Стогодишњица рођења великог филмског редитеља и писца Пјера Пола Пазолинија у Италији и свету обележава се новим издањима његових књига, ретроспективама филмова, одржавањем научних конференција и панела посвећених његовој уметности и друштвеном ангажману. Ниједно разматрање свега онога што је Пазолини био не може, међутим, да прође без подсећања на његов страшан, трагичан крај. Од тог бруталног убиства прошло је скоро пуних педесет година, али се још увек не зна ни ко га је заиста убио, а ни због чега.

Ако бисмо тренутну ситуацију на усијаној међународној политичкој сцени хтели да сагледамо из иоле шаљивијег угла, онда би, рецимо, кривца за недавну изјаву Виктора Орбана у којој је истакао територијалне аспирације Мађарске спрам дела хрватске обале Јадрана требало потражити у -бициклизму! Учесници стотину и петог издања чувене бициклистичке трке кроз Италију кренули су управо из Будимпеште, а кроз Мађарску су потом вожене још две уводне етапе овогодишњег „Ђира". Једна од највећих бициклистичких трка на свету до сада јe стартовала ван граница Италије десетак пута. Пре четири године, током етапа вожених кроз Израел, одржана је специјална церемонија на којој је легендарни италијански велосипедиста Ђино Бартали проглашен за почасног грађанина ове државе.

А Бартали је не само један од највећих спортиста Апенинског полуострва, већ и актер друштвене и политичке историје бурног италијанског двадесетог века. Када је преминуо у Фиренци 5. маја 2000. године, италијански електронски и штампани медији још једном су подсетили Италијане на Барталијево велико ривалство са Фаустом Копијем, али и на то како је у лето 1948. године спречио избијање грађанског рата.

У Италији су, наиме, тог пролећа били одржани први послератни избори, на којима су комунисти и социјалисти тесно изгубили од демохришћана. Половином јула извршен је атентат на вођу Комунистичке партије Италије Палмира Тољатија. Тољати је преживео атентат и успешно је оперисан, али нетрпељивост присталица левице и деснице не само да није јењавала него је била доведена до усијања.

Да би некако смањили напетост, тадашњи италијански медији су пажњу јавности у тим пресудним данима преусмерили на Тур де Франс. Председник италијанске републике Де Гаспери телефонирао је Барталију вече пред одлучујућу брдску етапу у Алпима и замолио га да учини све како би надокнадио велики заостатак за водећим у генералном пласману, не би ли нацији донео преко потребну радост. Бартали је успео и подељено италијанско друштво довео до инстант-катарзе, а када га је по тријумфалном повратку у земљу Де Гаспери питао како може да му се одужи, бициклиста је затражио да буде ослобођен плаћања пореза.

Десетак година након Барталијеве смрти, у јавности је оживљена прича о његовом доприносу спасавању Јевреја током Другог светског рата. Легендарни спортиста је према тврдњама крунског сведока, католичког свештеника оца Руфина, у раму свога бицикла преносио важне поруке и спискове на релацији Фиренца-Асизи. Тако је у јулу 2013. године постхумно проглашен за Праведника међу народима, потом и за почасног грађанина Израела, а чули су се и предлози да Бартали буде беаетификован.

A онда је 2017. године водећи италијански стручњак за Холокауст Микеле Сарфати у једном чланку изразио прве аргументоване сумње у цео овај бициклистички наратив, да би прошле године новинар и историчар Стефано Пивато у коауторству са својим сином Марком објавио књигу Опседнутост сећањем. Бартали и спасавање Јевреја: једна измишљена прича. Стефано Пивато се и у својим претходним књигама бавио историјом италијанског спорта, а са својим сином је 2017. објавио књигу Комунисти на Месецу: последњи мит руске револуције.

По струци хемичар и технолог, Марко Пивато је пре петнаестак година почео да се бави и научним новинарством, па је од 2011. објавио неколико врло читаних књига. Крајем марта ове године, извршио је самоубиство, скочивши са петог спрата једног хотела у Трсту. Имао је четрдесет и две године, а за собом је оставио супругу Александру и једногодишњу кћерку Катарину.

Италијански медији су са дужним поштовањем писали о трагично настрадалом универзитетском професору и цењеном аутору који је у кругу породице сахрањен у Трсту, да би се петнаестак дана касније од њега на комеморативном окупљању опростио и родни Римини.

