У издању РТС-а недавно је објављена књига "Огледи о српској музици" Драгана Млађеновића у којој је сабрано четрнаест есеја о српској музици од средњег века и старог српског појања до краја XIX века и Мокрањчевих "Руковети". Из ове књиге доносимо поглавље које говори о настанку српске грађанске музике средином XIX века и музичком животу Београда почев од првог концерта одржаног у њему 4. јануара 1842. до турске предаје кључева Београдске тврђаве кнезу Михаилу 1867. године.

Када се чешки музичар Алојз Калауз 1843. године настанио у Београду као „воспитатељ клавира" Карађорђевим унукама, то јест кћерима кнеза Александра Карађорђевића, и другим грађанима престонице, затекао је учмалост оријенталне касабе на граници османског и средњоевропског царства. Музика је, као и у ранијим вековима, углавном служила увесељавању или истицању сјаја јавних свечаности. Посла за музичке прегаоце и „културтрегере" било је, дакле, на претек.

Само годину дана раније, 4. јануара 1842, изведен је у Београду први концерт за грађанство. У Театру на Ђумруку, основаном годину дана раније, 1841. у згради Ђумрука (турски  „царинарница") у данашњој Карађорђевој улици на Сави, извео га је „са својом бандом и са помоћи неколико овдашњих дилетаната", Јосиф Шлезингер, пионир српске музике и капелник Књажеске банде Милоша Великог.

Захваљујући првом концертном плакату, штампаном за гостовање капеле барона Хеленбаха 10. новембра 1844, сазнајемо да су тадашњи београдски љубитељи уметничке музике имали прилике да први пут слушају увертире Моцартових и Росинијевих опера, варијације Бричалдија, фантазију Кумера, дивертименто Херолдове опере Зампа, концерт Бериоа и арију Доницетија. Пет дана касније, 15. новембра, гостујућа капела извела је други концерт са сасвим новим програмом у коме је било и хорских тачака.

Штраус у Београду

Најзначајније музичко гостовање у Београду уприличено је у октобру 1847. Реч је о концерту младог, али већ прослављеног, аустријског композитора и виолинисте Јохана Штрауса Млађег и његовог оркестра.

Веома прилагодљив захтевима публике и тежњама средине, Штраус је за концерт у Београду компоновао неколико нових оркестарских комада за београдску публику: кадрил Александрова четворка, који је посветио Карађорђевом сину и тадашњем српском владару, кнезу Александру Карађорђевићу, као и Словенску спеванију (Slaven-Potpurri) и Српски народни марш или „велику свирку из србских народних песама". Записе српских мелодија које је Јохан Штраус Млађи „художествено" обрадио за свој оркестар несебично је уступио поменути Јосиф Шлезингер, пионир српске музике и први записивач српских песама и игара.

Коментатор Србских новина је дирљиво описао овај, за Београд велики, музички

догађај: „Ком Србину неће од милине срце заиграти кад чује песме које наше просте сељанке певају, художествено изведене, којима се сада први синови у Европи славе?"

Радо иде Србин у војнике

Театар на Ђумруку су 1841. године у данашњој Карађорђевој улици у Београду основали Јосиф Шлезингер и Никола Ђурковић, свестрано даровити уметник аматер. Њих двојица су заједно компоновали песму Устај, устај Србине, за драме Сан краљевића Марка и Родољупце Јована Стерије Поповића. Ову родољубиву песму прихватио је цео српски народ као борбену будницу најширег зрачења, па је чак постала незванична химна аустријских Срба у време и после револуције 1848. године. Касније је унета у збирке Корнелија Станковића и Фрање Кухача.

Никола Ђурковић се после Вучићеве буне преселио у Панчево где је 1844. основао Панчевачко дилетантско позориште. Ту је он био не само управник, већ и драмски писац, преводилац, редитељ, позоришни и музички педагог, глумац и певач. Те године је његово позориште играло Стеријину драму Лажа и паралажа. За њу је Ђурковић компоновао песму Радо иде Србин у војнике на стихове проте Васе Живковића.

