Да: радници на минималцу не иду на Битеф да виде представу „Тихуана“ о прекарним радницима у Мексику, не читају Орвела, нису гледали „Номадленд” и нису луди за информацијом ко је добио Оскара. Али растућа економска криза увелико гута и средњу класу којој су теме уметничких дела о сиромаштву све ближе сопственој реалности. Зато, будимо љубазни према касиркама у самопослузи. Можда једног дана и сами седнемо за ту касу, где нас чека колона нервозних купаца, а ми не знамо шифру за јаја.

Мексичка представа „Тихуана", приказана на овогодишњем Битефу, производ је животног експеримента глумца, писца и редитеља Габина Родригеза - да живи на минималцу као радник у фабрици одеће у Тихуани. Дошавши из Мексико Ситија, представљао се као Сантијаго Рамирез и радио исцрпљујуће смене за нешто мало више од три евра дневно. Живео је бедној собици, каква већ може бити у сламовима - дивљим насељима Тихуане. Становао је у сектору А, најбољем кварту у једном од горих места за живот у граду. Сектор Ц је, рецимо, био на клизишту и могло се посматрати како се с времена на време по која уџерица уруши.

Габино Родригез планирао је да ту остане шест месеци. Ипак, раније је завршио са експериментом. Безбедност му је била угрожена после квартовског окршаја који се завршио уличним линчом. Знао је - уколико његов прави идентитет буде откривен, ситуација не може да изађе на добро.

Родригез, једини глумац у представи, коаутор је читавог пројекта, заједно са Лујзом Пардо. Истиче да је био  мотивисан наводом из мексичког Устава - да минимална зарада треба да покрива нормалне материјалне културне и социјалне потребе главе породице и омогући школовање деце. Родригез је на својој кожи осетио сву неистинитост овог лепог уставног текста. Помиње и два аутора чијим је радовима био инспирисан: Гинтера Варлафа и Андреа Солана. 

Гинтер Варлаф је немачки истраживачки новинар рођен 1942. године. У великој мери бавио се животом радничке класе и друштвеног талога, представљајући се и проводећи време као фабрички радник, бескућник, алкохоличар. Књига „На дну", објављена 1985. године, говори о Варлафовом прерушавању у турског гастарбајтера и малтретману који је доживљавао од стране станодаваца, послодаваца - и саме државе.

Андре Солано је колумбијски писац  који је објавио књигу  о својим искуствима о раду за минималац у фабрици у Меделину, где је боравио шест месеци. Изнајмио је собу у најопаснијем крају града, који, иначе, има више од 90 разбојничких банди.

Пракса у фабрици кугличних лежајева

У Србији скоро пола милиона људи ради за минималац, од којих многи раде и за мање од тога. Ти људи не иду на Битеф. Габино Родригез у разговору са новинарима каже да је свестан чињенице да је представа „Тихуана" намењена средњој класи, људима који немају проблеме као што су глад, беда и физичка исцрпљеност.

Радници на минималцу не само да немају времена и пара за културу. Када си исцрпљен не можеш ни да мислиш.

Као средњошколка, са непуних 16 година, провела сам две недеље у фабрици кугличних лежајева на Палилули. То се тада у школи звао „производни рад". Супер, помислих када су нам најавили да се не иде на часове - мало ћу да учим за то време, средим оцене..

Какво црно учење. Смена од 06 до 15h, буђење по мраку и осам сати тешког рада у фабричким халама, на машинама које диктирају темпо и нема шансе да се одмакнеш од траке. Осам сати убацивања лежајева у један левак. Не може да се дише од металне прашине, масти и пиљевине просуте преко пода. Премештај, вуци, носи... У чкиљавим ходницима тоалета жене пуше и причају масне вицеве. Мрак и вештачко светло. После радног дана једино за шта имате снаге јесте да се одвучете до куће, истуширате се, и ако је могуће, спалите масну одећу. Да једете и спавате. Какво учење, каква надградња!

Нико и ништа

И енглески писац Џорџ Орвел дисао је пиљевину када је као перач судова газио по масним кухињским подовима у Паризу. Његов први роман „Нико и ништа у Паризу и Лондону" објављен  је 1933. године и говори о Орвеловим искуствима живота перача судова на минималцу у Паризу. Тачније, прво описује париски период гладовања пре него што ће се запослити као перач судова -  што ће се испоставити као земаљски рај  наспрам бескућништва у Лондону .

„Шест франака је један шилинг и можете да живите за шилинг дневно у Паризу. Али то је компликован посао", каже Орвел. Прво мораш да се претвараш да живиш нормално, што значи да мораш стално да лажеш. Престанеш да носиш веш на прање, замрзе те ови из перионице јер мислиш да носиш веш на друго место. Ражани хлеб и маргарин, или хлеб и вино, то се једе. Ако попијеш пиће у ресторану тог дана не једеш. Остајеш без сапуна и жилета. Дрхтиш да ли ћеш моћи да платиш ренту за бувару у пакленом кварту Златни петао. Понекад останеш у кревету исцрпљен од глади без икакве шансе да се покренеш и снађеш за тај дан.

Орвелу се ипак посрећило и добија посао перача судова у хотелу. Још са оброцима, какво олакшање! Најнижи посао у кухињи, са још педесетак успутних задужења. То је тај рад за минималац, први степеник изнад глади и дна. Перач судова, каже Орвел, прелази око 25 километара дневно и трпи, осим масти, ђубрета, псовки и увреда - несносну врућину у кухињи. У време оброка кухињски простор је чист пандемонијум. „Волео бих на тренутак да сам Зола, чисто да објасним време ручка",каже Орвел. „Суштина ситуације је да сто или двеста људи захтевају различита јела од пет шест оброка док педесетак људи треба да то спреми, сервира и после све то очисти."

Испоставило се да је посао у хотелу био права привилегија наспрам запослења у руском ресторану, где су смене биле по 17 и 18 сати дневно у нехуманим условима. Слободно време је проводио, као и остали, у  свом гету звани Златни петао, углавном у спавању и опијању.

Орвел закључује да је у овој ситуацији био класичан роб. Роб, целодневно заробљен радећи глупе послове, експлоатисан до те мере можда баш зато да не би имао слободно време да размишља.

Роман „Нико и ништа у Паризу и Лондону" више је него актуелан. Радничка права су све мања, а све је више прекарних радника (од латинске речи precarious - несигуран) - оних који немају никаква загарантована права, раде на одређено, на црно, немају осигурање, никакву сигурност егзистенције. 

Земља номада 

Филм „Земља номада" редитељке Клои Џао са глумицом Френсис МекДорманд у главној улози  додирује тему прекаријата са још тежим акцентом - губитак посла и дома због економске кризе и стварање армије радника који живе у комбијима и камперима, у потрази за повременим послом, најчешће у свегутајућем „Амазону". Џиновске фабрике за паковање и транспорт пакета, рад од јутра до сутра, на одређено време. Контејнери за пакете у јарким бојама - на радост. Повратак у комби, кување чорбе на плинском горионику и смрзавање.

Филм је добио Оскара и један је од ретких пробоја реалног живота у холивудски Пантеон.

Да: радници на минималцу не иду на Битеф, не читају Орвела, нису гледали „Земљу номада" и нису луди за информацијом ко је добио Оскара. Али растућа економска криза увелико гута и средњу класу којој су теме уметничких дела о сиромаштву све ближе сопственој реалности. Зато, будимо љубазни према касиркама у самопослузи.

Можда једног дана и сами седнемо за ту касу, где нас чека колона нервозних купаца, а ми не знамо шифру за јаја.