И мада су још увек актуелна пандемија и све интензивнији сукоб Русије са Западом идеална прилика да се ионако слуђени људи додатно малтретирају јавним разматрањима најразличитијих теорија завере, Паватијево самоубиство било је и остало приватна ствар. То ипак не значи да се неће наћи неко ко ће његов кобни пад на тршћански тротоар повезати са одбијањем италијанске јавности да прихвати чињеницу како за Барталијев ангажман у спасавању Јевреја не постоји нити један једини валидан доказ.

Трст-Римини via Остија (via Баскапе и Палермо)

Али ако је италијанска јавност трагичан крај младог и вољеног научника разумела као сурову последицу Паватијевог одбијања да се суочи са својим личним проблемима, смрт неколико (добрих?!) људи који су обликовали италијанско послератно друштво ни до данас није у потпуности разјашњена.

Већина нас ће одмах помислити на отмицу и убиство премијера Алда Мора 1978. и атентат на судију Ђованија Фалконеа 1992. године, али наша прича нас одводи у шездесете и седамдесете године двадесетог века, када је најпре у авионској несрећи 1962. године погинуо Енрико Матеји, челник италијанске државне нафтне компаније ЕНИ, а затим 1970. код Палерма нестао новинар Мауро дe Мауро, који је истраживао околности под којима се код места Баскапе у Ломбардији срушио авион у коме се налазио овај творац италијанског економског бума и један од најутицајних људи Прве републике.

И Матеји и Де Мауро су протагонисти недовршеног романа Петролеј песника, филмског редитеља и писца Пјера Пола Пазолинија, који је рођен пре стотину година, а убијен у ноћи између првог и другог новембра 1975. године на морској обали у месту Остија, недалеко од Рима.

Четири и по деценије истраге и...

Стогодишњица Пазолинијевог рођења у Италији и свету обележава се новим издањима његових књига, ретроспективама филмова, одржавањем научних конференција и панела посвећених његовој уметности и друштвеном ангажману. Ниједно разматрање свега онога што је Пазолини био не може, међутим, да прође без подсећања на његов страшан, трагичан крај. Од тог бруталног убиства прошло је скоро пуних педесет година, али се још увек не зна ни ко га је заиста убио, а ни због чега.

Званично, Пјер Паоло Пазолини је настрадао као жртва сопствених хомосексуалних склоности. Међутим, како је време одмицало, све је више било оних који верују да је његова насилна смрт резултат осмишљене акције иза које стоје неофашистичке и десничарске организације, али пре свих неименовани представници онога што се у то доба још није називало дубоком државом.

Последњу, трећу, званичну истрагу, италијанско тужилаштво отворило је 2010. године, али јавности ни након њеног окончања нису понуђени јасни одговори на многа отворена питања. Јасно је само то да, сем жртве, међу живима више нема ни Пина Пелозија, јединог човека који је био окривљен, коме је суђено и који је одслужио затворску казну због Пазолинијевог убиства, али ни оних који су, сва је прилика, овај злочин планирали и оних који су у ноћи између првог и другог новембра 1975. године урадили оно што им је било наложено.

Налази ове истраге понукали су италијанску новинарку Симону Зеки да 2016. објави књигу Пазолини, масакрирање једног песника. Зекијева се бавила и случајем отмице и убиства Алда Мора, а у књизи о Пазолинијевом убиству први пут су објављене неке фотографије снимљене на месту злочина и током обдукције, те факсимили јавности до сада непознатих докумената. Њена намера, међутим, није била да само детаљно реконструише мизансцен овог бруталног убиства, већ да упоредо са изношењем бројних чињеница које говоре у прилог тези о професионално обављеној ликвидацији, покуша да идентификује праве мотиве оних који су у једном тренутку одлучили да Пазолини мора да нестане.

Али пре него што дођемо до суштине ове застрашујуће приче, позабавимо се, накратко, њеном формом.

Званична реконструкција догађаја који су довели до Пазолинијеве насилне смрти своди се на причу о „пословном односу" између клијента и продавача хомосексуалне љубави који је пошао по злу.

Пазолини је своју последњу ноћ на Земљи отпочео вечером у ресторану „Помидоро", где је, према изјави власника кафане, наручио „шницлу и салату: оброк једноставан какав је и сâм био." Потом је у близини главне римске железничке станице „покупио" Пелозија, коме је тада било седамнаест година.

