Осим водитељима званичног програма и коментаторима на италијанској телевизији, наступ Констракте се допао или је заинтригирао добар део италијанске публике. Да је, у суштини, Констракта била први избор Италијана говори и чињеница да су испред ње по броју гласова публике завршили само украјински Калуш оркестар и молдавски и румунски представници, који су могли да рачунају на веома снажну дијаспору. Наиме, у Италији живи и ради око пола милиона Украјинки и Украјинаца и готово милион и по Румуна и Молдаваца, док Срба има тек мало више од 30 хиљада.

У очима просечног Италијана овогодишња Евровизија је била симбиоза глобалног (учешће 38 европских земаља, плус Израел и Аустралија), локалног (италијанска публика није никада чула ни за једног извођача који се појавио, изузев домаћих представника и Акиле Лаура, „позајмљеног" Сан Марину) и политичког (победа Украјине је била логични исход).

За мало старију публику, фестивал различитих музичких стилова, кореографија, костима, шареноликост застава и навијачка атмосфера на трибинама била је нека врста времеплова у период када су остајали хипнотисани „Играма без граница". 

Први пут од повратка Италије на паневропско музичко такмичење 2011, након паузе од осамнаест година (изузев 1997), овдашњи гледаоци су могли да виде све три евровизијске вечери на првом програму државне телевизије (Rai Uno). Претходних година полуфинала су емитоване на споредним каналима Раија и нису због слабе гледаности производила веће полемике или жустрије коментаре.  

Није Санремо и не личи

На локалну италијанску публику, навикнуту на централну улогу водитеља на оваквим фестивалима, споредна, готово невидљива улога презентера била је велика новина, као и брзина извођења песама и смењивање певача на сцени. Добар део гледалаца је открио да се музички шоу може завршити за два сата и поред 20 извођача, што је апсолутно незамисливо на Санрему где се ниједно вече не завршава пре један по поноћи. 

За Торино је Евровизија била и много више. Прва италијанска престоница је буквално живнула у претходној мајској недељи, антиципирајући повратак летњег ритма живота и глумећи пролећну европску верзију „Санрема". Ноћни живот у Торину и „мовида" нису били никада јача страна пијемонтског града, али је захваљујући шареноликом свету који прати сваку Евровизију прошла недеља била сасвим другачија и много веселија. 

У Европи су многи остали разочарани или негативно изненађени „скромношћу" организације манфестације, међутим Сабауди (назив за Торинезе по краљевској фамилији Савоја односно Сабауда) нису ни приближно слични колективној представи коју странци имају о Италијанима и која идеално одговара много више Апенинском полуострву јужно од Рима него северном делу земље. 

Тек одржана Евровизија је била једна од јефтинијих у последњих пар година. Према рачунима који су почели да се своде у Торину, манифестација ће коштати, више мање, као и претходна у Ротердаму, дакле између 19 и 20 милиона евра, и поред поскупљења које су сви осетили у последњих пар месеци. 

Слике Италије

Организатори су се потрудили да максимално промовишу Италију и да оправдају Гогољеву максиму да је цела Европа за гледање а само Италија за живљење. Дрон назван „Лео" по Леонарду Да Винчију, који га је замислио и скицирао још пре пола миленијума, летео је изнад 40 изабраних лепота јужно од алпског венца најављујући такмичаре. Ко је видео поменута места остао је мало разочаран јер су она лепша него што се дало наслутити из видео презентација. 

Сам фестивал је отворен песмом „Nessun dorma" у извођењу Лучана Паваротија, чија је слава била већа ван граница Италије него у њој самој. Истина, било је и оних којима није промакло да је сценаристима програма измакло да се сете и Ђакома Пучинија који је написао једну од најизвођенијих оперских арија. 

На сцени су се видели и прошлогодишњи победници Манескин са фронтменом Дамјаном који је „јуначки" без штака стајао буквално на једној нози и чак поцупкивао јер је ишчашио зглоб на десној нози током снимања видео спота за песму „Supermodel". Одржао је обећање да неће слати политичке поруке, али није пропустио прилику да не боцне Французе поручивши јавно извођачима да се „држе даље главу од стола", алудирајући на оптужбе да је шмркао кокаин у Ротердаму током гласања. 

Међу гостима је била и Ђиљола Чинквети, прва италијанска победница на Евровизији 1964. године са песмом „Non ho l'eta". Када је победила Ђиљола није била ни пунолетна. У суботу је на прагу својих 75 година поново певала „да нема довољно година да би могла да га воли и да изађе с њим сама у град" и била једнако узбуђена као пре 58 година.

Недостајао је само Тото Кутуњо, али он није могао да буде присутан због здравствених разлога.  

Слом Лауре Паузини и Мика победник

Водитељски трио на сцени Олимпијске дворане „Алпитур" - Лаура Паузини, Мика и Алесандро Каталан - поделиио је публику, од оних који су их нахвалили до врло злонамерних критика. Паузинијевој је ово била прва велика прилика да се у Италији окуша у улози водитељке. Поп певачица је водитељски занат калила претходних година у Јужној Америци где је популарнија него у Италији и по коментарима овдашњих телевизијских критичара тешко да ће добити нову прилику. 

Паузинијевој је побегла и једна, условно речено, невина псовка „porca vacca", коју она иначе користи свакодневно у животу, пошто је у моменту заборавила шта је требало да каже. Није се прославила ни својим музичким медлијем а њена гардероба на бини је оцењена најнижим оценама.

