Код нас постоје одиста разне географске зоне и различне моралне средине, међу којима често скоро и нема никаквог међусобног афинитета. Тако је Призрен духовно ближи Сарајеву, него што је истом Сарајеву духовно слично Цетиње, или Требиње, макар му ови градови и географски били тако близу... Врању је по менталитету ближи Мостар и Бања Лука, него суседни Лесковац. Овде су посреди два нарочита и различна појаса српске земље, од којих је један под искључивим источњачким утицајем, и то турским, као Сарајево и Призрен; а други је под јужњачким утицајем, и то приморским, као Цетиње и Требиње. - Чак између два херцеговачка места, Мостара и Требиња, постоји у том погледу једна невероватна разлика: Мостар је источњачки град колико и Једрене; а Требиње је јужњачки град колико и Котор или Дубровник


I

Књижевно дело Борисава Станковића, то једна велика трубадурска књига. То је пре свега дело једног истинског песника љубави и витеза срца. Нико се у његовим причама о старом Врању не поводи ни за чим другим него за лудилом срца и обешћу крви. Његове су приче само баладе о чежњи за женом, чежњи од које пропада свет, и за коју нема лека. Све што постоји на земљи, стоји у служби љубави човека за жену, и то само младог човека за младу жену; и за њих двоје заљубљених служи оно што је у природи и лепо и страшно, и оно што је у самом човеку и добро и зло. Тако су човек и жена, према Станковићу, и данас, као сутрадан после хаоса, једини становници у врту божјем, са њиховом праисконском љубави, и са праисконским искушењем.

Зато прави и једини живот за овог писца, то је само младост и вечно обнављање љубави и за љубав. А пошто је тако љубав повод и разлог свега опстанка, човек и жена су и једини проблеми свемира: и то кроз љубав, која је једина њихова судбина и мисија. - Додајмо одмах да је та љубав у Станковићевом делу много издвојена из свих других закона природе, и да се овде налази потпуно у својој бруталној чистоти и непрерађиваној свежини: у страсти физичкој. Значи у оном у чему је она одиста и најискреније и најнепосредније изражена у човеку. Према томе, живот за Борисава Станковића постоји само док постоји љубав, а љубав постоји док постоји младост и страст. С оне стране младости нема више ничег. Ова младићска Станковићева идеја о животу даје његовом делу одиста једну блажену усхићеност и жестину, али и уверење. Тако да његове књиге изгледају дубље него многе друге написане о најдубљим људским истинама.

Овакав евангелист љубави за жену, Бора Станковић је успео да већ првим причама омађија своју генерацију, и да затим то исто осећање пренесе и на оне који су дошли и пуно после ње. И био је увек ненадмашен, и истински обожаван. - Станковић је задивио наше људе као први који је у нашој прози проговорио срцем и о срцу. У нашу дотле тако студену причу, он је унео ватре и крви, младости и илузије, дубоке туге и нерасудног очајања. Он је први показао у нашој историји о малом човеку колика је могућност наше расе за љубав и за нереде срца, за душевне компликоване случајеве, за љубавну контемплацију, за зликовачке навале заљубљене крви. Тако је он несумњиво, и до данас, највећи представник наше расне еротике. Све што су дотле били дали наш роман и прича, изгледало је, после Станковића, замрло и лажно. И оно што у њима није било књишко и папирнато, било је из главе и магловито; али свакако, никад из срца, а још мање из крви.

Треба истаћи да је Борисав Станковић дошао у српску књижевност из једног краја наше земље где се највећма рачва пут између нашег Блиског истока и пут нашег балканског Запада. Баш ту, код његовог Врања, заправо и замире талас нашег епског стваралаштва, и зачиње искључиво талас лирски. Тај је талас разливен затим и по једној широкој области старе Маћедоније, као и у Босни, у осећање дубоких чежњи, које су турском речју прозвали „севдахом", и у осећање оне животне тегобе које се зове „дертом". Значи, двама осећањима која за остале крајеве херојске рапсодије остају непозната, и која изгледају недовољно српска, чак и недовољно словенска.

Странац би се, идући тим путем, могао преварити о правој психи српског племена, о емоционалности нашег човека, а нарочито о односима тога човека према његовој жени. Софка није ни Србијанка, ни Српкиња, ни уопште словенска жена. Ово је жена из јужносрбијанске севдалинке, и уопште тип јужносрбијански и маћедонски; значи чисто покрајински. Значи, пре свега, тип са једне ветрометине, пуно изложене, и нарочито врло сложене.

Осим тога, треба Станковићево дело узети често и као личне доживљаје пишчеве, као аутобиографију у приповедачком облику, и као сопствени роман. Овај роман је пун химеричких срећа и несрећа једног самотника, затвореног у своју илузију о жени, и закованог за своју љубавну утопију. Ово не значи да Станковић није дао један потпуно истинити део живота, чак и живота једног изразито српског краја, као што је Врање, стари немањићски град ћесара Угљеше. - Истина, живот једног краја са крајње границе на истоку Србије, а не из њеног срца и сржи, где можда има мање наслаге и талога, али више расне чистине и етичке чистоте. У другим нашим покрајинама живи свет, чини ми се, са осећањима нешто површнијим у погледу љубави и страсти за жену, али се ово надокнађује нечим много сложенијим и мушкијим, дубљим, а можда чак и загонетнијим.

У својим маштањима и визијама, трзајима и грозницама, од којих ништа није у самом његовом личном животу ни остварено ни задовољено, приповедач Станковић је повисио тон, и уопштио своја запажања, и најзад, компликовао душевне навике својих људи, према особинама својим сопственим, које су иначе биле врло изразите. - Треба имати на уму да је овај фантастични сентименталац одиста живео и умро незасићен и очајан, са великом раном на срцу, и са уображеним греховима на души. Убијен, као какав љубавник, ухваћен у прељуби!... Ја сам добро познавао Борисава Станковића. Дубоко моралан лично и крајње уздржљив, Станковић, мој пријатељ, говорио ми је некад и у обичним младићским разговорима тако језиво и уплашено о жени, као што се говори само о земљотресима и о поморима.

