За разлику од других примата, који се по начину извођења сексуалне радње не разликују много од својих најближих рођака, људи не улазе у сексуалне подухвате само због нагона, већ и због инспирације и интереса. А ако постоји препрека, онда је она скоро увек у глави јер хормоне за покретање алатке којом се изводи секс под контролом држи мозак и ништа друго.

Секс се у највећем броју случајева одиграва у кревету, што није нешто о чему има неслагања. Али, где и како се доноси одлука за упуштање у сексуалну предигру и у сам чин? Да ли се њему или њој сексуална потреба буди због спољашњег изгледа, због новца који очекује, осмеха или партнерове мелодије гласа?

Одлука се доноси усаглашавањем многих појединачних чинилаца чија се конвергенција завршава или у посебним можданим пољима која припадају најстаријим деловима мозга, сличним или истим код свих сисара, или у неокортексу, тј. еволуционо најмлађем делу мождане коре својственом углавном хомо сапијенсу.

Чула и њихови органи региструју светлост, звук, мирис, укус и додире, али на томе би се све завршило да се потом не стварају електрохемијски импулси који се сви завршавају у мозгу, где се анализирају, препознају и тумаче. Потом се покреће механизам, сличан за сва жива бића која се сексуално паре.

За разлику од примата, који се по начину извођења сексуалне радње не разликују много од својих најближих рођака, људи не улазе у сексуалне подухвате само због нагона, већ и због инспирације и интереса. Некад се зарад очекиваног секса прави сценографија која може да подразумева покоју чашу лепог вина, али остатак мора доћи сам од себе. Ако постоји препрека, онда је она скоро увек у глави јер хормоне за покретање алатке којом се изводи секс под контролом држи мозак и ништа друго.

Тако је то, сви смо ми таоци органа који са своја 2% телесне масе троши 25% енергије намењене телу и управља оним остатком од 98%. 

Прва сексуална револуција

Међутим сексуални живот женског света био је одувек прилично компликован јер није постојала поуздана превенција ненамерног зачећа. Све се изненада променило 1949. године појавом двотомног есеја Други пол Симоне де Бовоар, који је изазвао скандал због експлицитног говора о сексу, а поред тога у њему је била разрађена теза о „другој, женској половини човечанства, која је потиснута, угњетена и потцењена".

Била је то најава великих промена у разумевању секса и припрема терена за еру сексуалних револуција. Као детонатор „прве сексуалне револуције" послужио је, сасвим случајно, лек еновид, синтетизован за лечење менструалних поремећаја. У првим месецима његове употребе показао је сасвим неочекивану способност спречавања овулације.

Наравно, жене су одмах почеле његово коришћење за контрацепцију. Маја месеца 1960. године, еновид је озваничен као средство за контролу рађања, а од 1961. године његова употреба је интернационализована. Пилула је довела до ослобађања моралних стега, a чежњу за слободним сексуалним животом претворила је у стварност.

Сексуалну револуцију извели су млади и од ње је највеће користи имао женски део младежи. Школовање и број девојака у вишим школама и на универзитетима дефинитивно је променио слику света, макар у његовом развијеном и осредње развијеном делу. У Европи је број студенткиња медицине, која се не може завршити без озбиљног рада, премашио број студената, а нарочито упадљив био је бољи успех девојака на завршним испитима.

Одједанпут, све жене су виделе да их биологија не може натерати на рађање. Могле су бирати начин обликовања сопственог живота и планирати колико ће имати деце и када. Жене су се могле посветити и прављењу каријере. Први пут у историји људског рода, спречавање зачећа било је у њиховим рукама.

Пилулу су могле узимати у дискрецији, и да о томе не обавештавају било кога. То је била незамислива слобода, а неизбежна понижења приликом прекида трудноће постала су прошлост.

