Роман „Тобол" Алексеја Иванова, писан минуциозним Андрићевим маниром, тематизује турбулентну епоху реформи Петра Великог из перспективе периферије Руске империје, вешто се поигравајући жанровима историјске епопеје, политичке и шпијунске драме, авантуристичког романа и дела страве и ужаса.

Да ли сте се икада запитали како би изгледало када би Иво Андрић у свом стилу и маниру написао роман који тематизује епоху „Сеоба" Црњанског, уз историјску епохалност „Рата и мира" или „Тихог Дона", политичке махинације у духу „Песме леда и ватре" Џорџа Р. Р. Мартина, и уз елементе магијских хорора Стивена Кинга, а све то запаковао у оквире Сјенкјевичевих, Стивенсонових или Диминих авантуристичких романа? Управо то је утисак који иза себе оставља двотомни роман „Тобол" из 2017. године руског књижевника и историчара уметности Алексеја Иванова, српској публици познатог по роману „Срце Тајге", који је код нас доживео више издања.

Роман „Тобол", који носи име по реци која извире у данашњем Казахстану, а увире у сибирску реку Иртиш поред града Тобољска, представља управо дело какво је горе описано: писан минуциозним Андрићевим маниром, он тематизује турбулентну епоху реформи Петра Великог из перспективе периферије Руске империје, вешто се поигравајући жанровима историјске епопеје, политичке и шпијунске драме, авантуристичког романа и страве и ужаса.

Алексеј Иванов је у Русији и ван њених граница етаблиран као аутор класичног стила и традиције „велике руске књижевности", који вешто измиче жанровским одредницама, а да истовремено своја дела не чини разводњеним и дифузним у маниру постмодерне. Иза скромне одреднице „роман-пеплум" (код нас познатији под англосаксонским називом „мач и сандале", чиме се обично именују италијанске нискобуџетне копије холивудских епских спектакла на античке теме из шездесетих година XX века) крије се раскошан класични роман и прави бисер светске историјске прозе, истовремено драмски узбудљив и крцат историографским, етнографским и културолошким подацима о егзотичној епохи и географском простору. За разлику од романа „Срце тајге", који такође веома подсећа на Андрићеве романе, али који је оптерећен тешким и елиптичним језиком и властитом етнографском грађом, „Тобол" иде корак даље и без сумње представља велики роман у контексту светске књижевности.

Богатство ликова, тема, и мотива

Поређење са Андрићем овде никако није случајно: Ивановљев поступак приповедања највише подсећа на „Травничку хронику" и у великој мери обрађује исту тему - контакте технократске и апсолутистичке европске цивилизације са властитом „варварском периферијом" и њеним традицијама, обичајима, и начином живота. Као што Андрић прелама балканску и европску геополитику кроз призму седам година конзулства Жана Давила у забаченој босанској касаби која представља политички центар Босанског пашалука Османске империје, тако Иванов прати осам година начелствовања кнеза Матвеја Петровича Гагарина на челу тек формиране Сибирске губерније, највеће а најређе насељене територијалне јединице Руске империје, на простору конфронтације Петрове Русије, кинеске династије Ћинг, Казахског, Џунгарског, Хошутског и Бухарског каната, као и мноштва сибирских урођеничких племена. Андрићев стил се нарочито препознаје у детаљном сликању етнографске шароликости и културолошких особености ових фундаментално различитих цивилизација које се сусрећу на истом географском простору, по наглашеном и у великој мери иконокластичном реализму којим се приказују историјске личности, и по упадљивој љубави према „малим људима" који траже своју срећу на колотрагу точкова историје.

Али ако је по начину приповедања Иванов близак Андрићу, по размерама приповедања он кудикамо више подсећа на Толстојев „Рат и мир". Он прати цареве, канове, и њихове генерале, племство и чиновнике, дисектира по вертикали друштвену пирамиду познофеудалне Русије приказујући нам живот кнезова, официра, државних службеника, занатлија, кметова, војника, и козака, а затим у све то додаје потпуно различите културне реалије малих заједница заробљених Швеђана, бухарских трговаца, степских ојартских хорди, и сибирских племена Остјака и Вогула.

