не постоји исправан  или прижељкивани одговор.

На оси коју анализира ово питање постоје два екстрема. Као једну крајњу тачку имамо српску историју са сопственом динамиком, која није ни под каквим утицајем спољних дешавања, једна готово острвска ситуација, где историјом руководе силе које су исход непробојне унутрашње динамике. Као другу крајњу тачку имамо српску историју која је само рецепција трендова који долазе споља. Ниједан од ова два екстремна сценарија засигурно није могућ, али да бисмо разумели који је однос аутентичног и увезеног, а самим тим и да бисмо разумели шта је заиста јединствено у српској историји у односу на историје других народа, суседних или не, не би било лоше да покушамо и да искористимо алате која нуди Конрад. 

Евроцентристички историјски калуп

Други важан разлог због кога Конрад може бити важан лежи у томе што је глобална историја извор најжешће критике евроцентризма. Историја као професионална научна дисциплина добрим делом се развила у Европи током 19. века, у време када су европске државе политички контролисале добар део остатка планете, командовале светском економијом али и биле у стању да диктирају културне трендове.

Последица тога је историја која је усмерена пре свега на Европу. Улога Европе постаје доминантна. Европа се погрешно посматра као једини покретач историјског прогреса и она је део света који уводи остатак у модерно доба. Евроцентризам је модел интерпретације који неће само саопштити очигледно, да је од Колумбових открића па до почетка 20. века Европа покорила остатак света - што је чињеница  која се не може оспорити. Евроцентризам такав исход сматра неминовним и поставља Европу као мерило и модел који би остатак света требало да следи.

Евроцентризам се огледа у српској науци двоструко. Са једне стране он доминира тематски. Студенти историје ће учити детаље о британској или француској историји, а знаће веома мало о историји Албанаца или Мађара. Студенти ће се добрано помучити да савладају историју античке Грчке и Рима, али ће о Индији и Кини научити неупоредиво мање, готово ништа. Оне постају тема тек када дођу у контакт са Западом. Не ради се само о државама са преко милијарду становника, које су данас изузетно важне и моћне и што би само по себи требало да подстакне интересовање за њих. Још је важније то што је реч о државама чија је историја дала изузетан допринос човечанству.

Евроцентризам је, пре свега преко теорије модернизације, унео у српску науку специфичан вокабулар. Теорија модернизације лоцирала је друштва на лествици развоја, говорила о напредном и назадном (традиционалном), стагнацији и развоју. „Модернизација" и „европеизација" су најважније теме таквог приступа.

Како сам Конрад каже, политичка и економска надмоћ Запада довели су до тога да се „вестернизација" слави као напредак. Иза тога стајало је, а понегде и даље стоји, уверење да напредак лежи у опонашању Запада.

Тако ће и историчари широм света, али и на ободу Европе, па и код нас, почети да мере сопствену историју користећи норме, концепте и наративе који су настали на северозападу старог континента. Они ће судити о историји својих народа поредећи је са историјама западноевропских земаља и при томе ће тражити одступања. Српска историја се тако оцењује у мери у којој она подсећа и личи на историју других, развијених, земаља. То није само методолошки искривљен поглед, већ се и добија парадоксалан закључак где историја може да „касни" или jој нешто „мањка".

Такав приступ прошлости можда је подсвесно и био рефлексни одговор на различите наративе којима је заједничко да Балкан није прави део Европе, па је требало доказати супротно.

Глобална историја је важна и зато што она даје најопсежнију критику давања оцене о развоју друштава и она превазилази потребу да се историје пореде са историјом Запада. Штавише, иако можда звучи контраинтуитивно, али управо глобална историја каквом је представља Конрад представља позив и подстицај да мање научне заједнице, каква је свакако српска, храбрије покушају да створе своје интерпретације а да мање покушавају да уклопе сопствену историју у неки од постојећих калупа.