Двадесет други фебруар

Међу стотинама песама које је написао, једна од самом Борхесу најдражих зове се „Друга песма о даровима". Састоји се од отприлике седам туцета стихова, у витменовском ритму, понешто типичном за једну струју у стваралаштву овог аргентинског песника, а овако почиње (у преводу Радивоја Константиновића):

Желим да захвалим божанском
лавиринту последица и узрока
за разноврсност живих бића
која сачињавају овај чудни свет,
за разум, који ће непрестанце сањати
о плану лавиринта,
за Јеленино лице и Одисејеву истрајност,
за љубав која нам омогућава да видимо друге
као што их види божанство,
за тврди дијамант и неухватљиву воду,
за алгебру, палату од драгоцених кристала,
за мистични новац Ангелуса Силезијуса,
за Шопенхауера,
који је можда одгонетнуо свет (...)

Нема вероватно у последње две-три стотине година филозофа који је песницима и писцима био инспиративнији од Шопенхауера. Можда му је ту једина конкуренција Фридрих Ниче, у филозофском смислу његов властити син разметни. Концепт света као „воље и представе", где прва слепо и неумитно управља животом и универзумом, а друга се указује кроз перцепцију и уметничку визију, Борхесу је, као и многима, изгледао као истинито и тачно решење загонетке постојања, а захваљујући понајвише моћној и сугестивној Шопенхауеровој реторици.

Артур Шопенхауер је рођен двадесет другог фебруара 1788. у Гдањску, у Улици Светог духа, на броју 47.