Док је радња у највећој мери фокусирана на град Тобољск - административни центар Сибирске губерније, она покрива бескрајни евроазијски простор ограничен Петроградом и Кијевом на западу и Пекингом на истоку и Ласом на југу, простор толико велики да је тешко замисливо пратити икакву кохерентну радњу на њему, а камоли - управљати империјом. Овај огромни материјал који аутор обрађује - било да је реч о комплексности геополитичких и историјских релација, било да је реч о географским раздаљинама, било великом броју различитих ликова - омогућава му да са лакоћом скаче из једног жанра у други, па се тако час реч о класичном историјском роману, час о политичким и шпијунским интригама, час о авантуристичкој прози, час о психолошком хорору.

Да је реч о савременом делу, поред наглашено шокантних сцена физичког и сексуалног насиља (веома налик на неке реалистичке сцене из - опет - Андрићевих романа), види се само по начину приповедања - код Иванова ни у назнакама нема „свезнајућег приповедача", већ су читаоци у сваком тренутку и апсолутно поринути у перспективу ликова-посматрача. Међутим, још једном у духу великих романа Лава Толстоја, ових ликова-посматрача је бескрајно много, и аутор са лакоћом скаче из једне у другу перспективу, не мењајући притом само културне позите и цивилизацијске вредности, већ читаве метафизике. У „Тоболу" нема „рационалног сагледавања" ситуације, већ је свако виђење радње оптерећено предрасудама и културним претпоставкама ликова, њихових вредности, и епохе.

Својеврсну пародију „свезнајућег приповедача" представља један од шведских заробљеника - Филип Јохан Таберт фон Страленберг, иначе историјска личност и аутор историјске, етнографске и картографске књиге о Сибиру коју ја написао након повратка из заробљеништва - али његово настојање да живот „источних варвара" око себе интерпретира са лутеранском „хладном и просвећеном рационалношћу" по правилу трагикомично промашује мету, остављајући образованог шведског племића вечито збуњеног догађајима који га окружују, и потпуно неспособног да их разуме.

Укрштање оса модерности и традиције

Сукоб модерности и традиције представља једну од централних тема романа, и Иванов га прати преко комплексног координатног система који се састоји из више различитих оса. Прва од њих прати однос Швеђана и Руса - шведска заједница у Тобољску састоји се од скоро хиљаду заробљеника који су ту пребачени након спектакуларне победе Петра Великог над Карлом XII код Полтаве. Иако су Швеђани потпуно обесправљени странци који се налазе у изгнанству у дубини непријатељске територије, као представници технички и индустријски напредне цивилизације они представљају занатлијску елиту којој се поверавају најкомплекснији инжењерски и градитељски послови, па чак и управљање школом за Русе, за шта су уредно плаћени. Дозвољено им је да се слободно крећу и да носе своје униформе, чак и оружје, а будући да поред солидних плата за свој рад добијају још и помоћ из отаџбине, у сибирској провинцији они представљају културну елиту, и на локално руско становништво гледају свисока, и надмоћно.

Из перспективе руског становништва, Швеђани су само симптом великих промена које је у царству започео Петар Велики. Они представљају отелотворење оне врсте „модерности" коју Петар хоће силом да уведе у своју империју. То је време у коме се у Русији плаћа „порез на браду", и свако световно лице које неће да се брије мора једном годишње да набави ковану потврду, које су, наравно, дефицитарне, и самим тим редован предмет препродаје, крађе, и фалсификовања. Православни руски живаљ у Петровој „модернизацији" често види нешто злослутно и демонско, а наоколо и даље колају приче да се „Цар продао Сотони". Локални Руси с негодовањем тешко разликују униформе, перике, и тророге шешире шведских заробљеника и нових државних чиновника и официра који стижу из Санкт-Петербурга, и у њима природно виде „царево приклањање јеретицима". Када у једном тренутку у роману избија масовна туча у Тобољску, руља подједнако напада шведске заробљеника и руске војнике, ни не трудећи се да разликује боју њихових мундира.