Кренули су изван града, ка мору, и успут свратили на бензинску пумпу. Када су стигли до обале у Остији, изашли су из Пазолинијеве алфе ГТ 2000. Пазолини је од младића тражио више од оралног секса, за који му је платио 20.000 лира, дошло је до кошкања, Пелози га је прво ударио и оборио на земљу, а онда сео у кола и прегазио га.

Међутим, сем навода о садржају последње Пазолинијеве вечере, ништа од онога што је наведено прво у полицијском извештају, а потом у пресуди која је Пелозија послала у затвор на девет година и седам месеци није било тачно. Пелози се још неколико пута враћао у затвор због ситнијих или крупнијих крађа, да би пред крај живота одлучио да проговори о ономе што се (није) десило те кобне новембарске ноћи.

... и 120 дана Содоме

Прво се 2005. појавио на телевизији РАИ 3 у емисији Франке Леозини „Сенке над деликтима", потом је 2011. објавио књигу Знам како су убили Пазолинија, да би га три године касније иста новинарка на истом ТВ каналу интервјуисала у емисији „Уклете приче".

Суштина Пелозијевих исказа тиче се пре свега чињенице да се са Пазолинијем познавао одраније, те да су убиство на морској обали у Остији починили неки момци са јужњачким нагласком, припретивши како ће му побити најближе ако полицији исприча шта се заиста десило.

Чланови Пелозијеве најуже породице у међувремену су преминули и он је решио да проговори. Али, иако су његове тврдње потврдиле бројне сумње у званичну верзију, Пелози опет није рекао све. Преминуо је од рака 2017. године и у гроб однео вероватно много више од онога што је рекао.

Па ипак, признавши да се са жртвом виђао и раније, Пелози је потврдио сумње свих оних који су тврдили како је Пазолинијево убиство било планирано. Седамнаестогодишњи промискуитетни младић је у тој стравичној шаховској партији био тек пион који је Пазолинија намамио да попут беле краљице стигне до самога краја табле, где ће га црне фигуре учинити мртвим краљем римског подземља секса.

Италијански медији су одмах по Пазолинијевом убиству без много проблема успели да убеде јавност како је реч о типичном сексуалном деликту, па је уместо да буде достојанствено ожаљен, „контроверзни" уметник постхумно стављен на стуб срама.

А само три недеље након Пазолинијевог убиства, на филмском фестивалу у Паризу премијерно је приказан његов последњи филм Сало, или 120 дана Содоме, у коме је велики редитељ обрадио мотиве Де Садовог истоименог романа и истовремено се на себи својствен начин још једном обрачунао са фашистичком страном италијанског националног бића.

Али више од приче о осамнаест младића и девојака које током четири месеца, пред крај Другог светског рата, злостављају четворица челника Фашистичке републике Сало, пажњу Симоне Зеки је привукао податак како су у августу 1975. из просторија „Техниколора" украдене поједине ролне филмова који су још били у монтажи, а да се међу несталим материјалима налазили и делови Пазолинијевог Сала и Фелинијевог Казанове.

Нестале двадесет и четири ролне појавиле су се како су и нестале у мају наредне године, а Зекијева у својој књизи тврди како су украдени делови филма послужили као мамац који ће Пазолинија прве новембарске ноћи 1975. одвести до обале у Остији.

Никада није потврђено да су крадљивци филмске траке од Пазолинија тражили новац, али се из свеодочанстава његових пријатеља и сарадника то ипак може наслутити. Према њиховим наводима, прво је захтеван нереално високи откуп, а потом је тражена сума коју је Пазолини, изгледа, био спреман да плати, не би ли повратио траке на којима се, између осталог, налазила и сцена у којој играју сви протагонисти филма, укључујући и самога редитеља.

Зато је врло вероватно да је Пазолини те кобне новембарске вечери кренуо у Остију не би ли се нашао са онима код којих су биле траке његовог последњег филма.

Крађа из просторија „Техниколора" није, међутим, била једини инцидент који је претходио Пазолинијевом убиству. Баш негде у време нестанка филмских трака Пазолини је променио број телефона, јер су претећи и узнемирујући позиви били све учесталији.

Нови број Пазолинијевог телефона није могао да се пронађе у телефонском именику, али телефонска линија је константно била у квару од половине октобра, тако да га ни они који су нови број имали, нису могли позвати. Као да је постојала нечија намера да се Пазолини пре смрти и на тај начи одвоји од света злослутном тишином.