Додуше, пилула није нешто што је први пут показало да секс не мора бити праћен зачећем. Много векова пре 1960. године, жене су знале шта је потребно предузети да би избегле трудноћу. Знали су и мушкарци. Додуше, те вештине нису биле перфектне, али су примењиване кроз миленијуме.

Често се помиње и извесни доктор Кондом, дворски лекар енглеског краља Чарлса II који jе, наводно, изумео навлаку од овчјег црева за краљев пенис, како би се прекинуло увећање ионако великог броја краљеве незаконите деце. Идентитет доктора Кондома никада није потврђен, а што се тиче презервативних навлака од овчјих црева, оне су већ постојале неколико стотина година.

Упркос превенцији, колико-толико примењиваној почетком XVII века, типичне Европљанке и Американке порађале су у просеку око 7 пута, а почетком XIX века свега 3,5 пута. Очигледно, једноставне технике превенције трудноће функционисале су од случаја до случаја. У модерном времену, у XX веку, контрацепција је била једина идеја која је против себе ујединила све религије: протестанте и католике, католике и православце, православце и муслимане. Страх од трудноће био је најбољи бедем против промискуитета. 

Контрола рађања

Историчари се слажу да је скандал над ковчегом Ен Хигинс која је 1899. умрла после 18. узастопног порођаја био пресудан за стварање свести о потреби спречавања нежељене трудноће. Када је њена ћерка Маргарет Хигинс Сангер (1879-1966) над мајчиним ковчегом прогласила оца кривцем за њену смрт, све се почело мењати.

Маргарет је касније, као медицинска сестра, већ 1912. године сањала о магичној пилули, а 1914. године сковала је фразу „контрола рађања". То су били дани у којима се почело озбиљно размишљати о магичној пилули. Пилула је најзад произведена и одобрена 1960. године у време феминизма чија је мама била Симон де Бовоар.

Одмах после пуштања пилуле у промет, папа Пије XII објавио је љутиту енциклику из које се видело да једини прихватљив метод контрацепције за Католичку цркву и даље остаје поштовање сексуалног ритма, тј, одустајање од вођења љубави у „опасним данима" овулације.

Протестанти и њихове разне фракције говорили су о рушењу постојећег етичког консензуса и о помолу суноврата морала, а православни и исламски великодостојници били су резервисани, јер је пилула прешла Атлантик тек наредне године.

Бескрајна и никад незавршена дебата о доминацији мушког над женским полом није више била подругљива као у XIX и првој половини XX века. Додуше, још увек се тврдило да су жене суштински слабији пол, што се види из анатомске грађе, и да су за компензацију своје инфериорности измислиле љубав, с којом од мушкараца раде шта хоће.

Тријумф пробуђеног феминизма

С љубављу или без ње, девојке су се све више школовале, а истовремено су се појавили нови интелектуални и сексуални пејзажи, макар у развијеним и осредње развијеним деловима света. Контрола рађања контрацепцијом отворила је врата дотад невиђеној еманципације жена и цветању феминизма. Женска половина човечанства није више трпела потцењивање.

Чежња за слободним сексуалним животом претворила се у стварност. Кад је својевремено прва пилула, еновид, ушла у практичну примену, била је одобрена само за венчане жене. Чак и 1967, у време покрета слободне љубави, до пилуле није било лако доћи. Хипија је било на сваком кораку, песме Ролингстоунса биле су претоварене сексом, марихуана је мирисала свуда наоколо, а пилула је и даље остала легално недоступна неудатим девојкама.

Председник САД Линдон Б. Џонсон потписао је 1964. године Закон о федералној подршци контроли рађања уз помоћ пилуле, а понтифекс Павле VI почео је с монументалном реформом цркве и прећутно је одобрио употребу фармаколошке контрацепције.

У деценијама које су следиле, пилула је усавршена. У почетку је садржавала је 150 микрограма естрогена, док га у модерним пилулама има 20-25 микрограма. Ниво прогестерона у пилули пао је са скоро 10 милиграма на само један. Данас постоје инјекције за контрацепцију са дејством од три месеца, али и контрацептивни импланти који делују неколико година. Савремене пилуле спречавају појаву карцинома јајника, као и канцер материце и њене унутрашње облоге; смањују озбиљна крварења, препрека су појави акни и артритиса, а ефикасне су у 99 одсто случајева.