Ова слика „варварске Русије" и „цивилизованог Запада" потпуно се окреће наглавачке када се погледа из перспективе других народа Сибира, који у Русима виде колонизаторе, и управо технократску и технолошку цивилизацију европског типа, налик на конквистадоре у Латинској или насељенике у Северној Америци. Руси су народ који „не живи у складу са природом, већ природу подјармљује себи" - они крче шуме, копају канале, граде утврђења, праве пушке и топове и „отимају све што хоће". Мешавина поштовања и зависти са којима се Петар и његови кнезови односе према Западу и западној култури слика се као у искривљеном огледалу у страхопоштовању и презиру шумских племена из тајги и степских номада према руској технолошкој и војној надмоћи.  Као нарочито пикантан детаљ, у ту мешавину се додају и руски расколници-староверци, који у руском православљу виде исту ону јерес и „сатански печат" који сами православци виде у Петровим реформама и западном хришћанству.

Религијски хаос и борба за душе

Ако се овај сукоб култура може интерпретирати као „сукоб митоса са логосом", онда други кључни аспект овог романа представља „сукоб митоса са митосом", а сукобљених митова је онолико колико у Сибиру има различитих народа и култура. Ово је свакако филозофски најузбудљивији аспект романа, будући да нас аутор дубински увлачи у однос међу различитим религијама, омогућујући нам да их све посматрамо како из њеног властитог система вредности и конститутивних митова, тако и из система вредности других религија. И још једном, Иванов нам овде не даје никакво неутрално становиште из кога тај религијско-метафизички галиматијас можемо да сагледамо објективним очима, него смо приморани да се приклонимо некој од конкретних религијских перспектива која су постојале „на терену".

„Тобол" овде веома подсећа на култни серијал романа Џорџа Р. Р. Мартина „Песма леда и ватре", где нам аутор представља неколико међусобно завађених имагинарних религија које једна другу сматрају паганским, али без икаквих ауторских назнака о томе која религија је „права". Сваку од ових религија Мартин приказује како из перспективе политичких манипулација, тако и из оквира њихових конститутивних митова и религијских предања, поткрепљујући веру њених припадника различитим манифестацијама чуда и божанске истине.

Иванов ради потпуно исту ствар, али са стварним, историјским религијама. Чврсто решен да своје ликове слика у складу са временом у коме живе, дословно свима је поглед на свет и односе с другим људима условљен религијским митосом (и етосом) кога се придржава. Ово није просто естетски и поетски сукоб различитих митологија, како би то био склон да посматра савремени читалац, већ истински судар различитих метафизика. Припадници различитих религија у најбуквалнијем смислу живе „у различитим световима" - у њима не важе просто различите моралне и културне вредности (νόμος), већ - различити закони природе (φύσις).

Роман је препун чудесних догађаја и елемената које бисмо ми данас назвали „парапсихолошким", а које су почетком XVIII века представљали потпуно природне и саморазумљиве елементе стварности. На тај начин, припадници свих религија у роману - а има их изузетно много - три различите врсте хришћанства код Руса и Швеђана, ислам код Татара и Бухараца, будизам код Џунгара, Кинеза, и Хошута, и анимистичко-тотемистичко многобоштво урођеника Сибира - имају опипљиве доказе божанског уплитања у своје токове, који се из перспективе других религија недвосмислено виде било као случајност, било као деловање сатанских или демонских сила.

Сибирски тотемисти виде у „руском богу" само једно демонско биће од многих, додуше биће изузетно моћно, које Русима доноси превласт над другим народима и даје им право да отимају од других. Православци у сибирским идолима и шумским духовима, баш као у агресивној и самонасилној религији старовераца, виде бесове које треба искоренити. Лутеранци у свим осталим религијама виде различите степене варварства и дивљаштва, док бухарски муслимани и џунгарски будисти посматрају свет са себи својственим фатализмом.