Ђурковић је увелико уживао уметничку славу широм српских земаља, па је Стерија, који је у то време био попечитељ просвештенија (министар просвете), 1847. године позвао Ђурковића да се са дружином врати у Београд, где су деловали као професионална сцена под именом Театар Код јелена.

Музички живот Београда највећи полет је добио на празник Светог Василија, 1. јануара 1853. године, оснивањем Првог београдског певачког друштва.

Оснивач Друштва је био Милан Миловук, Србин из Будима, који је са Стеваном Тодоровићем, академским сликаром и певачем-аматером, окупио љубитеље уметничке музике у мушку хорску скупину.

Као самоуки диригент, Миловук је у Друштву неговао искључиво страну, космополитску музику, како су је тада називали, певајући је на немачком и француском језику.

Расло ми је бадем дрво

Заокрет у програмској оријентацији Друштва настаје 1863. године са доласком за диригента Корнелија Станковића, првог темељно школованог српског музичара.

Станковић је припадао национал-романтичарском кругу који се у Бечу окупљао у дому Вука Стефановића Караџића. У Бечу је од 1858-63. објавио четири књиге Србских народних песама, које су постале основа концертног репертоара Првог београдског певачког друштва.

У предговору збирке из 1859. године „посвећене Србкињама", Станковић укратко изражава свој уметнички програм и оријентацију:

„Труд ће ми бити задоста наплаћен ако Срби, а особито Србкиње свирајући и певајући употребе ово благо народно уместо да траже туђинско, које се неће одазвати срцу њиховом као своје рођено. Овде мислим на оне Србе и Србкиње у којих јошт није затупила свест народна, који се диче и поносе народом својим."

То дирљиво старање и брижљиво настојање да се српске народне мелодије на време сачувају, било је оправдано, јер су многе од тих песама већ заборављене, па су се одржале само захваљујући његовим записима. Реч је о песмама које су потоњи композитори користили као фолклорну грађу за „художествену обраду". Станковићеве записе српских песама најлепше је обрадио Стеван Стојановић Мокрањац. Он је за мешовити хор компоновао четири Станковићеве песме: Осу се небо звездама (Друга руковет, 1884), У Будиму граду (Друга руковет, 1884), Ој за гором за зеленом (Трећа руковет, 1888) и Расло ми је бадем дрво (Шеста руковет, Хајдук Вељко, 1892).

Чланови Певачког друштва са одушевљењем су прихватили Станковићеве родољубиве, љубавне и шаљиве српске песме. У поменуте четири књиге Станковић је обрадио тридесет једну песму за мушки и пет песама за мешовити хор. Нажалост, прерани одлазак са овога света, на Васкрс, 04/17. априла 1865, у 34. години живота, спречио је изузетно даровитог музичара да пружи већи допринос култури Срба.

Песме у нотама

Станковићеву мисију у Првом београдском друштву наставили су знаменити диригенти и композитори - најпре Словенац Даворин Јенко, а затим Јосиф Маринковић и Стеван Стојановић Мокрањац. Колико је чланство у Првом београдском било цењено сазнајемо из белешке у листу Даница (бр. 11. 1866.), где пише да се београдски паша нудио у чланство Друштва, али, коментарише новинар: „Наравно да му се Друштво на тој понуди захвалило; како би могао Србин бити са Турчином друг!"

Своју делатност Станковић је посветио бележењу („стављању у ноте") српских духовних и световних песама, које је уметнички обликовао, али га није мимоишло ни компоновање сценске музике. До тога је дошло 1859. године, захваљујући великим амбицијама Ђорђа Малетића, који је после оснивача Омладинског дилетантског позоришта Лазе Прапорчетовића (активан око 1859) постао управник ове установе, те ставио на репертоар своју драму Преодница србске слободе или Србски хајдуци.

Желећи да постигне што већи успех, Малетић је позвао Станковића, тада већ познатог и омиљеног композитора, да напише музичке нумере. Овај је тада компоновао три полетне родољубиве хорске композиције: У бој, у бој, ког слава крепи, Ево деснице верне и Ајд у војну Србине. Све су ускоро изашле из позоришта да би се одржале на програмима певачких друштава широм српских земаља.

