Наши данашњи „насљедници“ дјеца су нашег пораза, они су тај исход интериоризирали, они га живе и враћају га у приватни и јавни живот на најружнији начин, уништавајући притом оно у што се куну. Жао нам је те дјеце, изузимајући покварењаке међу њима, а нама одавде је тешко процијенити колико је данас једних, а колико других. Они су синови данашње Србије, а међу њима готово сигурно има дјеце избјеглих пречана до које није лако допријети разумним аргументима. Од свега што не знају, најболније је то што не знају да нисмо ни најгори ни најслабији, а они се баш у такве гурају.

Наводници у наслову су овај пут постављени са јасном намјером. Да се разумијемо, знамо ми чему служе стадиони и трибине, још од грчко-римског свијета, да то нису академије, па ни гимназије, знамо да их не воде најпаметнији, него најгрлатији, и то у бољем случају, уосталом, тако је било и у наше вријеме. Вријеме старих „звездаша".

Све ми данас знамо, и родно мјесто и улогу, и зашто су предсједници били Крцун и Бугарчић, знамо да се ствар коначно уобличила и закотрљала половином 60-их, у времену у ком су по српским кафанима официрима Удбе почели свирати „Марш на Дрину". Много тога знамо и још више разумијемо, и немамо илузија. Чак ни око директне насљедне линије између нас и ових данашњих „навијача". Али, због неких новијих догађаја, присиљени смо ту везу испитати и објаснити. 

Влак са возним редом

Кад спомињем старе звездаше, мислим на оне који памте крај 60-их и идуће двије деценије, по прилици од Миљана Миљанића и његових „беба", од формације Дујковић-Ђорић-Јевтић..., до финала у Барију. А ако је икада и игдје једна екипа и једна утакмица симболизирала финале једног хисторијског периода, онда је то била та утакмица у граду у којем почивају мошти Светог Николе.

За нас из Хрватске, из крајева удаљенијих од Београда, утакмице Звезде, нарочито оне значајније, практично су значиле једну ноћ путовања влаком (влак „Учка" возио је на релацији Ријека-Београд, онај из Сплита путовао је још дуже), потом бурек на жељезничкој станици, шетњу градом, неко по кафанама, неко по књижарама, пјешачење до стадиона, и онда још једну ноћ у влаку за повратак кући.

Радили смо то са срцем, једино смо по томе тада знали за варошицу звану Книн, у школу смо носили црвено-бијеле шалове које су нам мајке исплеле, свакако и зато да добацимо изазов окружењу. Ми смо тада били црвени, око нас се све плавило. Изазов је био оштар, а формално легалан.

Звезда је за нас била симбол нама битне позиције: Срби у Југославији. Симболизирала је прижељкивану доминацију, представљала симболички надомјестак за њено реално одсуство, младима је била стожер идентитета. Она је не само укључивала, него претпостављала кориштење свих играчких потенцијала заједничке државе. Државе која је у том спорту најдаље и стигла у тој комбинацији најбољих Срба и њима придружених изабраних Хрвата, Муслимана, Елснера, Панчева и осталих Савићевића.

Да ли је цијела та прича била сасвим поштена и здраво утемељена? Нисам више тако сигуран, али апсолутно одбијам теоретичаре који на нас сваљују сву кривицу за оно што је услиједило. Ми на овим странама боље знамо како је све текло.

И кад нам је било стало до нашег национа прије свега, Звезда је за нас представљала клуб Топлака, Стипића, Ловрића, Мркушића, Зебеца, Рудинског, Такача, Чопа, Крмпотића, Јурића, Јуришића, Чакалића, Брачуна, Ивковића, Просинечког. Клуб Мусемића, Шабанаџовића, Сушића, Болића, вјероватно се нисам сјетио свих, Црногорце не издвајам, нерадо то чиним и са Македонцима. 

Кад се само сјетим Миливоја Брачуна! Мало је који играч у тако кратком времену тако поштено обавио свој посао за Звезду.

Био је само један из ешалона динамоваца који су прешли у наше редове и значајно допринијели стварању екипе која се попела на европски врх. Данас да наврати у Београд, без обзира на различите пригодне изјаве даване претходних година, требало би му направити шпалир до „Љутице Богдана" и испратити га са почастима.

И не само њега. То би била Звезда достојна своје прошлости и своје улоге. То би била Звезда коју би и из Загреба могли гледати некадашњим очима, без обзира на све што се догодило, једни са љубављу, други са завишћу.

Али одавно стварност не иде тим путем. Потуцајући се беспућима хисторијског реалитета, стигли смо до данашње ситуације, да од срамоте ни у црну земљу не можемо гледати. 

Дјеца нашег пораза

За примјер узимамо само два догађаја, а било их је више: вријеђање младих спорташа из Новог Пазара и недавни инцидент ватерполо „навијача", њихов напад на новог тренера, Црногорца, Хрвата, Миловог човјека, а Бог зна нема ли несретник још који „гријех". Притом озбиљно сумњамо да се ту ради о специфично рукометним и ватерполо навијачима, вјероватно је то „национални одред" за опште намјене.

Наравно, разумијемо ми што се догодило, али срамота остаје срамота. Нестао је друштвени и политички оквир нашег „звездаштва". И није га уништио само Аркан, ту теорију гурају они који су за такав исход много заслужнији од њега. Сви они који су жељели уништити свијет који је и нама нешто пружао.

Наши данашњи „насљедници" дјеца су нашег пораза, они су тај исход интериоризирали, они га живе и враћају га у приватни и јавни живот на најружнији начин, уништавајући при том оно у што се куну.

Жао нам је те дјеце, изузимајући покварењаке међу њима, а нама одавде је тешко процијенити колико је данас једних, а колико других. Они су синови данашње Србије, међу њима готово сигурно има дјеце избјеглих пречана до које није лако допријети разумним аргументима. Од свега што не знају, најболније је то што не знају да нисмо ни најгори ни најслабији, а они се баш у такве гурају.

Ако на крају морамо излучити хисторијски политички ген који узрокује такав однос, његово је име: Недићевштина. Иако сâм генерал, по свједочењу Адама Прибићевића, заслужује макар дјеломичну рехабилитацију - ако ни због чега другог, а оно због свега што су чинили људи попут Томе Максимовића - на жалост, психологија пораза, осјећај да су Србију незаслужено издали сви око ње, да су Срби сами на свијету, да се морају ослонити на своје домаћине, да је на Западу једно зло, а на Истоку друго, да једино њемачка окупација нуди поуздан оквир преживљавања, све су то елементи који у нашој политичкој култури носе његово име.

Тако се и наши несретни „звездаши" јављају одлучни да из наших редова протјерају „шиптаре, хрвате и балије". А медији свих тих „одбачених" са задовољством извјештавају о тој срамоти. 

Једино чему се још надамо, то је јасно и јавно изражено мишљење Драгана Џајића, Моке Славнића, Дулета Савића, Цвијетина Благојевића, Рајка Јањанина и другова о овим стварима. Није их ваљда толико поклопила владајућа атмосфера да не разумију како се овај тужни и јадни повод тиче свих нас.