Због овог сам се већ онда питао постоји ли одиста какав град Врање, онакав каквог га је он описивао, или је то нека измишљена тврђава у којој живи само њен песник са својим утварама... И питах се да ли и уопште могу живети људи каквог мирног и успаваног провинцијског места једним таквим узрујаним животом какав слика Станковић у своме Врању, и то као свакидашњи? Једно је извесно: да је у таквој врелој атмосфери постојано живео сам Борисав Станковић, песник тога предела, и тога људства, и тога времена... Песник свога града, живећи лично животом оних Врањанаца које је описивао, носио је дакле најбитније и најречитије што је у томе људству одиста и живело. Песници никад не лажу! На овакав начин је и сам Станковић иставио баш себе лично као главни и најсигурнији докуменат своје истине. Ово је био свакако један изванредно леп књижевни случај, можда и најређи у једној књижевности.

Међутим, живела је одиста његова Циганка Коштана; живео је и њен Митке; а живела су и још нека његова лица из ових прича. Толико је чак све истинито, и према животу сликано у његовим приповеткама, да су неки примери врло упадљиви. Тако је Циганка Коштана једног дана тужила суду Борисава Станковића што је изнео на позорницу њу и њене љубави. Овај случај би био доказ како се одиста велике ствари у књижевности никад не дају измислити.

II

Станковић је по свом духу пре свега источњак, каквог дотад никад нисмо имали. Сликајући наш примитивни православни свет, и сад пун невероватних и дубоко дирљивих илузија о чистоти и чедности, и о породичној јерархији нашег старинског реда, Станковић је унео у српску књижевност један живот скоро прохујали, насликан скоро у његовој потпуности. Унео је први у нашу књижевност стару нашу породицу и огњиште, наш иконостас и домаће кандило и нашу дуњу у сандуку. Та интимна атмосфера, пуна свакидашњих мирних и дубоких криза драматичне судбине балканских малих људи, који се тешко разазнају свугде осим у својој средини, зачудили су и занели већ с почетка цео наш читалачки свет, својом простотом и строгошћу, бизарношћу и дубином, бруталношћу и слабошћу. Врање, мала, некад погранична србијанска варош била је, до Станковићевог времена, једва позната и по свом имену, а савршено непозната по свом људству. Откривши Врање, Станковић је одиста открио један наш потпуно нови морални континент.

Међутим, има у његовим причама и преступничких типова као у руским романима, дегенерисаних људи и жена, затрованих манијака, клиничких лудака, каквих иначе скоро и нема у народу. Али је то нешто споредније, свакако и мање значајно. Такву средину неуравнотежених и апсурдних лица изабрао је Станковић да у њу посеје све своје парадоксе о љубави, који су га затим направили изузетним међу свима нашим приповедачима. У Станковића је љубав и једини извор преступа и злочина, што је опет скоро невероватан случај када је реч о нашем свету, за кога је љубав углавном једно породично осећање, без склоности за маштање и за компликације.

Истина, љубав врањанских љубавника обично је једно наслеђе здравог инстинкта, душевне српске лепоте и нежности, импулс чувеног српског здравља, моћна експанзија једног примитивног, необузданог, али и непоквареног темперамента. - У највише случајева, и у Станковићевој причи стоји посреди једна здрава етничка истина: ничег овде болесног, ни снобског, ни извештаченог. Ово су људи из краја наше најстарије музичке мелодије, наших најмање говорљивих људи, наших жена најзатворенијих у себе, и најзад, из области најстрожијих одлика дубоког паланачког породичног морала. Сукоби и противуречности међу Станковићевим лицима баш и долазе од непомирљивости здравог човека, којег држе окованог у његовом железном етичком кругу, где је мало друштво наметнуло човеку извесне навике, тешке као робија, и успоставило један поредак, хладан као тамница.

Врање дугује своју славу приповедачу Станковићу, као што Перуџа дугује своју славу сликару Перуџину, или провансалски Тараскон што дугује своје шаљиво али чувено име романсијеру Додеу. Врање спада у оне градове, благословене Богом, који су свом народу родили песника. Тако су и Шабац са Лазом Лазаревићем, на једној периферији Србије, а Врање са Борисавом Станковићем, на другој периферији Србије, дали одиста најбољу српску приповетку до тог времена. - Вероватно да ће сама Шумадија, под којим се именом разумева средишна Србија, још једина дуго остати без јаког моралног историчара какви су у својим крајевима били Лазаревић и Станковић. - Шумадија изгледа, иако централни део земље, ипак створена за извесна друга преимућства. Ту ће се вероватно рађати, као и досада, велике војсковође и научници, државници и организатори; али ће канда чисту уметност и даље углавном давати наша периферија: област маћедонске мелодије, босанске романсе, и херцеговачке рапсодије. Тврдом и одвећ мужевном и концентричном карактеру Шумадинца може чак ова лирична нежност многих лица из Станковићеве приче изгледати више мекушност и слаботиња него нежност и душевност.

У Шумадији се уопште онако не љуби, нити се онаквим језиком о стварима срца игде говори. Човек силне природе, као Шумадинац, није у стању ни да се уживи у такве танчине, и дубоке спиритуалне игре, какве се виде у Станковићевих страдалника. Шумадинац, то је хајдук и војник; човек из вечних устанака и са вечитих ратишта, мало контемплативан, који увек разбија своје обруче, и раскива своје букагије. Приповедач Драгиша Васић дао је, у својој лепој причи Ресимић Добошар, можда једину причу какву би заиста дао један истински приповедач шумадијске моралне сфере. - Најзад, Станковићеви су људи маловарошани, а не сељаци, бар углавном; а Шумадинац, типични сељак, не би такав свет могао ни разумети, ни заволети. Ово су потпуно два разна морална типа, и две разне историјске средине.