Песме меланхолическе

Младо српско грађанство књажевске престонице показује вољу и жељу да изгради сопствену грађанску музичку културу. Плод таквих настојања су многе, најчешће анонимне, варошке песме салонског карактера и сладуњаве мелодике које настају већ у првој половини 19. века, као што су: Знаш ли, душо, кад си моја била (Песен меланхолическа), Јарко нам је сунце, Ах, престанте невине, На те мислим, Без тебе, драга, и друге.

А најпопуларнија је била, и све до наших дана остала, песма Што се боре мисли моје са стиховима кнеза Михаила Обреновића, надахнута његовом неоствареном и неостваривом љубављу према Анки Обреновић, ћерки његовог рођеног стрица, Јеврема.

У књизи о Корнелију Станковићу, музиколог и композитор Коста Манојловић пише следеће:

„Кнез Михаило, са којим се (Корнелије) упознао у Бечу, у кући трговца (Јосифа) Мојсиловића, и који му је много певао 'Што се боре мисли моје', помогао му је у више прилика."

Песма је вероватно испевана за време прве владе кнеза Михаила (1839-42), а њени стихови су први пут објављени у Београду 1847. године у Србској лири, коју је саставио песник са псеудонимом Србољуб. Др Владан Ђорђевић у својим Успоменама пише опширније о томе како је песма настала и коме је упућена:

„Најпопуларнија је била 'Што се боре мисли моје, искуство ми ћутат вели...' За ту песму се причало да ју је спевао Књаз Михаило својој сестри од стрица Анци, која је доцније заједно са њим погинула у Кошутњаку. Арија те песме беше позајмљена из некакве опере..."

Историчар Драгослав Страњаковић постанак кнежеве песме смешта „у Другу половину 1865. године". Истина је да је ова песма као убедљиво најпопуларнија у Београду тада, у време Михаилове друге владе, много свирана и певана, али исто тако знамо да је она много старија.

Фрањо Кухач, отац хрватске етномузикологије, сматрао је да арија песме Што се боре мисли моје „потиче од њемачке пјесме Ist denn Liebe ein Verbrechen. Ову арију са хармонизацијом први је објавио у Бечу 1850. године Алојз Калауз у првој књизи Србских напева. Збирку је посветио својој ученици, Клеопатри Карађорђевић, ћерки кнеза Александра Карађорђевића  и Карађорђевој унуци. Седам година касније (1857) Корнелије Станковић објављује у Бечу шест варијација на ову лепу романтичарску мелодију. Она се и данас, после подруг века уобичајено пева на стихове који су објављени у Великој српској лири 1903. године.

Панчевачки фабрикант клавира

А да је средином 19. века у Београду било већ довољно љубитеља западноевропске музике и да клавир више није био реткост, говори податак да је једанпут годишње у нашу престоницу из Беча долазио мајстор Вилхелм Клинг (активан од 1850-62) клавир-штимер, који је уживао гостопримство Алојза Калауза, првог „воспитатеља" клавира у Београду. Касније се мајстор Клинг настањује у Панчеву, одакле чешће долази у Београд, и оглашава себе као „фабриканта клавира", намеравајући да своју радњу сасвим пресели у српску престоницу.

О музичком репертоару београдских грађанских салона пре и у време друге владе (1860-68) кнеза Михаила Обреновића речито говори садржај збирке Србски напеви. Ову збирку је Калауз, уз несебичну помоћ колеге и пријатеља Јосифа Шлезингера, као што је већ речено, одушевљено сакупљао и бележио међу својим београдским музичким „воспитаницима" од самог доласка у Београд 1843, да би ове драгоцене записе српских народних и грађанских мелодија већ 1850. и 1852. објавио у Бечу.