Тријумф пробуђеног феминизма трајао је у историјским размерама само једну наносекунду, али његове последице се осећају и данас, после 60 година. На делу је умерени феминизам. Пилула је увек при руци и омогућава слободан живот и истовремено „прављење каријере", што раније што раније није било могуће. То је оно чувено „или-или". Пилула је дала слободу одлуке и бирања једног од два „или".

Кад се погледају медицински уџбеници и картотеке сексолога из праксе, упадљив је нестанак дијагнозе „фригидност", која је током „прве сексуалне револуције" нестала. 

Али, у међувремену појавила се нова дијагноза - „еректилна дисфункција", трагична несигурност извршилаца сексуалне радње на мушкој страни.

Проблем је решен такође пилулом која је ослободила мушкарце страхова од отказивања послушности „оне ствари".  Овог пута, највише су профитирали старији мушкарци. 

Мали плави дијамант 

Негде средином деведесетих у „Фајзеровој" лабораторији у Сендвичу, градићу у јужној Енглеској, дуго и безуспешно се трагало за средством против ангине пекторис. Истраживачи су у једном тренутку већ били спремни да од свега дигну руке, кад се изненада, игром случаја, показало да лек који никако није хтео да делује на срце, одлично делује спрат ниже: кад је шеф лабораторије лично прогутао експерименталну таблету за лечење анагине пекторис, касније названу „вијагра" сатима није могао да изађе на крај са нагло насталом ерекцијом која није показивала знаке попуштања.

Све што се после тога десило, изменило је набоље живот многим људима, а „Фајзеру" је у почетку доносило годишњи обрт од две милијарде долара, а 2021. двоструко више.

Вијагра као ерекционо средство не делује на мозак већ функционише хидраулично. Она потискује ензим по имену фосфодиестераза-5 или скраћено ПДЕ-5 који у телу регулише крвоток кроз органе, блокирањем сигнала којим се тражи нови прилив крви према активном региону - потрошачу енергије. Уколико је ензим блокиран, мишићи у пенису се релаксирају, а крв се накупља у његовом сунђерастом ткиву стварајући добре услове за ерекцију. За ерекцију је некад потребна стимулација мушкарца.

Данас је и основцима познато да је вијагра лек и да служи за лечење импотенције људи који не могу да постигну или да одрже ерекцију. На тржиште је изашла марта 1998. године и сматра се до сада најисплативијим леком у историји фармаколошке индустрије. Поред осталог, вијагра је добила благослов Ватикана будући да учвршћује породицу и повећава број деце у њој.

Жељена и нежељена дејства 

Вијагра је ефикасна код 70-80 одсто мушкараца чија је импотенција проузрокована физичким узроцима као што су оштећења нерава (често се виђају у случајевима дијабетеса), затим сужени крвни судови као и последице артериосклерозе, али и због психолошких разлога.

За сада постоје више студија које указују да вијагра помаже и на дуге стазе, нарочито кад се ради о пацијентима са карциномом простате, који су оперисани а да им том приликом нису потпуно оштећени околни нерви. Из прве студије која је потицала из Чикага, видело се да је од 54 мушкараца којима је радикално одстрањена простата без оштећења околних нерава, што је реткост, 90 одсто остало импотентно. Међутим, после узимање по једне вијагре пре одласка на спавање, у једној трећини случајева након девет месеци лечења дошло је до повратка еректилне функције.