Веома је важно знати ово: код нас постоје одиста разне географске зоне и различне моралне средине, међу којима често скоро и нема никаквог међусобног афинитета. Тако је Призрен духовно ближи Сарајеву, него што је истом Сарајеву духовно слично Цетиње, или Требиње, макар му ови градови и географски били тако близу... Врању је по менталитету ближи Мостар и Бања Лука, него суседни Лесковац. Овде су посреди два нарочита и различна појаса српске земље, од којих је један под искључивим источњачким утицајем, и то турским, као Сарајево и Призрен; а други је под јужњачким утицајем, и то приморским, као Цетиње и Требиње. - Чак између два херцеговачка места, Мостара и Требиња, постоји у том погледу једна невероватна разлика: Мостар је источњачки град колико и Једрене; а Требиње је јужњачки град колико и Котор или Дубровник. Близина Јадрана и навике које владају у Средоземљу изједначиле су по многоме Требиње и Котор. Историјски живот под турском влашћу унео је у мирне махале Мостара муслиманске источњачке навике, скоро немешане и искључиве; и стране, и непогодне нашем духу толико да су чак донекле и деформисале извесне битне црте онамошњег човека.

Према овоме, ја делим наше приповедаче само на две категорије: приповедаче источњаке, по свом колориту људства, и јужњаке, скоро по свима духовним навикама и личним наравима својих лица. - Постоје за ово очевидни разлози. Мостар, и Сарајево, и Врање, и Призрен, и Битољ, то су градови окренути Цариграду, откуда су долазили некад трговачки каравани, и куда су ишли наши људи за послом или за науком; али од Херцег-Новога на Требиње, и на Пријепоље, до Ужица, иде пут којим тече једна духовна струја Средоземног мора; струја друкчијих навика, моралних склоности, идеја о животу, мешања међу људима. Босански приповедач Иво Андрић, исто је тако историчар једног источњачког појаса као што је то био и Бора Станковић, поред свега што су ова два писца рођена на сасвим двема противним тачкама наше земље. Обојица су источњаци по срединама које сликају.

Као морални хроничар једног посебног географског појаса, Борисав Станковић унео је и многе нарочите облике онамошњег друштва, и „севдаха", и „дерта". Ово источњаштво је доста страно епској и гусларској сфери оног другог појаса српске земље, као да су то два разна света, макар и били близу један другом. Има онде одиста грчког и турског већма него српског; а понекад муслиманског колико и православног. „Дерт" уопште није српско осећање. Марко Краљевић пијанчи, али не дертује. Свугде у Станковића и Андрића има нешто налик на источњачки дерт. Енглески „сплин", или француски „мал де вивр", или немачки „велтшмерц" друго су него Станковићев „дерт", од којег попадаше толики људи по Врању. Оно су више ствари духа и блазираности него срца и животне експанзије. Али морамо признати да је ово осећање Станковићевог дерта страно и непојмљиво и у многим врло расним другим српским областима. Овакво осећање у Станковићевој причи очарало је и тај друкчи свет читајући Бору Станковића, не што је оно довољно разумљиво, него што је било ново и невероватно.

Можда ће се временом изгубити, са блеђењем источњачког утицаја, пуно оваквих особина и у нашим навикама, нашем моралу, мелодији, ношњи, архитектури. За коју десетину година, и људи и жене наших приповедача Станковића и Андрића биће нашем свету помало потпуно неразговетни и можда сасвим невероватни, и то чак по најинтересантнијим њиховим духовним случајевима. Доцније ће изгледати и више из маште него из живота. Дух шумадијски и црногорски, дух херцеговачког рапсодског подручја, и далматинске баркароле, однеће можда превагу. Јер ће се тај дух изразити нечим битнијим и расно чистијим, без пуно фолклора и локалне боје, који нису увек ни народни; и без оних типичних одлика једног изузетног појаса, који је само у једном раздобљу историје био одвећ изложен Истоку.

Истина, баш на тој источњачкој линији, о којој је овде реч, случајно се развило баш наше најстарије грађанство, и наше најстарије православно друштво. Наши први грађански центри били су Сарајево и Мостар и Скопље и Призрен, а можда и Врање, пре него Крагујевац и Ваљево. Чак и пре самог Београда, који је најпре имао колорит турски, да се затим збрка у јеврејству, и нарочито у цинцарству, не успевајући никада да буде довољно народним српским градом. Србијански су градови уопште до данас углавном сељачка насеља, са грађанством потпуно сељачког менталитета; док су босански и јужносрбијански градови одавно имали многобројне породице свога чисто грађанског типа. Тако су и Станковићеви грађани бар чаршинлије, ако не потпуно грађани; али су Лазаревићеви и Веселиновићеви људи увек сељаци, макар и једни и други били људи једног истог народа и истог историјског времена.

Треба жалити нарочито један случај: што и поред постојања таквог чаршинлије и таквог сељака није се још нашао приповедач који би био у стању да дадне слику оног трећег и чудног човека који је, већ у првом колену, од сељака постао грађанином и чаршинлијом. Ово би значило описати ону тегобну кризу и драматичну транзицију човека који из опанка ускаче у ципелу; и који од човека из планине постаје човеком са улице; и који са села и прела долази да у престоничкој скупштини говори о држави и демократији. - Наш приповедач обично прича само о паланчанину, а други приповедач само о сељаку, не успевши, ни један ни други, да уоче оба случаја у истом лицу и у истом историјском времену, и у њиховој толико крупној противуречности. - Ово је одиста штета. Иначе, књижевна драматичност наше приче могла је само добити оваквим рачвањем духовних и душевних контраста. То се нарочито видело код Балзака.