Ево, дакле, песама које је Калауз објавио као мелодије које су се тада најрадије певале у Београду: Ја сам млада Српкиња; Сватовска песма; У месту пријатном тихој пустињи; Мила моја, ди си синоћ била; Многаја љета; Устај, Србине, устај на оружје; О часу премили, среће наше обште; Ој девојко рођена, бела лица румена; Србадијо мила браћо, ајдте сложно у коло; Приближује се тај час већ ужасни; Момче ми промче кроз село; Јошт не сија јарко сунце; Лепо лето и пролеће; Нишевачко оро; Хај, Ћиро, седи с миром; Што се боре мисли моје; Пљескавице; Сини сјајно од востока сунце; Банатско коло; Тежко мени овог света; Невером ме зва земље господар; Паде листак дрењине; Зора зори, петли поју; Под оном гором зеленом; Девојка јунаку; Јован бега стара мајка карала; Хеј, чича Глишо; Од како је бело лале; Девојчица ружу брала; Простири платно; Драга моја господо; Мачванка; Ај, колика је Јаворина; Зар ако си моја мати; Девојка се у Дреновцу купа; Ој девојко, зумбул плави; Опа цупа драгана; Ах, што ћу, што ћу; Лепа Маца цвеће брала; Знаш ли, душо, кад си моја била; У нашега домаћина; Јарко нам је сунце.

Ове песме су се певале на поселима која су приређивали угледни Београђани.

Јевропски вкус на књажевском двору

После династичке промене 1842. године, када је на књажевски престо дошао Карађорђев син, кнез Александар, његова жена, кнегиња Персида, из угледне породице Ненадовића из Бранковине, одмах је похитала да за кћери обезбеди „воспитатеља клавира", а то је био поменути чешки музичар Алојз Калауз, који се у Београду настанио 1843. године, као што је речено.

Како да књажевски двор уреди по „јевропском вкусу", како да својим кћерима-принцезама, и синовима пружи „књажевско воспитаније", кнегиња Персида се саветовала са Матијом Баном, дипломатом и књижевником, и са Маријом Мацом Поповић Милутиновић, званом Пунктаторка, женом славног песника Симе Милутиновића Сарајлије, која је била прва „воспитателка" (учитељица за женску децу) у Београду.

И тако је кнегиња Персида „ради изображенија и увеселенија своје деце" почев од 1850. у своме конаку два пута недељно приређивала уметничка посела. На њима су учествовале и њене кћери, принцезе Полексија и Клеопатра, али и Ружа Чарнојевић, ћерка капетан Мише Анастасијевића, за коју је забележено да је дивно свирала клавир.

Кнез Михаило је дошао други пут на престо 14. септембра 1860. године, после смрти свога оца, кнеза Милоша. Кнежево бечко васпитање, савршено је говорио немачки и француски, даје ново, западњачко обележје Београду, а са њиме у престоницу долазе и многи „концертодавци", „концертискиње", „клавирачице" и „художници" на разним инструментима који све чешће концертирају пред Београђанима.

Корнелије Станковић је, као концертни пијаниста, наступао више пута са великим успехом 1856. и 1861. године у дворани хотела „Србска круна" у Београду. Кнегиња Јулија и кнез Михаило Обреновић су били редовни посетиоци Станковићевих концерата. Штавише, кнез Михаило је био мецена Станковићеве збирке Србских народних песама из 1862. године, помогавши му да посети Шабац, Лозницу, Ваљево, Чачак, Ужице и Крагујевац, и у овим градовима прибележи „велики број дивних народних мелодија".

У знак захвалности, Станковић је збирку посветио „Његовој Светлости Господару Михаилу Обреновићу III, Кнезу Србском". У предговору он пише:

„Од многих песама које сам путујући по народу чуо и у ноте записао, за сада издајем на свет само ових дванаест.(...) Може се рећи за ових дванаест песама да су однизаних дванаест зрна са драгоценога низа народних мелодија, које сам у народу изабрао".

Затим изражава благодарност свим својим гостољубивим домаћинима у градовима Кнежевине и, на крају, посебно покровитељу и владару:

„Али Његовој Светлости Кнезу србском Михаилу не само да морам захвалити што сам могао доћи у средину свога народа, него његова доброта допустила је још да смем ово дело и његовом имену посветити.