Све ове религије су приказане и изнутра, у свом најбољем светлу, и из своје унутрашње логике, али и споља, из перспективе својих непочинстава и грехова. Док различити хришћани на различите начине инструментализују опрост грехова које им омогућује њихова вера, муслимани и будисти правдају своје грешке и злочине као божју вољу, док пагани поврх свега практикују прилично узнемирујуће и сабласне магијске ритуале.

Притом вреди поменути да у свом охолом погледу на друге лутеранци клизе ка интелектуалистичком атеизму, док староверци у свом тврдоглавом одбацивању православних канона ни сами не примећују како се претварају у насилну, паганску секту. Такође треба нагласити да унутар овог религијског хаоса Иванов даје једну од најбољих и најубедљивијих слика православља у историјској фикцији, пре свега кроз ликове двојице владика - Јована и Филотеја, од којих један трага за Христом борећи се са сопственим страхом од политичке моћи и инхерентног јој насиља, а други враћајући се патристичкој филозофији у дијалозима са иноверцима које покрштава. (Узгред буди речено, и Јован и Филотеј су касније проглашени за свеце у Русији, а приказ њихове светоотачке духовности у роману може се поредити само са сликом фиктивног оца Зосима, а стварног старца Амвросија у „Браћи Карамазовима" Достојевског.)

Вечите руске теме - аутократија, бирократија, корупција

Иванов као историчар уметности и етнограф веома често меандрира улазећи у детаље компликоване историје Русије и Азије, препуне егзотичних имена и локација, али у овим историјским екскурсима никада не претерује, пресецајући радњу авантуристичким елементима који су на ивици авантуристичких прича о Дејвију Крокету, Блеку Стени или Индијани Џонсу, али „Тобол" на крају ипак највише сија када се чита као политичка драма.

Иванов дубински и изнутра разуме природу политичке моћи, али је, исто као и религије, слика из свих перспектива и са обе стране - и штапа и шаргарепе. Централно место у тој причи заузима фаустовски лик губернатора Гагарина, који крајње продуховљено и проницљиво посматра самог себе како се корак по корак приближава властитој политичкој пропасти дајући одушка властитој политичкој дрскости, увлачећи са лакоћом публику у своје интриге и завере. Комплексност разумевања геополитичких и етнографских односа почетком XVIII века Иванова доказује као компетентног истраживача, али дубина и сложеност његових ликова га чини великим књижевником.

Гагарин, чија је историјска фигура озлоглашена као синоним за корупцију (Петар Велики га је мучио, разбаштинио, обесио, а затим осудио на damnatio memoriae - сваки помен његовог имена обрисан је са пројеката које је градио и финансирао и уништени су сви његови портрети), у роману је приказан као лукавац и препредњак, али и искрено добродушна особа која у жонглирању полугама моћи и контролом економије Сибира с времена на време на тас ставља и властиту душу, увек настојећи да је што пре окаје и откупи, да би се у последњем таквом залогу заиграо.

Петар Велики је такође приказан врло слојевито - у непосредном контакту са својим окружењем он је превртљиви, бахати и разобручени тиранин који физички малтретира све своје потчињене, а чије се политичке амбиције граниче са душевном болешћу. Али што се приповедач више удаљава од њега низ корумпирани и бирократизовани ланац империјалне хијерархије, то се више његови поступци указују као далековиди, смислени и државнички, поготово када се има у виду да је његово махнитање и гнев по правилу усмерено на аристократију, коју види као клипове у точковима развоја своје царевине и на чије заштићене и привилеговане задњице обрушава управо ону врсту физичког насиља којој се рутински подвргавају најнижи социјални слојеви друштва.

При свему томе нема романтизације, у чему је нарочито упечатљив поглед на Петра из перспективе владике Јована, који се лично осведочио о окрутности цара када је овај вршио одмазду над присталицама хетмана Ивана Мазепе након победе на Полтави. Владика Јован и владика Филотеј, као двојица практично живих светаца, имају притом дијаметрално различите погледе и на Петра и на Гагарина - док први у њима види само „трагове који смрде нечовјештвом" као нужну последицу политичке моћи схваћене као саблазни, други, као мисионар и проповедник, види само душе које теже спасењу, и које се батргају са својим недостацима у настојању да чине добро најбоље како знају.