Има у првим причама Боре Станковића пуно из босанске романце, страсне али у основи чисте, где наш непорочни и честити заљубљени човек тражи од девојке „пошаљи ми душе у памуку". Босанска севдалинка и Станковићева прича изгледају као две гране у крви расцветалог стабла оне идиличне младости нашег дојучерашњег маловарошког света. Ово најбоље доказује тачност горњег мишљења колико се психолошки наша земља налази у разним психичким сферама и моралним појасевима. Севдалинка је ипак остала разумљивом само на оном тлу на коме је поникла, што значи да је страна чак и за саму нашу Војводину, а зато ни човек са извора Саве никад неће моћи запевати са осећањем одиста родбинским једну севдалинку са Неретве и Босне, ни схватити болове Станковићевих заљубљених страдалница. Ово су за њега антиподи по психи, по језику, по обичајима, и по личним навикама, као што су и за наш свет из источних крајева страни музика и говор Словена западњака. Ови различити расни појасеви чине можда нашу српску психу само сложенијом и компликованијом; ми стојимо одиста на раскршћу наших двају светова и двеју цивилизација, источне и западне.

III

Станковић није ни цело своје Врање дао са свима онамошњим странама живота, ни са целим бројем типова његове улице. У његовој причи сликана је само једна забачена махала са животом простих људи и убогих занатлија, и то са њиховим животом већином љубавним, скоро искључиво љубавним. Нема у тим причама ни врањанског професора, ни учитеља, ни попа, ни бирократе; јер иначе не би то више били Врањанци, него дошљаци и странци, и скоро туђинци за овај источњачки град. Такве типове, придошлице и уљезе, нити пуно воли онамошњи патријархални свет, нити њих пуно осећа наш врањански приповедач.

Ове придошлице су донеле нешто ново од Европе у овај некадашњи турски пашалук, али су и разориле пуно доброг и лепог у овом старом и повученом кадилуку. Ако је Врање одавно и престало бити турским, ипак је и даље остало на вратима Истока; а такви странци, који проживе по коју годину чиновничког живота у Врању, и не узимају уопште интимног учешћа у духовном животу те мирне паланке, нити разумевају унутрашње драме Станковићевих чудних севдалија и дертлија. Нигде их Станковић и не помиње у својим причама. Он пише о свом Ити месару, Томчи патролџији, Мити терзији, и сличним људима. Затим говори о берачима и берачицама, а у црквене дане и о просјацима и о просјакињама. - Рекли бисте да у том граду нема ни поште, ни начелства, ни кафане, ни телеграфа, чак ни друма који га везује за ма какав други град и друкчији свет. Тако је почетак Станковићеве приче Стари дани, са мостом на којем још стоји турски натпис, пун апатичне тишине и поезије заборава, да се једва назире нека гомила људи пред општинском кућом.

Ма какви знаци јавног колективног живота вређали би овде наша чула овако изгубљена у маловарошкој источњачкој резигнацији и усамљености. Често Станковић слика своје Врање у месечини дугој и топлој, што је поплавила винограде по брду, и кућице по уским улицама, и коју поноћни ветрић носи успаваном паланком као прашину. Овакви описи су неизмерно лепи у овим причама. Станковићеве месечине не може човек заборавити као ни Лотијева сунца, ни Тургењевљеве магле.

Али је и Станковићев човек редак и компликован у једној посебној расној црти, тако да одиста не личи ниједном другом човеку наше земље. То је најпре по његовој духовној узрујаности, по еротичности, и напону његових варварских страсти, у борби са православним моралом. Због тога случаја, његов град Врање изгледа понекад, по том изванредном духовном стању његовог људства, као неко острво, које нема ничег другог ни пред собом ни за собом, него које стоји одвојено од осталог света, затворено и неприступачно.

У овом Станковићевом Врању изгледало би да се никад не спава него да се љуби и плаче дан и ноћ, као некад у трубадурској Прованси. Кад падне ноћни мир, то је само за тренутак, јер брзо однекуд удари турско дахире, или зајеца циганско ћемане, „што се чује чак у Турско". Најзад, насред улице изненада груну зурле и добоши и заиграју чочеци... Музика и играчице Циганке прате неког ноћника, распикућу, бекрију; али човека који се проневаљалио не зато што му гори грло, него што је севдалија којег убија љубав, и коме месечина крв испи.

Овај прости свет калајџија и златара, и месара и виноградара, пун је обесне младости и чежње, ватре и туге као да је сваком двадесета година. Мала Нушка, којој миришу недра, и ко-јој седамнаест година кључају у крви, сва изгоре маштајући о човеку. И Ленка, која у људе гледа „замагљеним и полуотвореним очима", али за којом и људи изгибоше по виноградима, где „мирише ваздух на испуцало грожђе". Томче се запио у свом „дерту", туче распеване Цигане што га избезумише врањанским напевима о проклетој љубави. Свугде и чемерна „жал за младост", чак и код младих који не знају шта је беда старости.

Станковић је први унео у нашу књижевност тај „жал за младост", једно ново осећање за његове савременике у књижевности. А што је најчудније, Станковић је тај „жал" не само описао први него га и сам лично први одболовао, што се види из његових првих приповедака, кад му још није било ни пуних тридесет година. Стварно, „жал за младост" и не описује Станковић друкчије него страх младог света да не пропадне младост, а не „жал" старих што је младост одиста прошла!

Ову непроменљиву драму прве младости нико у нас није исликао као Станковић. Ни са више ватре, ни са више смисла, ни са више памети. Не знам ништа слично ни у страној књижевности. Једна од првих његових прича, У ноћи, даје већ целу меру уметничког инстинкта овог чудног писца. Можда нема ничег ни необичног ни нарочито дубоког у овој новели о жени која је несрећна зато што је заљубљена. Љубави су увек налик једне на друге, и кад су људи и средина међу собом различни, или најразличитији. Чак и основни мотив ове врањанске љубавне приче је због тога стар колико је стара и човекова љубав. Али оквир у који је Станковић ставио овај догађај, и нарочито етичка драма ове приче, то је нешто до крајње мере и уметничко, и потресно и, наизглед, сасвим ново.

