Последњу овогодишњу изложбу бечки Леополдов музеј посвећује Тили Дирије, глумици која је ударила визуелни печат популарној култури прве три европске деценије. Удавала се за богате, сликали су је славни, обожавали медији и публика. Иако је њен лични усуд неуморно радио на томе да је корумпира успехом, Дирије је оставила све и побегла од нациста. Кренула је у потрагу за мрвом слободе, те се у лошем тајмингу обрела у Београду, а због још горе процене зауставила се у Загребу, Краљевина Југославија. У Загребу је провела рат радећи за партизане и помажући Дијани Будисављевић. Тријумфално се 1959. вратила на немачке сцене и, увек оптимиста, написала аутобиографију под насловом „Мојих првих деведесет година“. Ако се Милан Кундера инспирисао реалном особом за „Неподношљиву лакоћу постојања“, то је готово сигурно била Дирије.

Тила Дирије (1880-1971), берлинска позоришна звезда, провела је ратне године 1941-45. у Загребу, у Јурјевској 27. На тој адреси, као и на Јурјевском гробљу у близини, закопавала је поруке у боци, по које су долазили курири и односили „у шуму", партизанима. Слала је храну, одећу, лекове. У приручним посудама је похранила и копију архива Дијане Будисављевић, са именима српске и јеврејске деце спасене из усташких логора.

Тачније - извучене из усташких логора, пошто се велико умирање малих људи наставило и након што су, болесни и изгладнели, стављени у возове ка слободи. Срећних је било мало, али и за то треба бити захвалан до неба.   

Као што је познато, комунисти су 1945. запленили Дијанину архиву, скупа са копијом, једином за коју су знали. Наводно је постојала још једна, за сваки случај копирана архива, и тај backup од backupa Тила је закопала око Јурјевске 27. Да ли је још тамо? И ако јесте, да ли је то онај изгубљен Дијанин архив? Највероватније да, по загребачким изворима, као што су историчарка Наташа Матаушић или издавач Ненад Поповић. Кустосица бечке изложбе Данијела Грегори зна само за закопане поруке у боци, о њиховом садржају ништа, осим да су биле за Титове партизане.   

Традиционално, све животне приче имају увод, разраду са неколико перипетија и крај. Неке се међутим најбоље испричају кад се преокрену наопачке, као чарапа. Некад најсмисленија драматургија следи принцип демонтираног дорског стуба, тако да се канелирани тамбури раздвоје по спојевима и онда поново саставе, али без реда и поклапања.

За потребе овог текста, изабрана је мешовита драматургија стуба и чарапе - најпре ће бити испричана друга половина Тилиног живота, онда прва, па епилог.   

Бекство од нациста

Последњег дана марта 1933, Дирије је стајала на сцени Немачког театра у Берлину, једног из конзорцијума Рајнхартових бина. До доласка нациста и бекства у Америку, Макс Рајнхарт је  управљао са 11 позоришних кућа у Берлину, две у Бечу, а Тила је од 1903. била његова глумица. Одакле год да је бежала, Тила би бежала из неког бившег Рајнхартовог позоришта.

Тада, у марту 1933, директор позоришта је још пре почетка представе упозорио глумицу шта се спрема, тако да је равно са сцене, не излазећи по завршни аплауз, села на воз са супругом, индустријалцем Лудвигом Каценеленбогеном, и отишла за Праг.   

Сама Дирије није била Јеврејка, али јесте муж, „пивски барон" Каценеленбоген из пољског Кротошина, тада у Немачкој. Дирије га је звала „Луц", од Лудвиг; да је знала хрватски/српски звала би га „Луц Мачји Лакат".

Нацисти су управо преузели Берлин, али, стриктно гледано, Тила и Луц нису бежали из непријатељске средине. Читав ансамбл је покривао њихово бекство. Позната ствар, најдиктаторскији режими увек долазе на власт као мањински, већину скупљају после, тако што друштво препарирају силом, терором и уценом.     

У неколико прашких месеци Тила је играла Лејди Магбет, углавном јер се радило о путујућој немачкој трупи која је играла по Швајцарској. Намера јој је била да Луца смести на сигурно, у Луцерн код пријатеља, а онда им среди визу за Америку.