Такође, у његов стан је проваљивано у неколико наврата. Приликом једне од тих крађа са Пазолинијевог радног стола нестало је седамдесет и осам страна његовог романа у настанку. И ту коначно долазимо до правог разлога због кога је Пазолини хладнокрвно ликвидиран.

Према Пазолинијевој замисли, изнесеној у кореспонденцији са његовим пријатељима, Петролеј је требало да нарасте и до две хиљаде страница на којима ће у форми романа-есеја до краја бити раскринкане све полуге моћи прикривених владара тадашње италијанске стварности. А најмоћнији од тих људи био је банкар и оснивач масонске ложе П2 Еуђенио Цефис.

Пазолини је, према ономе што је говорио својим пријатељима, дошао у посед одређених докумената који су доказивали Цефисову умешаност у многе корупционашке афере и намеравао је да их искористи у писању Петролеја.

Симона Зеки у Масакрирању једног песника нигде експлицитно не наводи да је управо ова списатељска намера дошла главе Пазолинију, али зато успева да докаже како су се на морској обали у Остији, на месту злочина те кобне ноћи, сем алфе ГТ 2000 нашла још једна кола у којима су се довезли криминалци чији је задатак био не само да убију своју жртву, већ да је управо масакрирају.

Да ли игром случаја комедијанта, или управо намерно, Пазолини је убијен на месту где је неколико година раније снимао неке сцене филма Цвет хиљаду и једне ноћ. Његово прегажено и изранављено тело лежало је на ивици терена на ком су локални клинци редовно пикали фудбал. Може се претпоставити да је и сâм Пазолини у паузама снимања одиграо неку утакмицу.

Волео је фудбал и писао о њему, ишао је на утакмице Роме заједно са Албертом Моравијом и Италом Калвином, а управо током снимања свог последњег филма одигран је чувени меч између Пазолинијеве филмске екипе и филмаџија који су радили на Бертолучијевом Двадесетом веку.

Пазолини је био на терену, док се Бертолучи задовољио улогом тренера, тајно уврстивши у своју екипу неколико момака из подмлатка фудбалског клуба „Парма". Екипа Двадесетог века победила је екипу Сало, 120 дана Содоме са 5:2.

Према неким изворима, Пазолини је напустио терен не изговоривши ни једну једину реч. Други извори пак тврде да је пришао Бертолучију и бесно му поручио да мора више да чита.

Lettera 22

Пазолинијев Петролеј први пут је објављен тек 1992. године. Три деценије касније, цео свет обележава стогодишњицу рођења једног од највећих уметника двадесетог века. Стојећи над његовим мртвачким сандуком, Алберто Моравија је окупљеној маси ожалошћених и љутитих људи рекао како је Пазолини био први велики песник левице.

А тај песник је своје животно дело које га је, сва је прилика, коштало главе, писао на Оливетијевој писаћој машини Lettera 22. Реч је о једном од најпопуларнијих модела великог произвођача писаћих машина и друге канцеларијске опреме који данас више не постоји.

Иако се ради о мултинационалној компанији која је била један од симбола италијанског економског развоја, прича о Оливетију и Оливетијима је, заправо, слична причи о Пазолинију.

Настала из мале фабрике писаћих машина Камила Оливетија, ова компанија је под вођством његовог сина Адријана постала не само један од највећих произвођача биро-машина, већ и место на коме је покушано креирање будућности која се није десила.

Адријано Оливети је у свом филантропском походу на бољи свет прво успео да купи чувени амерички Андервуд, а да потом у својим развојним постројењима произведе први кућни рачунар. Ову чињеницу, међутим, данас нећете наћи у званичним историјама дигиталног света.

Адријано Оливети није хтео да се попут, рецимо, власника „Фијата", одрекне ове гране делатности у корист америчког Ај-Би-Ем-а, те да заузврат буде награђен издашним и повољним доларским кредитима. Преминуо је током путовања возом из Италије у Швајцарску.

Према званичним налазима, педесетдеветогодишњи иноватор и власник фабрике из које, у складу са пословним начелима његовог оца, ниједан радник никада није отпуштен, преминуо је од последица срчаног удара.

Постоје, међутим, оправдане, али никада доказане сумње, да му је током вожње кроз један од бројних тунела у Алпима, у тело убризган смртоносни отров.

Неколико месеци касније, у саобраћајној несрећи је настрадао и Марио Чу, један од кључних људи Оливетијевог научног тима.

***