Ево садржине ове приче. Ноћни прозирни пејзаж врањанског пролећа, на једној њиви где људи натапају бразде у којима расте дуван. Слабо жућкасто светлуцање мутних фењерчића, свуда по њиви. Светлуца понегде и вода, која промиче кроз бразде. Људи погнути на послу, промукли гласови, несаница и замор; метални звуци мотике; и „тамнорујно небо, на ком треба да изиђе месец"... Ето то је трагичан круг у којем се те ноћи јавила у срцу Цвете љубав за неким Врањанцем, полусељаком који је певао негде у тој страшној дубокој ноћи, и чији је глас она препознала. Тај глас и песма из ноћи учинили су да први пут удари као железо у њену главу грешна помисао; и да она први пут помути мозак и отрује крв поштене жене, која себе дотле није физички ни познавала. На тај глас у ноћи, Цвета загрца у сузама и молитвама, престрављено и блесасто: „Боже мој, Господе!... Господе Боже, света Богородице... Господе, Господе... Боже, шта је ово!" шапће она тресући се од страха, ошинута бичем своје младе крви, окрећући главу од људи, кријући поглед од светлости. „Умудри ме, слатки Господе! Ох, грешна и црна ја!..."

Као све остале Цвете, Ленке, Пасе, Анице и Марике, видећете и све друге Врањанке овако у Станковићевим причама, увек престрављене од саме себе и своје љубави за мушкарцем. Ужаснуте, застиђене, пометене и изгубљене, ове младе жене су као усијаним ножевима дирнуте кад их подиђе млаз врањанске крви у таквој изненадној пожуди за младим човеком. За њих то изгледа грех и прави смак света. Такво осећање чедности и чистоте није описао ниједан други писац на свету, са више реализма и убедљивости. Тако је једне ноћи на њиви, где залевају млад дуван, ова Цвета била престрављена свим бесом нагона једне просте, и здраве, и побожне жене тог православног предела и тог патријархалног српског људства. Изгледала је себи као да је вером променила, и цркву издала, што је физички зажелела човека.

Њен је муж узима премрлу од страха и изнемоглу од страсти као болесно дете у наручје, без икакве зле помисли о својој жени; јер је овде свет чист, и не зна ни да сумња. Поверовао је и да се Цвета превија у болу зато што је затруднела, и што ће га ускоро обрадовати као оца. Зато се уплашио да му жена не озебе у ноћи и на мокрој њиви. Однео је негде даље, и положио украј ливаде, и покрио гуњем да је загреје. Поче да јој говори нежне тихе речи, како би је охрабрио и успавао, не слутећи ни до краја зашто Цвета полусвесно и постојано јеца: „Мајко Богородице, смилуј се... Богородице Мајко... Тешко мени... Шта је ово..."

Што је нарочито ненадмашно, то је овај тамни пејзаж, дубине неба и ноћи, утапање свега што се види и наслућује, у неку тугу младости, која ово врањанско поље овако претвара у највећу позорницу људског бола. И то само због једног женског љубавног дрхтаја, који више људи уопште и не виде у оваквој трагичности моралној и судбинској. Не постоји овде подвојеност између пејзажа и душе, материјалног и нематеријалног, невидљивог и видљивог. Све је у овој причи ноћ, и љубав, и страст, и тајна. А, међутим, све то природно, и без усиљености, уноси Бора Станковић у општи људски удес, и кад није посреди него оваква душица једне мале Цвете, у непознатом и периферичном Врању, о ком нико и не зна ништа... Један пејзаж, једна песма, или један извесни сат дана, одиста су и у стању да понекад направе човека добрим или рђавим. Често и колико га направе разум, и атавизам, или људска идеја о злу и добру, јер је човек сваког сата друкчији... Нико ово није у нас осетио као Станковић. Ова неодољива врањанска ноћ је тако направила и ову Цвету преступницом; и то већма сама ова тамна ноћ, него и онај човек што је запевао негде у помрчини. Човек је друкчи и у свакој другој светлости... Овакве ноћи су странпутице љубави, беспућа страсти, понора, и вратоломије. Све Цвете на овом свету падале су у оваквим језивим вечерима.

У таквом уверењу и Станковић је написао ову причу У ноћи, по којој је он, већ на почетку своје песничке каријере, изгледао потпуно нов човек, странац у невештој дотадашњој нашој новели, и освојио првим потезом пера све што је у нас умело да осећа и чита. Бацио је иза себе и Глишића, и Веселиновића, и Сремца, чак и Матавуља. А Бора Станковић је канда био још студентом.

Ако наш свет воли у Борисаву Станковићу писца који описује похоте балканског бруталног и свежег људског типа, као у Нечистој крви, онда греши, јер не види да је Станковић, напротив, најјачи баш у опису фине чежње и неопредељеног и мутног маштања у љубави. Значи једног случаја душевног више него и телесног. Да је она Цвета била само млада жена брзо и лако сполно узбудљива, извесно њена историја не би била ни дуга ни трагична; али је Цвета ванредно болећива душевно, и морално дубоко осетљива, и због тога њена љубав више није овде само један природни закон него један морални злочин... А природни закони и морални закони немају међусобно ничег заједничког, него су, напротив, у вечном међусобном сукобу, у чему и лежи сва трагичност човечија.

Бора Станковић је ово добро знао и без пуно књишког мудровања. Мала његова Цвета је пала овде покошена и без размишљања зато што је пожелела, и поред свог живог венчаног мужа, неког другог и туђег човека. И за самог Станковића, и за његово Врање, ово је била читава морална катастрофа! Ни у једног нашег писца није досада проблем физичке страсти овако био увек и један проблем савести. И док би сваки други писац на овако клизавом тлу отишао у мозгање, Станковић је, напротив, успео сваки пут да чедност представи исто онако урођеним нагоном као и пожуду. Чини ми се да је ово једна велика одлика његове чисте и силне идеје о животу.