Највише што је успела била је виза за Хондурас. Виза за Хондурас, као услов за швајцарску визу, а онда са швајцарском визом по америчку. План се изјаловио, и то дупло. Прво, Швајцарска није хтела Луца, и друго, Луц није хтео за Америку. У Хондурас се ионако никоме није ишло.

Треба напоменути да Луц и пре филмског бекства из Берлина више није био богат. Почетком тридесетих је Каценеленбоген био оптужен за корупцију и проневеру, те из процеса изашао психички сломљен и без иметка. Како је у последњим годинама Вајмарске републике већ дивљао антисемитизам, доста је индиција да је процес био намештен, више упозорење осталим немачким индустријалцима јеврејског порекла него правни случај.

Дирије се, истина, удавала богато, али није прекидала везу кад би богатство нестало. Што се бракова тиче, имала је два правила, остало је било флексибилно: мужеви су увек били Јевреји; и друго, удавала се за љубавнике из претходног брака.    

Кад су избачени из Швајцарске (односно муж, што је исто), Тила и Луц су 1935. отишли у Загреб код њене рођаке, грофице Злате Лубиенски (1897-1969), у кућу у Јурјевској 27, испод Јурјевског гробља. И кућа у Јурјевској била је проминентна, припадала је још једном Златином рођаку, бискупу Јосипу Јурају Штросмајеру, проминентном родоначелнику идеје о јужнословенском братству Срба и Хрвата.

Распродајом накита и слика које су јој остале од претходног мужа, бечког галеристе Паула Касирера, пар је дошао до средстава, отишао у Опатију и тамо закупио хотел „Cristallo", данас „Кристал".

Није им ишло лоше. Немачке и аустријске елите су се утркивале ко ће летовати код берлинске диве. Она сама је веровала да је постојање малих џепова слободе довољно да би се игнорисао велики нацистички џеп у Немачкој.

Ко то тамо пева: Тила Дирије у Београду

Луц Мачји Лакат је водио хотел, Тила је путовала и наступала на сценама у Бечу, Прагу и Стразбуру, чак је у јануару 1938. постала професор на уметничкој школи у Салцбургу. Кад су у марту те године нацисти ушли у Аустрију, а Мусолини показао интерес за Истру, Тила и Луц су се вратили у оазу слободе, код Злате у Загреб.

Ајме. Рат је трајао скоро две године, кад је Луц рекао жени: „Знаш драга, ја бих сад ипак хтео за Америку. Учини нешто."

И Тила је сковала план. У рано пролеће 1941. су кренули за Београд. Луц је одмах наставио на југ, за Скопље, па Солун, одакле је намеравао за Палестину, где би му се жена придружила, тако да у идеалном случају још једном може да опструира одлазак за Америку. Тила је остала у Београду и опседала амерички конзулат. За невољу, дошла је на ред управо ујутро 6. априла 1941.

Луц није стигао даље од Солуна. Још на железничкој станици га је Гестапо ухапсио и одмах је, воз при руци, спроведен у концлогор Заксенхаузен код Берлина, где је умро 1944.

Тила је логистички била врло изазвана. Нашла се у Београду над којим су падале бомбе. Није познавала никог, није говорила језик. Није било проходних путева, није било превоза, осим Шијановог аутобуса фирме Крстић, а и он је био погођен бомбом. Била је у дилеми, да ли да крене ка југу, тражи мужа појма нема где, или да се врати у малу оазу слободе у Загреб. 

У говору који је одржао на заседању немачког ПЕН клуба у Дармштату 2001, Ненад Поповић, власник хрватске издавачке куће „Durieux", овако описује Тилин повратак у Загреб: „Тили Дирије није преостало друго него да се врати. Тједнима, попут пустолова, сада је путовала у правцу сјевера, кроз метеж дијелом разорене земље. Једног јутра, врло рано, коначно је сишла с влака у Загребу. Но, ту ју је чекало точно оно пред чим је бјежала осам година раније. Окупатори су Хрватску предали на управљање једној локалној расистичкој странци екстремне деснице, усташама. Пут од главног колодвора до пријатељичине виле најављивао је horror. Тила Дирије пише: 'На колодвору, рано ујутро, прво смо морали чекати сатима на дозволу да га напустимо. Тад сам појурила дуж познатих улица, чији се изглед промијенио. Посвуда њемачке униформе, посвуда кукасти крижеви. У каквом стању ћу затећи Злату, хоћу ли је уопће наћи?'"