У другој студији која потиче из Универзитетског медицинског центра у Келну у Немачкој, 76 импотентних пацијента шест месеци добијало је вијагру или сваке вечери пред спавање или само онда кад су желели секс. После годину дана, 60% оних који су лек узимали сваке вечери потпуно је повратило своје сексуалне функције, док су се они други опоравили у те 9,7% случајева. Прошле године у Шведској је доказано да синденофил, тј. вијагра, значајно смањује вероватноћу другог инфаркта срца и продужује живот оних код којих је дијагностикована коронарна болест. Експерти тврде да је то зато што вијагра снижава крвни притисак - важан фактор за појаву болести срца.       

Вијагра, сви се слажу, није за здраве и младе људе који немају проблема са ерекцијом, пошто може бити од веће штете него користи. Она не појачава ерекцију која већ постоји, нити таквим околностима побољшава сексуални перформанс.

Они који имају проблема са ерекцијом требало би да лек узимају на један сат пре планираног сексуалног доживљаја, јер је њен најјачи учинак после 60 минута. Наравно, цео процес не почиње аутоматски већ се, ипак, мора предузети нешто што би допринело стварању потребне атмосфере. Кад се све заврши, вијагра се елиминише из организма, што траје 6-8 сати.

Али, вијагра је далеко од савршеног лека, што потврђују њени споредни и нежељени ефекти, а нарочито интеракције са другим лековима који се из неког разлога узимају истовремено кад и она. Како се по некој логици оболења срца јављају много чешће код старијих него код младих, баш као и импотенција, то се дешава да се вијагра хемијски судари са нитроглицерином намењеном ангини пекторис, што може изазвати фатални пад крвног притиска.

До сада је регистровано близу 200 таквих случајева непосредно после узимање вијагре. Срчани удари су се најчешће догађали због хемијске реакције нитрата и вијагрине хемикалије, али и услед превеликог узбуђења и среће, што после тако дугог времена ствари најзад добро строје. 

Друга средства 

Не треба мислити да пре вијагре није било могуће лечити импотенцију. Ако се изузму шпанске бубе, сушени пениси разних дивљих животиња и још много тога из надрилекарског арсенала, најчешћи лек против импотенције био је алпростадил (синтетички облик природне хемикалије знане као простагландин Е1), који убризган у пенис доводи до релаксације мускулатуре органа и до ширења његових крвних судова. Појава гела на бази алпростадила елиминисала је потребу за његовим убризгавањем у пенис.

Један други често примењивани лек, регитин (његово генеричко име је фентоламин), прилично је моћна творевина која се, такође, убризгава у мишиће пениса. Позната пилула под називом вазомакс (која није ништа друго до фентоламин) одликује се способношћу повећања количине крви која протиче кроз пенис, али за разлику од вијагре не испољава склоност хемијској реакцији са нитратима садржаним у лековима за лечење ангине пекторис, тако да је за срчане болеснике поузданији од вијагре. Вазомакс је антагониста алфа1 и алфа2 адренергичких рецептора као и тамсол који се користи у превенцији доброћудне хиперплазије простате. И циалис (тадалафил) и левитра (варденафил) углавном решавају проблем еректилне дисфункције као и вијагра.

Неправедно би било не поменути јохимбин који је одвајкада познат као афродизијак, али без конзистентних клиничких доказа који би оправдали репутацију коју ужива више столећа. Но, јохимбин врло лако и врло опасно повећава крвни притисак и брзину пулса, што због непријатног осећаја и насталог страха често осујећује планирани секс.

„Проктер & Гембл" ради на тестостеронском фластеру под радним називом „интринса", али америчка Управа за храну и лекове још увек одбија издавање дозволе за употребу. „Биосанте фармацјутикалс" из Илиноја у Америци ради на тестостеронском гелу. Уопште узето, 1.400 биотех фирми у САД и 4.000 сличних фирми у осталом делу света, савршено добро зна да су секс и формула сексуалне похоте најпожељније и најисплативије за истраживање. 

Успех вијагре, која је синтетизована на бази сиденофила, показао је фармацеутској бранши шта је све могуће постићи на још непотпуно истраженом пољу секса. Нема лабораторије која од тада није кренула у потрагу за новим чудотворним средством које би било намењено побољшању сексуалног живота, пре свега женама. 