Треба знати да и поред све овако на изглед крвожедне физичке љубавне страсти, Станковићев је свет ипак остао чедним романтиком и мистичним сентименталцем. Уосталом, љубави и јесу одиста увек чисте и чедне кад год долазе и из срца и из крви; а оне су нечисте и перверсне само кад долазе из духа и из маште, који све компликују, и све изопаче. - Станковић је написао роман Нечиста крв тек кад је после првих приповедака намерно хтео да помало скрене са свог сталног описивања чистоте и чедности, што смо му онда и ми други приписивали у погрешку његовог талента, али је он после тога са споменутим романом отишао у другу крајност, и у драстичност. Његова Нечиста крв нас зато представља странцима не много ласкаво у погледу наших моралних одлика и моралне хармоније.

Међутим, љубав какву је он једино умео да замисли, била је до краја наивна и плашљива, детињаста и безазлена, у целој својој основи. И о самој похоти он је увек говорио чедним језиком... Ово је одиста јака одлика Борисава Станковића као моралног историчара једне наше нарочите моралне области. Стварно, за њега је „сентимент" био једина атмосфера у којој је дисао, а „страст" је била за њега само један књижевни мотив.

IV

Има иначе у Станковићевим лицима нешто што збуњује, и што сузбија сваки залет и самовољу човекову; и што је јаче него и страст за жену. То је конвенционални морал нашег малог града са тог појаса, и из тог доба. Станковић и не зна за други морал него морал конвенционални. Народни обичаји и породични прописи, то су у његовом граду закони који су сваког заробили и оковали. Станковићево дело је одиста један дубоки докуменат овог историјског случаја. У животу његових паланчана, ови друштвени обзири су скоро верске идеје о односу човека са човеком. Врањанац је у овим причама описиван као частан и чедан, али не само зато што је религиозан него што је и пре свега исправни члан породице, и беспрекорни човек старог православног друштва. Љубавна страст и осећање части у том друштву иду заједно! Најмања љага у једној породици памти се у граду кроз генерације; и она не погађа само преступника, него и његове претке и потомке; а чак и саму његову варош. У таквој средини је живот био природно подјармљен и окован, и човек је био робом хиљаду обзира који су, сви уједно, ишли насупрот његовој здравој крви и природним инстинктима. Пример је Станковићева прича Покојникова жена, иначе несумњиво најлепша новела наше књижевности до овог времена, и по свом предмету, и по својој обради.

Покојникова жена је прича о једној врањанској удовици, младој и честитој, која годинама оплакује свога мужа, а којег, међутим, никад није волела. Она стално иде на његов гроб да онамо лије сузе, како је то у Врању обичај; и ређа по његовом гробу јела која је покојник за живота најрадије јео; и која остаје преко дана, уплакана, поред његове хумке, по којој је свога покојника сада већ боље памтила, него и по његовом лицу. - Обичај у Врању се не сме преступити, пошто се по улицама и у махалама увек зна ко одговара, а ко не одговара породичним законима. Варошки обичај, то је нешто много више него и сам живот каквог овако јадног и малог човечијег створења. Покојник има и даље право над својом женом; тако смрт изгледа међу њима важнија него што је био и њихов заједнички живот. Сав доцнији век ове жене, и њена друга удаја, и нови муж, и нова деца, ништа се ипак више не одваја од првог сопственика једне обудовеле жене. - Макар колико ово изгледало претерано, ипак није нетачно; али је зато у основи дубоко драматично, и до крајње мере апсурдно.

Сукоб човековог инстинкта са правилима његовог малог друштва, које описује Борисав Станковић, дубоко је тежак и горак. Ма колико његов свет био пунокрван и силан и сав у нагону и у импулсијама, ипак је у том човеку све потчињено његовом Врању, које је мерило свега, и највећи закон под сунцем!... Додајте томе великом и лепом мотиву Станковићеве приче још и ту врлину што је све ово изражено у ванредно финој дискрецији, суптилности, полутону, каткад и у самим наговештајима, у исто време, и у једној сјајној обради, какву нико у нас није превазишао. - Његове су љубави без патоса, исповести без емфазе, болови без реторике, смрти без јаука. Сви се његови страдалници губе у нечем вишем него што су они сами, и вишем него што је и човек уопште. Њихова љубав овде блесне као отровни нож, али увек без злоће и без зле помисли, и нигде укуса за разврат, ни слабости према себи. Свака је љубав у тим причама дошла природно и у свој сат, као што у свој сат шума пролиста, и цвеће расцвета; значи у правој сезони срца и крви, јер је такав закон природе. Ништа из главе, ни из маште, пошто би то значило из нечисте крви! Због ове савршене чистоте, и све љубави, и сва лица Станковићеве приче изгледају неизмерно снажна. А кад је год Станковић покушао да, напротив, дадне развратника и опише разврат, он је отишао у грубост; јер је изишао и из себе и из своје средине. Његови преступници су обично варошки идиоти или дегенерици са наследством патолошким. Али остали свет у Врању не губи снагу над собом ни кад изгуби памет; он је морално чист.

Међутим, баш у Станковићево време у Европи су писали развратне романе неколики познати писци. Тако је Пшибишевски дао свој De profundis, затим руски новелиста Арцибашев свога Сањина, и Данунцио своју Citta morte, романе који су били пуно у укусу ондашње публике, и могли заразити фантазију и других писаца. Али Станковић није пошао за њима. Он је ипак у свој једноличности свог мирног и патријархалног Врања успео да дадне пуно драматичних сцена и бизарних људи. Није могуће било одступити од етичког осећања које је толико укорењено у нашем маловарошком друштву. А ово је одиста једна од највећих одлика нашег врањанског приповедача.