Поруке у боци

Каталог бечке изложбе у Леополдовом музеју врло штуро спомиње ратне загребачке године Тиле Дирије. Била је код Злате, плела чарапе, шила лутке од својих старих театарских костима за локално луткарско позориште. Гајиле су куниће у врту из дупле користи, да би имале шта да једу и да не би биле сумњиве кад стално нешто копкају и окопавају по башти. Држала је везу локалне илегалне сцене са партизанима. Нацисте стране и домаће је мрзела ватреном мржњом, и више него пре, јер је у међувремену знала где јој је муж.

Матаушићева и Поповић преносе конкретније ствари. У књизи о Дијани Будисављевић, Наташа Матаушић на више места спомиње Тилу. Веза између њих је била Јана Кох, блиска сарадница Дијане Будисављевић, и Камила Бреслера. Јана је такође живела у згради у Јурјевској 27 код Злате.

У тој се кући заиста окупило необично друштво. Поред Злате, Тиле и Јане, у њој су се као подстанари мењали немачки официри. Сви власници градских палата у северним резиденцијалним квартовима су по усташким уредбама морали да примају на стан официрски кадар. Злата и Тила су узимале само Немце. Не из склоности, само су бирале мање од два зла, што говори јако много о карактеру НДХ. Само присуство немачких станара их је штитило од рација усташке полиције. И иначе је читав крај око Јурјевске врвио од немачког и усташког официрског кадра. Парадоксално, била је то добра камуфлажа за илегални рад три жене.  

Поповић о Дијаниној акцији спашавања српске и јеврејске деце и Тилиној улози: „Јана Кох је све биљежила на папириће, стављала у металне кутије што су их под грм на Јурјевском гробљу закопавале Тила Дирије и Злата Лубиенски. Тила Дирије у Загребу није наставила тек свој приватни, њемачки конфликт с нацистима. Сакривајући металне кутије 1942. године, на примјер, она се умијешала у драматично поглавље хрватске националне повијести - и у њу, изгледа, заувијек записала. Стотине, можда тисуће посвојене дјеце као одрасли људи без те емигрантице никад не би било дознало како им се зову родитељи, откуд су заправо, тко су они точно. Једна такозвана странкиња непосредно и дословно придонијела је катарзичној потрази за идентитетом једне друге нације."

Боце, тегле, металне кутије - свако каже другачије. Чињеница међутим остаје да је један препис Дијанине оригиналне архиве био привремено закопан или још увек јесте негде између старе Штросмајерове куће и Јурјевског гробља.

Беч, 1880-1901: Отилија  

Сад се с драматургије изврнуте чарапе прелази на драматургију испремештаног грчког стуба, на доњи тамбур, онај прескочен у досадашњој линији приче.       

Тила Дирије је рођена у Бечу 1880. као Отилија Хелена Годфруа (Godeffroy), у породици Хугенота, избеглица из Француске. Родитељи су били добростојећи, али како је отац рано умро, Тила и мајка су се брзо нашле у оскудици. Вероватно одатле долази Тилин таленат за неподношљиву лакоћу постојања.

Кад је са шеснаест година саопштила мајци да намерава да буде глумица, добила је звучан шамар. Мама, концертна пијанисткиња, опалила је и у шоку узвикнула „Е нећеш ти мени у курве!"

Тила је ипак отишла у глумачку школу у Бечу. За оно друго прича се и то, али као и увек у таквим случајевима, није лако раздвојити истину од злобе савременика. 