Поврх свега, Паузинијева је током финалне вечери услед психичке исцрпљености морала да се повуче са сцене на пола сата како би се опоравила, прикупила снагу и затим вратила на бину за завршницу. Каталан и Мика су били велики професионалци и покрили су колегиницу тако да нико није приметио њено одсуство. 

Мика се „извукао" својим певачко-сценским наступом који је био толико добар да су га многи у Италији прогласили „моралним" победником Евровизије. Либанска поп звезда са британским пасошем, годинама је био један од судија у италијанској верзији „X фактора" који је водио Алесандро Кателан, тако да су Италијани имали прилику да га веома добро упознају. 

Кателан је био највећа колатерална штета, односно жртва програмског скрипта Евровизије која професионалне водитеље своди на мало више од „икебане" читавог догађаја. Тренутак који ће остати упамћен је сликовито објашњење гестикулирања Италијана, односно италијанске карактеристике да причају подједнако рукама колико језиком. Театрално представљање како се потезом руке показује „strizza" (на спрском би одговарајући превод био „прпа"), односно трема или страх од наступа, остаће упамћен.  

Бит, бит, бит, бити здрава

Интересантно је да су Мика и Кателан у интервјуима током и после Евровизије недвосмислено стављали до знања да им се највише допала песма и наступ Констракте. 

И водитељи на Rai Uno су се веома позитивно изјаснили о Констракти, осим текстописаца и драг краљице Кристијана Малђоља који је на свој саркастичан начин коментарисао извођаче и силно забављао публику поред малих екрана. Он је Констрактин наступ упоредио са перформансом Марине Абрамовић не схватајући смисао прања руку на сцени, али је на крају певушио, и то уживо у програму, „бит, бит, бити здрава". 

Осим водитељима званичног програма и коментаторима на Раију, наступ Констракте се допао или је заинтригирао добар део италијанске публике, о чему сведочи и потреба водећих листова, од Месађера до Републике, да објасне смисао Констрактиног пеформанса.

Стручни жири је дао српској представници 4 бода док су Италијани сместили Констракту на четврто место по броју освојених гласова публике.

У суштини, Констракта је била први избор Италијана будући да су испред ње завршили само украјински Калуш оркестар и молдавски и румунски представници који су могли да рачунају на веома снажну дијаспору. У Италији живи и ради око пола милиона Украјинки и Украјинаца и готово милион и по Румуна и Молдаваца, док Срба има тек мало више од 30 хиљада. 

Кристијано Малђољо је после наступа молдавске групе Zdob şi Zdub & Fraţii Advahov окривио Горана Бреговића за поплаву балканске музике, дефинишући њихову мелодију као „казну за уши". Ипак, својим коментарима врхунац је достигао када је Шанел, шпанску представницу, пореклом са Кубе, назвао „Џенифер Лопез на попусту" или „Џеј Ло за сиромашне", и када је препричавао своје доживљаје са љубавницима од Азербејџана преко Румуније и Аустрије до Велике Британије. 

На срећу Италијана, Малђољо није морао да испуни дато обећање да ће у случају победе Мамуда и Бланка овога пута заиста направити стрптиз уживо а не импровизован и делимичан као када је Манескин победио у Ротердаму прошлог маја.  

Биготна Италија

Еволуција Евровизије, од пада Берлинског зида до данас, подударила се са италијанским обрачуном са биготизмом који по свом интензитету може да се пореди само са оним у Шпанији и у Пољској. Као и у другим деловима Европе, и у Италији је континентални музички фестивал послужио као оаза за различите, другачије, неприхваћене, несхваћене, дискриминисане по свим могућим основама. 

Део Италије и данас има проблем са различитошћу. Њихов највећи домет је био толерисање екстравагантних особа, углавом из света уметности и културе, који су већ по дефиницији били третирани као другачији. И данас има доста људи који негирају своје хомофобне ставове тако што тврде да обожавају Рената Зера или Тицијана Фера (изузетно популарнији италијански певачи) или да имају хрпу пријатеља међу хомосексуалцима.

Зато и јесте велики домет да се у ударном телевизијском термину говори опуштено, лежерно, без предрасуда о свим врстама љубави, родним групама и сексуалним орјентацијама. Наравно, и да се шали с тим, духовито и без вулгарности. 

Чини се да су Италијани на крају успели и да остваре баланс између жеље да се покаже солидарност према Украјини која је изложена руској инвазији и тежње организатора фестивала да се држе на дистанци од политичких злоупотреба. Наравно, застава дугиних боја, која је истовремено симбол мира и сексуалних слобода, један је од заштитних знакова публике која прати Евровизију, и почетак финалне вечери са антологијском песмом Џона Ленона „Give peace a chance" у извођењу Rockin' 1000 на тргу Светог Карла у Торину било је природно и логично отварања финалне вечери.

Победа украјинског Калуш оркестра није никога изненадила. То је било најмање што су Европљани могли да ураде и покажу да су уз слабијег и нападнутог и да такав став нема везе са заставама или политичким ставовима већ са људскошћу да си уз онога ко се брани.

А Калуш оркестар и „Стефанија" биће заборављени једнако брзо као и скоро сви претходни победници на Евровизији. Осим наравно непролазне скандинавске четворке АББА која нам је певала о Ватерлоу и Наполеону.