Он никад није ишао за сензацијама, за разноликошћу, за шаренилом, за измишљањем, као што за извесне сцене није имао смисла, ни урођеног укуса. Као српска народна музика која је сва у једном мотиву у два-три такта, али ипак бескрајно сугестивна и чулна, тако и проза Станковићева је имала лепоту једнообразности и праве линије. Узмите младићску његову причу У виноградима, пуну неба, сунца и лозе. Једна стара Циганка гледа у длан неком младом Врањанцу, и говори му ове символичне речи, које стилски не могу бити савршеније: „Душа ти је широка, срце црно, тешко оној која се у тебе загледа. Век ти шарен, пут далек, незнан и таман... Ако преживиш..." Овде се разуме да ово пророчанство значи како ће нека Врањанка која се буде загледала у овог младића умрети од љубави. Ове Станковићеве речи, писане у младићској ватри љубавне маште, подсећају на библијску Песму над песмама: „Идите, ноћни стражари, и кад сретнете мог драгог, кажите му да сам болна од љубави, и да умирем." Свака љубавна трагедија Станковићева тече овако из нечег символичног, и загонетног, и људима фатално наметнутог; и у крви прикривеног и мрачног, јачег од љубави, и од саме памети човекове. Љубав је у Станковићу, уопште, такав понор у који се не сме нико дуже ни загледати.

Има често пуно овог психичког елемента у љубави као о некој људској коби, такођер и у босанској народној романци где су љубави овако подједнако тужне и болне.

Мошћанице, водо племенита,
Уз пут ти је, селам ћеш ми драгом,
Да не коси траве поред Саве,
Покосиће моје косе плаве;
Да не пије Саве, воде хладне,
Попиће ми моје очи чарне...

Станковић је познавао носталгичну српску душу као нико други, и наш морални идеализам, који је једно наше расно херојство. Свугде у његовом делу види се чежња место похоте; лепота страсти, место порока страсти; снага и дубина сна, место нагона и лудила крви; али вечити бол човека у борби са законима људским, и обичајима народним, који се стављају насупрот законима природе и крви. Ова борба духа и материје описана је у Станковићевим причама са тако мало књишке мудрости, али и са таквом проницљивошћу какву су имали само највећи међу писцима.

У Врању нема љубавних самоубистава, али нема ни убистава због љубави. Нарочито нема скандала. Све оне његове Ленке и Нушке и Пасе наличе на жене из романа француског писца Пјера Лотија. То су женице чије патње долазе само од врелог сунца кључале крви; али са том разликом што су Лотијеве жене примитивне, а Станковићеве жене патријархалне. Једне стоје ван морала и близу природе, а друге су везане за морал, и то чак морал црквенски и расни... Никад није Лоти од женских типова могао направити тако компликоване психолошке случајеве какве је правио наш врањански приповедач; пошто је психички круг Лотијевих жена био скучен, а код Станковићевих жена до крајње мере компликован. По својој суптилности, Станковићева лица остају најфиније и најсложеније душе нашег племена.

Свет Станковићевог завичаја већ се почео губити у времену које је наступило ослобођењем Врања од Турака, значи врло мало раније него што се овај писац био родио. Такав свет се губио полагано већ за живота и самог Боре Станковића, и на његове очи. Чак своју прву књигу, коју је он био написао још као београдски студент, назвао је због тога Стари дани, као да је реч о људима и женама који су живели богзна када раније. Описивао је своје Ленке и Пасе и Нушке као несавремене и старинске појаве у девојачком свету, макар што оне нису биле старије ни од самог овог писца. Навала простачке политичке агитације и покварености чиновништва, затим шаренило тобожњих породица из престонице, и напаст од неуких просветитеља, загорчавала је млади живот Боре Станковића. Нарочито када је поређивао ту кратку периоду европеизирања са онима у којима су живели његов отац и мајка, толико примитивни наизглед, али толико дубоки у правој суштини. Станковић је нарочито осећао колико је његов град раснији и пуно отменији него то ново друштво које је наилазило да га преиначи, или чак и да га изобличи.

За Станковића овај свет је значио крај једне вековне идиле његовог града пуног винограда, месечине, љубави, и вековне туге. Позната је Станковићева реч која је значила један његов дубоки уздах: „пусто турско!"... Заправо, ово је значило да су некадашњи православни прописи за живот, који су изгледали закони пали с неба, почели да лагано бледе, са светом који је испуњавао сада више кафане него цркве; и који је пуно говорио и пуно оговарао; и који је давао себи спољни изглед савременог света, макар што у ствари није још био ни добио обличје ниједног времена нити икаквог савременог друштва.

Станковића је бацило у тугу што је сада постајала хучном она његова мирна старинска махала, где је дотад одувек провејавао дух чисто православни и патријархални, где је муж сматран богом посланим човеком; и где су жене сматране најпре мајкама дечјим, па тек затим љубавницама човековим. Ветар новог доба који је сада ударао из политичке средине у престоници, у те старе православне кровове једне паланке на периферији државе, ишао је да својим скептицизмом све поремети у тим домовима, куда су мајке српске проносиле кадионицу као свештенице, и где је отац владао као цар. Смак овог доброг старог времена, Станковић је осећао као смак света. - Само у таквом болу он је могао да тако дубоко захвати у духовну историју нашег балканског људства, његових племенитих страсти и загонетних случајева срца. Станковић је зато и једини сачувао у потпуности нешто од оне беспримерне чистоте српске породице из прошлости под турским ропством; чистоте која ће, и поред све трагичности, некад можда изгледати најлепшим поглављем у историји нашег срца.