Берлин, 1903-1905: Тила и Спиро

Одатле је ишло страшно лако, или барем брзо. Већ са непуних двадесет је играла у позориштима у Оломоуцу (данас Чешка) и Бреслау (Вроцлав, данас Пољска). Није лоше, али је периферија. Године 1903. се пријавила на аудицију код Макса Рајнхарта у Берлину за улогу у „Саломи" Оскара Вајлда и прошла из цуга. Добила је улогу Херодије, Саломине мајке, али онда се догодило мало чудо, за њу добро. Главна глумица Гертруд Ајсолт, тада велика берлинска звезда, разболела се уочи премијере, тако да је Рајнхарт улогу Саломе на брзину дао Тили.

Звезда је рођена после само пет минута на сцени берлинског Аполо позоришта. Успех је био такав да је Ајсолт по повратку алтернативно играла Салому са Тилом. Сигурно, године нису штимале, Тила/Херодија је имала 23 и требала је да буде мајка одрасле ћерке Ајсолт/Саломе од 33, али то није било пресудно. Може бити и да је костим мало помогао. Немачке позоришне глумице тог времена су имале обавезу да се за сценски костим побрину у властитој режији, а Тилин, кога је сама сашила, имао је много мање текстила него онај од конкуренткиње. Таленат, лепота, еротика, амбициозност, упорност, свеједно - Рајнхарт и берлинска публика су те вечери пали пред Тилине ноге и ту остали. 

Тајну Тилиног успеха не треба мерити еротиком којом је зрачила. Била је то горка, опора еротика, не холивудски pin-up. И њена лепота је упитна по класичном канону. Моја бака по мајци је имала исти такав нос као Тила, широк, а завијен при врху, „прћасто" на меснатом, и читав живот се стидела због тога, мислила је да је најружнија жена у свакој соби у коју уђе. Са истим таквим носем је Тила изборила статус тада најсликаније европске глумице-лепотице.

Исте године кад је играла Салому, 1903, Тила се удала за сликара Еугена Спиру (1874, Бреслау/Вроцлав - 1972, Њујорк). Брак је трајао кратко, јер је 1905, на вечери у једном отменом берлинском салону упознала трговца сликама Паула Касирера (1871, Бреслау - 1926, Берлин).

Каталог изложбе у Леополдовом музеју и презентација кустосице Данијеле Грегори падају испод оптималног у презентацији Тилине биографије. Не само у оном ратном делу, у стилу - хранила куниће, закопавала цедуљице, шила крпене лутке. Кад се дође до Тилиних бракова, драма се угаси као свећа.

Самоубиство Касирера је драстичан пример, али ни са Спиром није прошло једноставно. Развели су се, као споразумно, и онда се Тила удала за Касирера, који је био њен Пигмалион на сцени и у животу, учио је да говори правилно, да се изражава отмено, да се креће на сцени. Учио ју је уметности, рафинману, опхођењу са славним писцима и сликарима; дотле је јасно.

Али шта је било с јадним превареним Спиром, јесу ли остали у вези? На једном месту у каталогу се успутно сазнаје да су тек пред крај живота Дирије и Спиро успоставили неку комуникацију. Драма, све је са Тилом била драма!

Берлин, 1905-1926: Тила и Касирер      

Од 1905. Тила је била са Касирером, 1910. су се венчали.

У овом тексту он се намерно не спомиње превише. Сувише је познат, утиснуо се у колективну културну меморију Старог континента, да свако око њега нужно остаје у сенци. Уз Паула иду и други припадници проширене породице Касирер, изворно сви из Бреслауа/Вроцлава, главног урбаног центра Шлезије. Философ Ернст Касирер, или издавач Бруно Касирер.

Име Паула Касирера долази до данашњице обавијено дивљењем и легендама из времену кад су трговци уметнинама и иначе уживали висок друштвени статус. Тила се није напросто удала за једног утицајног трговца сликама, она се удала у интелектуалну династију Касирера. Била је „жена Паула Касирера", зато је он овде „Тилин други муж".

Касирер је стварао уметност више од Реноара. Он је довео Ван Гога и француске импресионисте у Немачку. Он је промовисао мрачне експресионисте. Оне уметничке школе и стилови на које је Касирер навикао Немце од 1933. су у пакету важили за „дегенерисану уметност", entartete Kunst.  