Тако обилној милости једва ако се може упоредити воља с којом сам радио око свога посла, и она воља коју сам том обилатом милошћу задобио, да и у напредак радим око свега онога што је народно и што је намењено користи народној.

А народу нашем нека је ова милост нов јасан знак, како Његова Светлост прима под своју заштиту све оно што је народно, и што је намењено користи народној."

Посела код Анке Константиновић

У време друге владе (1860-68) кнеза Михаила, најлепша и најзанимљивија уметничка посела приређивала је у свом дому кнежева сестра од стрица, Анка Константиновић, ћерка Јеврема Обреновића, братаница књаза Милоша.

Анка је прва српска списатељица новог доба, а први клавир је из Беча у Србију увезен захваљујући племенитим настојањима њеног оца Јеврема, господара Шапца, да му деца буду свестрано образована и отмено и лепо васпитана. Госпођа Анка је одмах по повратку из иностранства, 1859. године, око себе почела да окупља интелектуалну и уметничку елиту.

Да би на посела могла да дође и госпођа Мејра, жена београдског Али-паше, Анка је поделила посела на три врсте: чисто женска, женска уметничка и „шарена" уметничка посела.

Најзанимљивија су била уметничка посела, женска и „шарена". На женским поселима чест гост је била Катица Даниловић, Анкина сестра од ујака, која је лепо певала и пратила себе на харфи. Гитару је свирала Цајка Протић Ресавац, а госпођа Анка Ненадовић изврсно је певала старе српске песме. Тинка, ћерка капетан Мише Анастасијевића, заносно је свирала клавир. На женским уметничким поселима посебно је било омиљено четвороручно свирање клавира: тако су свирале пашиница Мејра са Маргаретом, женом Матије Бана, и домаћица Анка са Босом Лешјанин Симић.

На ова посела долазиле су и жене аустријских официра, а неке су свирале виолину и клавир. Жена италијанског конзула Сковаса свирала је на свим Анкиним поселима увек популарну италијанску родољубиву песму Вива Италија, која се тада певала по целој Европи.

„Шарена" тј. мешовита посела су, разумљиво, била најбоље посећена. Сам кнез Михаило је посећивао Анкина „шарена" посела, нарочито од како се заљубио у њену кћи Катарину.

У мају и јуну 1861. у Београду је боравио Корнелије Станковић, па је њему у част Анка приредила неколико „шарених" посела, на којима је oвај угледни гост из Беча свирао не само солистички, него и четвороручно са домаћицом.

У Станковићевом присуству наше жене су на виолини, гитари и клавиру свирале не само обраде народних песама, већ и класичне комаде. Тада је у Београду била најпопуларнија песма На престолу калиф седи, калиф Ал Рашид Јове Илића. Ову песму је на „шареним" поселима певала госпођа Анка, жена Ацике Ненадовића, државног совјетника.

Анкина „шарена" посела су била тако занимљива, да су се завршавала у зору следећег дана, па су за све госте била незабораван доживљај.

Кључеви Београда

Крај Чукур чесме, у данашњој Добрачиној улици у Београду, 26. маја 1862. године догодио се озбиљан инцидент између српских дечака и обесних турских низама (војника) око тога ко ће први да захвати воду. Сукоб се завршио тако што је убијен тринаестогодишњи Сава Петковић. Српски жандарми су ухапсили убице, којима у међувремену стиже помоћ других турских низама, па је жесток окршај трајао готово читаве ноћи. Главни сукоб се одиграо на оближњој Великој пијаци на којој је погинуло неколико полицијских чиновника и жандарма. Срби су затим извукли старе пушке, јатагане и ханџаре и на јуриш заузели Варош капију, а Сава и Стамбол капију порушили.

На интервенцију британског конзула Лонгворта и других страних дипломата закључено је примирје које су потписали Ашир-паша и министар унутрашњих послова Илија Гарашанин као и представници страних сила.