V

Станковић је дао слику своје средине, али је ипак, и пре свега, давао слику човекове душе. Видети људску душу у пролазном и променљивом, то би био лак посао историчара и хроничара, али дати људску душу у њеном општем и вечном, то је увек дубоко дело романсијера и приповедача, јер роман, то је историја о човеку. Станковићев земљак Врањанац није зато ни описиван као искључиво човек свога предела, него човек једне врло широке сфере људске страсти и морала. Стога је за Станковића једна врањанска махала била оно што је за Балзака била цела Француска. Он у души једног врањанског патролџије и месара види исто онолико оштрине и потребе за удубљивањем са колико је какав Плутарх гледао у душу свог Темистокла или Катона. Те своје незнатне људе сликао је дакле са истом пажњом са колико је Тицијан сликао оног шпанског императора у чијем царству никад сунце није залазило.

Његов град Врање, то је за овог писца значила она шкољка која, кад се приближи увету, зазвучи из ње сва ширина великог мора. Ово понирање и трагање за детаљима, и тај невероватни дар за посматрање, које има овај писац скоро изузетно као своје природно преимућство, то је било нешто и савршено и ново за површне духове међу осталим нашим писцима и у нашем читалачком свету. Станковић је први у нас говорио о души. Одиста, Станковић је био право чудо свог књижевног доба.

Станковић је први унео у нашу књижевност и ствари описне, а какве се дотле нису никад виделе: „Мирише ми ваздух на испуцало грожђе..." Ово бизарно опажање не сећа ни на којег ранијег нашег приповедача, него право на Тургењева, или на Додеа. У једном његовом опису има и ова слика: „Кроз башту допире мркожута светлост, испрекидана и изломљена од грана и лишћа, док до нас дође. А више нас, кроз обасјани ваздух клизи нешто топло и опија..." На почетку приче о Нушки има опет овај дирљив натпис: „Већ увече, и којекако. Збуните се, заборавите, и заспите. Али кад вас ноћу пробуди месечево сијање - а он баш упро у лице - не знате да се једва дише. Гледате, гледате, па... Море, и земља је тамо друга! Лежите и пружите се слободно и поверљиво по њој, као поред мајке."

Затим у причи Стари дани има такођер и овај врањански мотив: „Изиђох за њим. Напољу свуда мртва ноћ. Из чаршије, са чесме пада вода. На студеном и мутном обзорју избио месец, и једва пробијајући се кроз влажне облаке, осветљава целу варош и околна брда неком мркожутом светлошћу..." - Ево још један мали вечерњи пастел: „У томе већ почне први мрак. Њиве почињу да се губе; варошке улице да бивају тешње и тамније..." - Тако је диван и опис јутра после прве брачне ноћи у Покојниковој жени. А затим једна ванредно дивна сличица из убоге врањанске улице: „Чаршија пуна магле, испресецане укрштеним млазевима свећа из дућана и кућа. Само фењери на чесмама и механама трну од магле. А магла пада, пада..." - Зимски пејзажи су, међутим, ретки и страни у Станковићевим причама. За Тургењева се рекло како у његовим руским романима ни два пута није пао снег, а ово би се рекло и за Станковићеве приче, макар што је Врање ветровито и снежно. Његово Врање се обично купа у месечини, и сагорева у махнитом источњачком лету, и буја у касном раскошном пролећу, и сјаји у јесен по препуним модрим виноградима. Пејзаж Станковићев има ватру и боју његових сопствених година. Млади писци већином описују ватрена лета, а старци описују зиме.

По оваквим описним квалитетима, књиге Станковићеве и данас су најбоље ствари наше приповедачке прозе. Нико им међу приповедачима није још ни близу пришао.

Ако је Станковић уопште у чему грешио, то је у синтакси свог српског језика, која нешто одвећ одаје периферију наше земље. Ја ту његову синтаксу сматрам одиста једним жалосним недостатком. Када би један писац намерно писао онаквом синтаксом, то би био прави преступ према говору свога народа, пошто нико нема права да дира у језик који је творевина тог самог народа. Највећи је писац, напротив, онај који пише најлепшим језиком, али нарочито онај који пише најбољом синтаксом! Само потпуно расни људи пишу добром синтаксом свог народног језика. Наши писци који нису расни, а њих има много, и свакако више него што би нам требало, пишу српским језиком који је за нас остале неразумљив, или бар непријатан, најпре по тој синтакси. Они су неразумљиви и непријатни, јер не говоре српском синтаксом и кад пишу српским речима. Синтакса, то је геометрија мисли; она је строго везана за темпераменат и дух једне расе; она је везана за крвоток и пулс, за дах и предах човека из чије је крви тај језик проникао. Момчило Настасијевић је пример колико се човек, који није српске расе него цинцарске, рве са нашом српском синтаксом, и прави злоупотребе од њених необилазних и строгих закона. Има и још пуно њих, који су у његовој истој језичној беди. - Уопште, један нов писац не може полагати право на некакав нов и свој сопствени језик него само на свој сопствени говор, што значи на сопствени начин изражавања, а што значи нешто сасвим друго. Никад језик нису створили писци него народ; а најбољи писци га само најлепше разумеју и најлепше примењују, али никад не употпуњују, а камоли још и да нешто у њему мењају.

Станковић остаје велики писац пре свега због својих изванредних психолошких опажања, али и због свог изванредног колористичног виђења и ствари и људских осећања. Свакако, онај који се буде забављао да тражи колико је ко имао чула у нашој приповеци пре Станковићевог времена, наићи ће на велики број бешчулних и неосетљивих и тупих. За Станковића би се, напротив, могло рећи оно што је Сент-Бев рекао за Жан-Жак Русоа као романсијера: „Треба да му захвалимо што је први унео мало зеленила у француску литературу." И Станковић је први унео мало ваздуха у наше српске загушљиве одаје књижевне. Сензације боје и звука, које је он донео, биле су први почетак великих намера у нашој приповедачкој прози.

[Јован Дучић: "Борисав Станковић", 1929]