Кад је почео Први светски рат, Паул се ентузијастички пријавио у војску као немачки патриота, али је у директном суочавању с бићем рата доживео моментални физички и психички слом, те као неупотребљив враћен кући. Тамо се претворио у кућног тиранина. И пре рата је био ноторни женскарош, али то некако и иде, жене су слободне да то прихвате или не. На то се међутим после 1914. надовезала патолошка, насилничка љубомора према Тили, агресивна контрола праћена нападима беса, нервним сломовима и претњама проширеног суицида.

И породично је Тила била изолована. Сви Касирери су као један избегавали контакте са њом и презирали је као грубу, необразовану опортунисткињу.

Када је Тила 1926. поднела захтев за развод, муж је претио самоубиством. На дан потписивања докумената, у канцеларији код адвоката, Паул се дигао, рекао „Само тренутак!", отишао у суседну собу и пуцао у себе. Био је још жив кад је Тила утрчала у собу, и довољно присебан да изговори: „Е, нећеш ти мене да оставиш!" Службена верзија је нешто блажа, наводно је рекао: „Сад заувек остајеш моја". Она грубља је исконструисана да се поклопи са маминим шамаром нећеш-ти-мени и покаже Тилину одбојност према командама, свеједно да ли је по среди морал, мачо или наци. Овако или онако, професор Хигинс-Касирер се пре убио него што је био спреман да Елизу-Тилу препусти њеном љубавнику, пивском барону Луцу Мачјем Лакту.

Тила је изазвала велики скандал кад се и поред забране фамилије, појавила на сахрани свог другог супруга. Ернст Касирер је тада радио на „Философији симболичких форми" и развијао универзалну културну теорију сазнања. Какав је статус за њега могла имати нека глумичица из Беча, мала Хугеноткиња, уз то крива за самоубиство његовог рођака Паула, који је Немце, једну спору, конзервативну нацију, научио да прихвати модерну уметност? 

Берлин, Беч, Париз, 1903-1933: Тила Дирије, икона и муза          

Део у коме изложба у Леополдовом музеју бриљира јесте визуелна презентација диве. Треба бити поштен, то и јесте изложба о Тили Дирије у ликовним уметностима, не о њеној случајној улози у историји Срба и Хрвата.   

За свог другог мужа Тила је била скупоцена лутка коју је облачио и пресвлачио у костиме из фантазије, стављао у разне улоге на сцени и у животу - Саломе, Елиза, Клеопатра, Потифарова жена, чаробница Кирка, femme fatale, фотографски гламур-мотив, сликарски модел, краљица берлинских салона, домаћица кухиње за сиромашне сликаре и писце. Да се Паул сломио од љубави кад је затражила развод, то је наравно увек могуће, али не и вероватно. Као што силовање није секс већ моћ, тако ни  самоубиство није љубав, већ контрола.

По свом статусу, Паул је могао да замоли било ког сликара за портрет Тиле, сваки би дотрчао и још питао колико може да плати за ту привилегију! Ту је свакако доприносио и Тилин статус глумачке диве, њен изглед, али као што се види из неких реалистичких портрета, њена је лепота била опора, не класична или, не дај боже, слатка, љупка и податна.   

Позирала је као модел за Огиста Реноара 1914, кад је већ боловао од тако узнапредовалог артритиса, да су морали да му завежу четкицу за прсте. Портретисали су је Макс Слевогт, Ловис Коринт, Оскар Кокошка, Макс Опенхајмер, Емил Нолде, Франц Штук. Вајари Мери Дурас и Аугуст Гаул су радили њене бисте и маске. Дружила се са писцима Франком Ведекиндом („Лулу") и Хајнрихом Маном; она, муж, свеједно. Паул и Тила су само заједно били делатно предузеће за промоцију немачке културе и уметности.

„Ужас!", написала је у дневник за слику коју је урадио Кокошка.

Кад је вајар Георг Колбе направио Паулову посмртну маску која ће је пратити до краја, наручила је од Гаула своје живе маске. Био је то симбол, отимање живота од осветничке смрти.