После потписаног примирја изгледало је да је сукоб изглађен и ствар завршена. Али су Турци изненада, 17. јуна у 9 часова ујутро, почели да бомбардују српску варош са калемегданске тврђаве. Из педесет шест турских топова низами су бомбардовали Београд пуних пет часова. Том приликом порушено је и оштећено око триста осамдесет кућа, погинуло је педесет, а теже и лакше рањено двадесет грађана. Кнез Михаило је прогласио ратно стање и окупио око петнаест хиљада војника. Земун, на аустријској страни, био је препун избеглица.

Оружани сукоб ширих размера спречен је интервенцијом великих сила, које су у јулу 1862. године сазвале међународну конференцију ради решавања српско-турског спора. После дугих преговора донета је одлука да се преостали Турци иселе из Србије, сем из Београда, Шапца, Смедерева и Кладова, да се сруше утврђени градови Соко и Ужице, а да српска влада обештети Турке за напуштена имања у Србији.

Испевана је и родољубива песма о овим драматичним догађајима, чију је мелодију објавио Фрањо Ксавер Кухач. Песма је објављена у петој књизи капиталне Кухачеве збирке јужнословенских песама. (Наслућујемо да је ову и многе друге српске мелодије Кухач добио од београдског пријатеља и старијег колеге, несебичног Јосифа Шлезингера)

6. април 1867

Стални музички састав који је, као невидљива нит, повезивао прошлост са садашњошћу, био је војни оркестар. У Милошево време Књажеско-србска банда Јосифа Шлезингера зачињавала је свирком све представе Театра Јоакима Вујића у Крагујевцу, а затим Театра на Ђумруку у Београду, те учествовала у дворским церемонијама и баловима. Од 1849. надаље, ову забављачку улогу преузима Грађанска банда под управом Милана Тренића. Одговарајући вазалном статусу Кнежевине Србије, Турска банда је такође вазда присутна на протоколарним свечаностима са политичким обележјем.

Године 1861. у Цариграду умире султан Абдулмеџид Први, а наслеђује га Абдулазиз (који османским царством влада сразмерно дуго (1861-76), али сасвим неуспешно. Историја га памти као површног блудника кога је у Цариграду увесељавало чак четири стотине музичара (!), чувало око двеста „вратара", о његовој исхрани бринуло око триста кувара, а о царској ергели се старало и до четири стотине шталских момака! Султан расипник је куповао оклопне бродове за које није имао посаду и локомотиве за које није имао шине! Тако је овај лакомислени владар некада моћну царевину довео до банкрота.

Султанова благајна није више могла да издржава низаме на границама царства, па је ова околност вероватно утицала на Абдулазизову одлуку да, 25. марта 1867. године, изда хатишериф (царски указ) којим налаже Али-Риза-паши, последњем београдском мухафизу, и преосталим турским посадама у Шапцу, Смедереву и Кладову да симболично уруче кључеве ова четири града српском владару и напусте Србију.

Четвртак, Цветне недеље, 6. априла 1867. године, био је најсвечанији и свакако најрадоснији празник у повесници Србије 19. века, јер су тада српски владар Михаило и грађани престонице испратили петвековног османлијског окупатора.

Кнежев церемонијал-мајстор, чије име није забележено, вешто је разрадио програм свечаности:

„Музика турска и србска отићи ће у пратњи за колима. Први ће свирати до првог моста, одакле ће србска почети да свира. Кад пред конак дођу обадве музике, свираће редом неколико комада, али на неколико магновења пре изласка Књажевог, турска музика изићи ће из града и отићи ће да се придружи баталионима заоставшим на Калемегдану, те да тако заједно са њима поздрави Књаза при изласку. Србска музика остаће у граду да поздрави Књаза са баталионом артилерије турске".

А онда се Турска банда, преко рушевина Стамбол капије, на којима ће, током следеће две године (1868-69) бити изграђена највећа кнежева задужбина, Народно позориште, удаљила пут Стамбола.

Да се више никада не врати.

Исте вечери 6. априла Кнез је уприличио свечани бал у Градској кући. Госпођа Анка Константиновић, ћерка Господара Јеврема Обреновића и кнежева сестра од стрица, окитила је све дворске даме цветовима камелије, које је за ту прилику наручила из Беча.

(опрема и скраћења редакцијска)