Трећа сексуална револуција

Секс-молекули у спреју ПТ-141 (ПТ је скраћеница за „пептидска терапија") настали су сасвим случајно у Здравственом и научном центру на Универзитету у Аризони, где је истраживан начин којим би особе светле коже уз примену посебног крема могле лако и брзо поцрнети. Истраживачи су испитивали једну материју која је слична људском хормону меланотропину, а који су они назвали меланотан II.

Меланотропин, у суштини, покреће процес добијања тамне боје коже. Испитиваници су брзо постајали бронзано тамни - али, не само то. Додатно је регистровано да се после примене крема са меланотином смањује апетит, снижава се способност запаљења у телу као реакције на спољашњу инфекцију и, што је било потпуно неочекивано, јавља се жеља за сексом која води ка „фантастичној ерекцији".

У то време појавила се старт-ап фирма „Палатин" која није имала више од 20 сарадника. Многима је било смешан улазак у борбу за производњу нове секс-пилуле, поред гиганта какав је био „Фајзер", за кога је само на изради вијагре радило више од 3.000 људи.

Оснивач и председник „Палатина", молекуларни биолог Карл Спана и његова шефица лабораторије Анета Чедијак, своју шансу виде у женама и њиховој угашеној потребом за сексом.

Једна велика европска студија на 2.467 испитиваних жена показала је да једна од десет жена пати од драстичних проблема са својим либидом, а кад су у питању жене старије од 50 година, после менопаузе, овај проблем се јавља у 47 одсто случајева.

Вијагра за даме?! То би био пун погодак и потпуно слободно тржиште.

Људи из „Палатина" дали су се на посао модификације пептидске структуре меланотина II. Пептиди представљају низ аминокиселина створен путем спајања једне карбоксилне групе, тј. угљеника који носи кисеоник у једној аминокислеини, са азотом из друге аминокиселине. Скоро десет година су „Палатинови" стручњаци испробавали све могуће модификације пептидске структуре мелатонина II и процедуре за молекуларне измене, све док нису створили мајушни облик пептида који одговара само једном једином рецептору (односно протеинском пријемнику који прихвата хемијску супстанцу из лека и са њом изазива жељену реакцију) - као што кључ са низом својих усека одговара једној јединој брави.

Сви други сигнали мелатонина II, као што су они за промену боје коже, смањење осећаја глади и онемогућавање запаљенских реакција - елиминисани су. Једино што је преостало била је стимулација лимбичког система у мозгу, оног региона који је својствен свим сисарима који испољавају емоције и сексуални нагон.

Нова хемијска творевина вођена под шифром ПТ-141 (10 мг), названа је од милоште „passion" тј. страст, док њен службени назив гласи бременалотид. Намењен је и мушкарцима и женама. Даје се убризгавањем испод коже или у мишић. Максимална концентрација у крви је 3 сата после убризгавања. Актикван је читавих десет сати.

На дамском узорку, 72% тестираних је доживело опште сексуално узбуђење, док је 67% имало повећање сексуалних апетита.

Покушај конкурентског „Проктор & Гамбла" за добијање дозволе за употребу тестостеронског фластера званог „интенса", који би жене после менопаузе лепиле на кожу изнад препоне не би ли им се повећала жеља за сексом, није добијен од Управе за храну и лекове, а све због повећаног ризика од срчаног удара и хипертензије.

Међутим, „Палатинов" лек данас се може лако добити и, по свему судећи, показује одличан учинак. Неки од испитиваника и испитаница, још из ране фазе тестирања, захваљујући спреју убаченом у ноздрве, били су у ситуацији да обаве по неколико сексуалних перформанси једну за другом, а с малим временским паузама. На скали од 0, тј. ништа, до 5, тј. одлично, они су у упитнику одговарали уписујући број 6.

Шта ће некоме више од тога.