Цар Петар и кнез Гагарин налазе се само на врху комплексне политичко-економске пирамиде, унутар које се могу пронаћи најразличитији типови на какве смо навикли у руској књижевности - понизни чиновничићи, осионе локалне спахије, официри опседнути чашћу, кметови ропског менталитета, али и мноштво других ликова који својом нарочитом психологијом искачу из ових познатих профила.

Притом дубина и детаљност са којима Иванов слика руски империјални и економски апарат у тренутку у коме он фактички прелази са средњевековне привреде на модерни мануфактурни колонијализам још једном преставља еталон за ову врсту историјске прозе. Опипљиве реалије овог света - крађе и утаје на царини, шверц и корупција, легална отимачина и карикатурални судови (у једном тренутку се помиње случај неког војводе који је унајмио локалне шамане да баце урок на ревизора који је требало да стигне код њега, али су шамани, незадовољни платом, написали пријаву управи царина, па је војвода ухапшен) на моменте подсећају на распевано-суманути имагинаријум Емира Кустурице.

Ипак, централна тема романа није корупција, већ управо узурпација царске моћи. Гагаринов magnum crimen није ни крађа, ни шверц, ни корупција, већ завера да се руска војно-истраживачка експедиција у Централној Азији увуче у џунгарско-кинески конфликт без дозволе цара, а све зато што је незадовољна Кина била спремна да заустави руске караване (од које и Русија и Гагарин лично зарађују више него од целе привреде Сибира). Петар својим кнезовима и аристократама може да прогледа кроз прсте скоро све, али не и потезе који угрожавају његове војнике и ауторитет суверена, који једини има право да одреди са ким Русија треба или не треба да ратује.

„Нема државе без правде"

Ивановљев роман се успешно наставља на дугу традицију велике руске историјске прозе, пролазећи успешно између Сциле романтизација и Харибде социјалног ангажмана, који су по правили искривљивали погледе на прошлост његових славних претходника. У сликању реалија живота у осамнаестовековној Русији, аутор није никога штедео, и није ништа прећутао, па опет његово дело избегава и замку постмодерног културног релативизма, у којој су све вредности једнако вредне и сви идеали једнако бесмислени.

Иако су сви аксиолошки садржаји романа дати из перспективе његових ликова, неки ликови су очигледно убедљивији и упечатљивији од других, и то пре свега на основу властитих узвишених моралних начела, односно елементарне и универзално разумљиве честитости. Поред поменутих двојице владика, то је на првом месту реч о породици Семјона Уљановича Ремезова, самоуког сибирског архитекте, картографа, географа, и панепистемона, јарке и идиосинкратичне историјске личности која је иза себе оставила први атлас Сибира, нека од најзначајнијих сведочанстава о културама и народима Сибира и Централне Азије, епску песму посвећену козачком атаману Јермаку који је припојио Сибир Московској кнежевини, али је и изградио Тобољски кремљ - најстарији камени споменик руске културе у Сибиру.

Приказан као луцидни и радознали, али и џангризави старац, ако Семјон Уљанович не представља главног лика „Тобола", онда свакако представља душу овог романа. У својој личности он отеловљује ренесансни идеал тежње са знањем и просвећењем са дубоко православним погледом на свет и место људи у њему. Као контрапункт галопирајућој технолошкој модернизацији оличеној у Петровим реформама и образованим Швеђанима, који њега снисходљиво посматрају као чудака и фантазера, Ремезов подсећа читаоце да ни наука, ни просвећеност нису нешто измишљено у модерној Западној Европи, а затим октроисано у Русији вољом апсолутног владара, већ да су истраживању и разумевању света око себе Руси и источни хришћани уопште имају своје вишевековне традиције, које понекад технички заостају за новим знањима и наукама, али често знају да пруже дубље и значајније увиде.

