Амерички истраживач Александер Херберт у сваког помена вредној публикацији „Шта ћемо сутра? - Усмена историја руског панка од совјетске ере до Pussy Riota“ кроз интервјуе с протагонистима сцене и неколико ауторских текстова открива делић историје панка у Русији последњих педесетак година

О томе шта јесте, а шта није панк, можемо да се расправљамо данима и да не дођемо до било каквог смисленог закључка. Чињеница је да овај сој пот- и контра-културе, већ деценијама доводи у питање темељне вредности система средина којим се бави и у којима оперише. Није важно да ли су тема актуелна политичка превирања, приватни и друштвени проблеми, слободно време или чиста доколица. Важни су начини изражавања, аутентичности исказа, тренуци и места догађања. Панк може да буде све, а и ништа:

  • Пресек актуелних токова идеја, идеологија или капитала.
  • Прорицање трендова.
  • Проклињање свега и свачега.
  • Последњи модни или егзистенцијални крик.
  • Прва љубав.

Панк је незванично настао средином седамдесетих и остао као такав - незваничан. Неко би уз то рекао: и мртав пре него што је настао. Нешто раније са западноамеричких и нешто касније са британских улица и алтернативних сцена преселио се у многе дечије собе широм света. Музичке инструменте, као елементарно средство рада, узели су у руке пре свих - незадовољни, незапослени, неуки, а било је ту, неретко, и потомака из угледних и богатих породица. Медијски одјек био је јак, пре свега у развијеном окружењу. Сиротиња то можда већ све одвише добро зна и познаје.

Реакције нису недостајале, додуше с нешто закашњења, и у источноевропским земљама. Сама слика, захваљујући информацијским блокадама, била је често нејасна, искривљена и ишчашена.

  • Деца су замишљала шта то тамо њихови вршњаци певају и говоре?
  • Како се облаче?
  • Који им је код понашања?
  • Шта то тамо није у реду, кад живе у миру и благостању?
  • Није ваљда да и они имају неке проблеме?

Економска и сигурносна криза социјалистичког истока била је већ озбиљна и узимала је замаха. 

СФРЈ и СССР

У бившој СФРЈ, имали смо срећу да контрола није била изразито строга. Можда је била строга, али многи је нису видели и осетили. Тако да смо уживали у домаћим сурогатима и ретким оригиналима. До нас су долазила и лиценцна издања музичких кућа, постојали су часописи Џубокс, Полет, Ритам. Постојали су и андерграунд и студентски клубови. Све нам је било дозирано и сервирано, у мери коју је ко зна ко, тада прописивао и одређивао. Онда је дошао рат и све је у петој брзини отишло у пропаст. Данас, пред нама су крхотине, храбри потези појединаца наспрам несагледивог мора далеко- и блиско-источњачких ритмова, мелоса и банално-комичних рима. Урбано - појам је који више вређа здраву интелигенцију, него што антиципира нешто - напредно и прогресивно. 

Ситуација у бившем Совјетском Савезу, а потом у Руској Федерацији, унеколико је компликованија и сложенија него што се може наслутити на први поглед. Репресија и контрола нанеле су много тешких душевних и физичких повреда корпусу најизложенијег тела које је требало да буде носилац будућих победа социјалистичког духа - младима. Промене су се ипак и са видним закашњењем десиле и плодови су видљиви на сваком кораку. Не смемо да изгубимо из вида да је Русија то и данас, географски и културно - један огроман, фактички несагледив систем спојених и раздвојених сцена и догађања. Оно што долази и што се пропушта до западног потрошача и конзумента, големо је у свом квантитету и квалитетно у свом домену. Заслужује вредну и дугорочну пажњу; као такво постаје део цивилизацијског и планетарног наслеђа.