Њене далеко најпознатије портрете је насликао Франц фон Штук (1863-1928). Платна у серији обрађују Тилин наступ у минхенском Уметничком театру 1912, кад је играла чаробницу Кирку, ону која опчини Одисеја, а његове људе претвори у свиње.

Био је то парадни моменат не само за глумицу, већ и за југендстил-симболисту Штука. Могао је да се до миле воље размаше у визуелном кључу грчке антике, шпанског рококоа и арт-деко стила епохе.

Епилог 1954-1971: Бака Мара и Мари Борнеман

Тила се није вратила одмах у Берлин. Полако, годину за годином би одлазила у Немачку, па се враћала у Јурјевску. Превише домаћа није била ни у Загребу, јер никад није научила језик како спада.

И поред тога што је добар део живота провела са златном кашичицом у устима, Тила је била левичарка. У време Новембарске револуције и Баварске совјетске револуције 1918-19. она и њен други муж су били експонирани на страни револуционара. Рушили су цара, помагали успоставу Вајмарске републике. Долазак комуниста на власт у Југославији јој није био проблем, идеолошки гледано.

До сада су вероватно сви читаоци овог текста приметили Тилин велики пех. Жена је напросто увек имала катастрофални тајминг! Тако се и у поратној Југославји нашла у време највећег  комунистичког терора. Њу саму нико није дирао, али то је била слаба утеха. Правили су јој проблеме кад је хтела да своју приватну колекцију слика врати за Берлин, али је лично Тито интервенисао, каже кустосица Грегори из Леоподовог музеја, па се и то средило.

Из Југославије се опростила филмом „Последњи мост", немачко-југословенском копродукцијом Хелмута Којтнера из 1954. Реч је о пропагандном партизанском филму у коме главну улогу игра млада Марија Шел. Партизани отимају немачку лекарку и вуку је до своје базе, негде у брдима изнад Мостара, где се она среће са топлотом и добром душом сељана, те полако мења своје ставове о „домороцима". Докторкина трансформација почиње у сусрету са простодушном „баком Маром"- Тилом Дирије.

Проблем језика је за продуценте филма дефинитивно био проблем. Требало је пронаћи формулу зашто неписмена Бака Мара у некој босанској забити говори немачки, тако да је партизани зову као преводиоца. Решење је нађено у томе да Мара говори лош немачки, уз то већ у првој реченици каже „ик бисл аус К&К ферстехе". Тамо где проговори српски, чује се промена тона - знак да баку Мару синхронизује нека домаћа глумица.       

Године су прохујале изнад Тилиног загребачког дворишта. У том филму је њој већ преко 70, али се одмах препознаје она иста статуарика коју је забележио Франц Штук у серији из 1912. на сликама Кирке: мало погнута, напред истурене главе, горе кугла Шојерманових леђа; поза у мешавини између мачке и паука, увежбана код Макса Рајнхарта.  

Од 1955. се Тила потпуно вратила у Немачку, где је тек тада кренула њена филмска каријера. У позоришту је доживела тријумф са улогом Мари Борнеман, ликом из монодраме „Лангусти" Фреда Денгера. Мари је остарела чистачица из радње деликатеса, којој послодавац као поклон за пензију нуди да изабере нешто из радње. Она бира лангусте, јер јој важе као храна отмених и рафинираних. Проблем је - нико не долази на вечеру код Мари, ни син, ни његов отац, ни суседи. Нико не жели да има посла с том простом, необразованом, израубованом Мари Борнеман...

Са „Лангустима" је Дирије у слави пропутовала читав немачки говорни простор, од 1960 до 1970. Код Мари можда није хтео нико, код Тиле сви.

Последња фотографија Тиле Дирије је из 1970, кад је добила животну награду Немачког театра, оног истог у коме је кренула њена каријера са Максом Рајнхартом. Седи у гледалишту, док је светло рефлектора издваја из масе; вечно бела птица међу црним тоалетама.

Неколико месеци касније, у фебруару 1971. је умрла, и поред тога што је њена аутобиографија „Мојих првих деведесет година" наговештавала да има другачије намере.

Али, како је Дирије ионако била краљица лошег тајминга, и то је некако имало смисла.