Као што више ликова у роману са изненађењем констатује - Ремезовљево митологизовано и религијом обојено поимање природе, историје, и географије, често формално није тачно, али зато беспрекорно погађа суштину онога што истражује и описује.

Још један лик који чврсто држи моралну вертикалу романа јесте поручник Иван Демарин, који прелази пун пут од охолог младог официра образованог у Немачкој, преко ратног заробљеника џунгарске хорде, па све до „аутохтоног Сибирца", који свој народ и земљу разуме и воли изнутра. И мада је Демарин са својим декламовањем идеала официрске части често једнако трагикомичан као и Швеђани у својој вечитој збуњености „нерационалношћу" Русије и њених становника, управо ти идеали части, човечности и правичности пробијају муљ корупције и фатализма сибирских становника, и разоткривају ратнохушкачке интриге кнеза Гагарина. Гагарин, као велики играч у политичком муљу, успева да успешно предупреди све покушаје да га раскринкају противници који то раде из користољубља, да би на крају пао зато што је један млади официр сматрао да треба да учини оно што његова официрска част налаже. Речи које изговара Демарин у тренутку када се одлучује да доказе о губернаторовој интриги изнесе пред цара - „нема државе без правде" - представљају фокалну тачку и кулминацију романа, која све остале приповедачке нити доводи на своје место.

„Освајање Сибира" - степеница ка руској Peak TV

Руска културна јавност реаговала је на објављивање романа „Тобол" муњевито. Поред махом позитивних критика и изузетно високих оцена читалаца, 2019. године, две године након објављивања романа изашао је играни филм „Тобол - много званих, мало изабраних" (код нас преведен као „Освајање Сибира"), а 2020. године и мини-серија од осам епизода. Филм, нажалост, није оставио ни близу толико снажан утисак као књига, пре свега из очигледног разлога што је један изразито комплексан роман било потребно значајно редуковати да би се радња сабила у нешто мање од два сата филма. У том смислу не изненађује што је серија, која у себи садржи четири пута више материјала, топлије прихваћена код публике.

Основни проблем и филма и серије, међутим, није ни у трајању, ни у за руске услове изузетно високом, али по светским стандардима и даље врло оскудном буџету, већ у одсуству спремности руских продуцената да закораче у епоху „Златног доба телевизије" (Peak TV) са сопственом „Игром престола". Док је Ивановљев роман у свом интелектуалном поштењу и спремности да шокира публику насилном свакодневицом живота у прошлости недвосмислено упоредив, ако не и супериоран у односу на Мартину „Песму леда и ватре", продуценти филма и серије нису били спремни да на исти такав начин шокирају руску публику. Резултат је, стога, очигледно амбициозан филм, али који посустаје на најважнијим местима - на романтизовању и заслађивању прошлости како би била „питкија" за руску телевизијску публику. То је довело до „стерилизације" и „угланцавања" Ивановљевог предлошка, поготово на местима где се у негативном светлу приказује руска држава и сам цар Петар, што је, између осталог, довело до тога да је писац одбио да потпише сценарио на коме је радио.

Ове измене у односу на роман нису толико наглашене, али ограничавају израз филма и чине да он ипак више личи класичне руске историјске драме (совјетског типа), него на врхунце светске телевизијске продукције. То се најбоље види по сцени којом махнити Петар бичем шиба Гагариново тело које месецима труне на вешалима, која представља прву сцену у роману, а последњу у серији, док је из филма потпуно изостављена. Утолико екранизација кудикамо више наликује на италијанске „пеплум" филмове од романа који то име носи у поднаслову. Али без обзира на недостатке, „Тобол", тј. „Освајање Сибира" је спектакл вредан гледања - пре свега зато што нам даје једну културолошки блиску - словенску и православну причу - о периоду који обично везујемо за старе холивудске филмове и италијанске стрипове о америчком освајању Дивљег запада. Док роман још није преведен код нас, и док нико није преузео права на серију, филм је најбољи начин да се суочимо са питањем: „Шта би Вук Исакович са својим пуком урадио окружен хордом Индијанаца наоружаних луковима и стрелама?"...