Амерички истраживач Александер Херберт у сваког помена вредној публикацији Шта ћемо сутра? - Усмена историја руског панка од совјетске ере до Pussy Riota (2019), кроз интервјуе и неколико ауторских текстова одабраних ликова руске авангарде панка, открива само делић мозаика ове, као што рекосмо, практички несавладиве, плодне, огромне - оазе звукова и поднебља. Хербертова авантура трајала је од 2013. до 2017. године, у интервјуима је учествовало преко 75 саговорника, што потцртава озбиљност целокупног пројекта. Првенствено се концентрише на алтернативно стваралаштво Москве, Ст. Петерсбурга и великог Сибира. Источно од Урала, па и постсовјетски простор, крију у себи довољно материјала за далеко обимније и темељније студирање.

Рађање панка из духа времена

У једном од својих сећања, режисер независних филмова Јевгениј „Јуфа" Јуфит сећа се 1977. године, слушања Секс Пистолса на радију BBC и констатације: „У Енглеској постоје идиоти попут нас." Уз скромна средства, ручно израђене инструменте, делимично у домаћој производњи, брендове „Одисеј" (појачала) и „Маиак" (магнетофони), окупљају се по становима и организују прве пробе. О Фендерима и Гибсон гитарама, могли су, тако кажу, само да сањају. Из ове перспективе гледано, један од најранијих састава Автоматические удовлетворители не звучи претерано оригинално. Више може да им се припише документарни и пионирски него стваралачки значај.

Првобитни руски панкери нису имали довољно слуха за своје идејне претходнике, бендове Кино, Аквариум или Звуки Му Пјотра Мамонова. Временом, и та неправда се исправила, па је дошло и до међусобног уважавања и подршке. Континуитет дакле постоји.

Осамдесете

Лењинградски „Рок-клуб", морао је редовно да се подвргава контролама КГБ-а. Првобитна публика били су углавном дугокоси хипици, да би се временом и то променило - појавили су се они краће, али и они дибидус ошишани. Проверавало се готово све, од текстова, места рођења и осталих личних података, па до моралне подобности. Уз то, време чекања дозволе било је, уз све остале неизвесности, прилично дуго и мукотрпно.

Нешто после 1983. године, конзервативцима из Кремља, на иницијативу Черњенка, ни то није било довољно, па спроводе велику чистку и на том плану. Гласност и Перестројка мењају ситуацију на боље. Медији се отварају и проток информација постаје живљи. Једна од запаженијих групација из тог периода je Народное Ополчение са усвираним гитарама, фанк басом и хистеричним вокалом, који често, код Руса, имају варирајући напон и поседују неку опијеност ширином простора који их окружује.

Сибирски панк

Не тако ретко, руски, пре свега сибирски панкери, показују извесну дозу интелектуалне супериорности наспрам једноставности изворних идеја. Музички критичар Сергеј Гурјев тврди да су „калифорнијски и сибирски панк два супротна пола у свету панка." Гражданская Оборона покојног Јегора Летова из Омска, ужива култ статус - веома су цењени, иако су политички поларисали своје следбенике. Разлог томе било је својевремено Јегорово симпатизерство са Национал-бољшевистичком странком књижевника Едварда Лимонова. Надалеко се чуо и глас такође рано преминуле Јанке (Јана) Дјагиљеве.

Иначе, алкохол и јефтини опијати били су велики непријатељи у то време крхке али живописне сцене тајги и хладних северних пространстава. Режимски критички појединци у то доба суочавали су се са две опције. Једна је била да панкере на одређено време сместе у психијатријску установу и уз помоћ лекова врате у нормалан живот. Друга опција био је трогодишњи војни рок, где су се уз помоћ строгих официра и обавештајаца калили и преусмеравали своју храброст на авганистанском фронту. Често су били изложени невиђеним тортурама.

Санктпетербуршка сцена

Велику улогу на развојном путу панка у Ст. Петерсбургу играо је и клуб „ТаМтАм". Пиво се служило илегално, полиција у цивилу била је на сваком кораку, али временом контроле су биле све лабавије. Ту је стасао можда и најзначајнији бенд епохе, Химера, са такође прерано преминулим харизматичним лидером Едом Старковом. Они су ишли прилично у корак са актуелним светским трендовима, подсећајући на моменте на Холанђане Тhе Еx или рецимо неку славенизирану верзију бенда са вашингтонске „Аmphetamine Reptile" етикете с ексцесивним вокалима ала Дејвид Јоу (Jesus Lizard).

Вредни помена су и Нож для фрау Мюллер, динамични колажи пуни егзотичних семплова и разигране динамике у стилу филмске музике Кшиштофа Комеде. Гитариста Олег Гитаркин данас је активан са психоделичним сурф рок пројектом Messer Chups и прилично је познат и ван граница Русије.

Москва, захваљујући свом људству и финансијском расту, диригује остатку земље приближавање светским токовима. Иако је подарила величине и ветеране попут Звуки Му и Соломенные еноты, Москва не може да се похвали неком претераном опуштеношћу и спонтаношћу, као што је то случај са Ст. Петерсбургом. Ничу места за свирке, помало се уз њих шлепа и издаваштво, понајпре уз једину државну издавачку кућу „Мелодия", али и неке стране независне лејблове. Запажене успехе бележе Наив, Distemper и Тараканы!, са својим питкијим интерпретацијама изворних панк и ска образаца.

Деведесете

Током деведестих и нултих година трају борбе између антифашиста и екстремних десничара. Многе концерте прекидају анонимне дојаве подметнутих бомби. Полиција једно време или неће или се не сналази баш најбоље. Уличне борбе између два сукобљена клана биле су скоро свакодневне, а дешавају се и неразјашњена убиства.

Тренутно, ситуација је рашчишћена, тако да људи различитих боја и политичких опредељења могу, како дању тако и ноћу, безбедно да се крећу насељима и градовима. Ту је можда и једна од поенти Хербертове књиге - како контракултура сусреће културу и негде на пола пута, заједно, чине живот подношљивијим свим факторима државне заједнице.    

Панк у провинцији узима спорије замах, али и ту има бројних позитивних примера. Тако у тренуцима велике моралне и материјалне кризе једна локална радио станица из Кирова добија пакете с винилима, касетама, фанзинима из многих градова Сједињених Држава. Тек тако - солидарност на делу. Омасовљавањем интернета и локалне друштвене мреже ВКонтакте, држава јача и расте кохезија на читавој територији. Једна од светлих тачака је и сцена Ижевска, града познатог по производњи калашњикова, чему је посвећено једно цело поглавље књиге.

Еволуција

Руски панк еволуира до данашњих дана, али звучи и више као онај панк на који нас је рецимо навикао магазин Maximum RockNRoll. Мање се жонглира речима и инструментима, више се пева и свира.

Дотти Дэнжер из Ст. Петерсбурга и поред све динамике поседују једну меланхоличну и мрачну ноту достојну величине Black Heart Procession из Сан Дијега. Као да постоји нека невидљива веза између ових бендова.

Инди(ск)ректност као једна од потцењених универзалних врлина присутна је. Не пева се о конфликтима у Источној Украјини, на Криму или у Сирији. Забринутост је видљива, тј. чује се. Конфликти остају исти, мењају само временске и географске одреднице. Дакле, пева се и о конфликту.

Пуси Рајот

Што се Pussy Riot тиче, мишљења су наравно дубоко подељена. Од политичара Медведева који тврди да је то само један безвредни покушај привлачења медијске пажње, па до не баш претерано много других који их подржавају. Оне саме позивају се често на Свето писмо, али и нису баш нешто претерано убедљиве у својим аргументима. На самој сцени важе више за анонимусе, него за уважене величине.

Проблеми Запада и Истока све су сличнији. Све је теже наћи праве речи да би се нешто постигло, или у најмању руку описало. Језичка баријера постоји, али звук и ритам, соло и бас гитара и бубњеви, ту су и даље да нас воде и опчињавају, обарају границе, или бар их чине безбеднијим када не могу да се избришу. Панк је мртав, али и даље гура.

Више стилски него идеолошки, Руси, а и Словени генерално, тај појам прилично су раширили.