На острву у архипелагу Свалбард у Арктичком океану, стотинак метара испод вечите ледене површине чува се банка светског семења. Ово складиште представљаће последњу инстанцу за случај потребе обнављања светске пољопривреде након атомске или неке друге катастрофе у којој би могло бити уништено 1.400 данашњих семенских банака у многим земљама света. Прву такву банку засновао је руски научник Николај Вавилов у Лењинграду пре сто година. Његова збирка семења из свих делова света која је бројала 400.000 узарака, била је мета нацистичких ботаничара по нападу Немачке на Совјетски Савез 1941. По завршетку рата, пљачка нацистичких биопирата остала је под велом мистерије, иако о њој постоје трагови који се протежу од Немачке и Шведске до САД и Аргентине, па чак и назад до Русије.

Модерна пољопривреда је зарад своје ефикасности све усеве од којих зависи човечанство генетички униформисала, тако да су због тога остављени на милост и немилост непредвидивим околностима. Само у последњих двеста година око 75 одсто варијетета усева напросто је нестало, а они најважнији, од којих зависи исхрана укупног светског становништва, врло лако могу нестати са лица Земље.

Осим тога, искуство је показало да пљачке семенских банака у ратовима нису реткост. У Абу Граибу, где је био смештен по злу познат амерички затвор за ирачке заробљенике (затворен 2014), била је смештена позната ирачка семенска банка, која је опљачкана 2003. године, као и слична банка у Џалалабаду 2009. године, током рата у Авганистану.

Да би се припремили за најгоре, норвешка влада је с међународним трустом мозгова званим „Група за глобалну разноврсност усева" лоцираним у Риму, пројектовала читаву тврђаву за чување укупног светског семења и још 2008. изградила је специјалне коморе налик на трезоре у банкама. Они су укопани стотинак метара испод вечите ледене површине на архипелагу Свалбард у Арктичком океану, око 1.000 километара од норвешке обале, на пола пута између Норвешке и Северног пола. Чак и кад би отказале климатске инсталације, семе би могло бити сачувано у животу још најмање двеста година, јер би вечити лед одржавао ниску температуру.

Ово складиште представљаће последњу инстанцу за случај потребе обнављање светске пољопривреде након неке катастрофе у којој би могло бити уништено 1.400 данашњих семенских банака у многим земљама света.

Нојева барка

Зграда подземног трезора за чување светске збирке семена привлачи доста пажње, пре свега због свог значаја и локације на удаљеном архипелагу, али и због необичног инжењеринга, безбедности, и на крају: због естетског доживљаја кад се посматра.

Здање је пројектовано тако да се може хладити само једним десетокиловатним компресором који се напаја локалним генератором. Трезор се састоји од три веома добро обезбеђене просторије смештене на крају ходника дугачког 125 метара, који води у пешчане стене архипелага Свалбард.

Семе се чува на минус 18 степени, затворено и запечаћено у специјално направљеним четворослојним паковањима. Све то је у унутрашњости нарочитих кутија, које се налазе на полицама трезора. Сваки трезор је окружен вечитим ледом, који осугурава живот чуваном материјалу за случај нестанка електричне енргије. Ниска температура и мала влажност у унутрашњости, осигуравају ниску метаболичку активност, довољну за одржавање виталности семена. Кад се складишти и одржава на прописан начин и на температуре од минус 200 степени, неко семе у трезору може трајати читав миленијум и више. На пример, јечам може трајати 2.000 година, а жито 1.700 година!

Свако ко жели да затражи приступ семену мора проћи кроз четвора врата: прва су тешка и челична, друга су, отприлике, 115 метара ниже низ тунел, и најзад двоструко закључана двоја врата. Кључеви су кодирани и дозвољавају прилаз различитим нивоима инсталације. Детектори кретања постављени су свуда наоколо. Све кутије са семеном прегледају се пре него што се ставе у трезоре.

Свалбард је поред свега постао и позната туристичка дестинација, јер је то место где се налази „Нојева барка", која би у случају апокалипсе могла да прехрани цео свет. 

Семење Николаја Вавилова

Први који је антиципирао важност генетичке разноврсности, колекционирања и чувања биљног семења из разних светских подручја био је Владимир Илич Лењин. И некадашња царска Русија имала је врло развијену хортикултуру, али захваљујући Лењину је Совјетски Савез основао мноштво семенских станица у којима је чувано семе свих биљака с планете, посебно житарица, по чему је предњачио у свету. Заслуга за то припада легендарном научнику Николају Вавилову, чија је животна опсесија била скупљање и колекционирање дивљег, али и култивисаног семења са свих светских меридијана.

Николај Иванович Вавилов рођен је у Москви 1887. Студирао је агрономију, дипломирао 1911. и почео да ради у Бироу за примењену ботанику и у Бироу за микологију и фитопатологију у Санкт Петербургу. Од 1913. путује Европом и изучава имунитет биљака, борави у Француској, затим у Немачкој и у Енглеској, где сарађује с британским биологом Виљемом Бетесоном, кoји је формално засновао генетику као нову научну грану.

Током рата, с дозволом војних власти, Вавилов је организовао низ ботаничко-агрономских експедиција, а након рата објављује низ монографија о својим сазнањима о имунитету биља и формулише Закон хомологних серија у генетици, по коме постаје славан. Након рата, у Лењинграду, с подршком бољшевичких власти, прави највећу светску колекцију биљака и семена. У циљу прикупљања узорака различитих сорти пољопривредних култура и њихових дивљих предака извео је преко сто експедиција у 64 земље међу којима су Авганистан, Иран, Тајван, Кореја, Шпанија, Алжир, Палестина, Етиопија, Аргентина, Боливија, Перу, Бразил, Мексико и САД. Намера професора Вавилова била је стварање и узгајање оригиналних варијетета биљака са атрибутима који би дозвољавали њихово сејање било где у огромном Совјетском Савезу. Стварањем „супербиљака", које успевају у свакој средини без обзира на климатске прилике, нестало би глади у свету, веровао је Вавилов.

Семење Николаја Вавилова било је и у буквалном смислу семе империјалне експанзије. Вавилов је 1920. добио на управљање „Свесовјетски институт за примењену ботанику и нове усеве" у Лењинграду, који је врло брзо постао и међународно познат као својеврсна научна атракција: почетком тридесетих година, Вавиловљева колекција је бројала чак 250.000 узорака семења. Поред тога, Вавилов је чувао и тзв. резервне колекције у истраживачким станицама широм Совјетског Савеза.

Али тридесетих година Вавилов је пао у немилост, да би му Институт на крају узурпирао бивши ученик Трофим Лисенко. Његове идеје су се више допадале новом совјетском лидеру Јосифу Висарионовичу Стаљину. Због сукоба с Лисенком, Вавилов је 1939. и ухапшен уз оптужбу да шири „буржоаску псеудонауку" - генетику. Умро је од глади у затвору у Саратову, 26. јануара 1943. године. 

Човек који је презирао Вавиловљеву „буржоаску науку", Трофим Денисович Лисенко, био је агроном, али је за време Стаљина владао совјетском биологијом. Он је одбацио менделијанску генетику у корист хибридизацијске теорије руског хортикултуристе Ивана Владимировича Мичурина, претворивши своје гледиште у снажан научни покрет у Совјетском Савезу познат као „лисенкоизам". Његови неортодоксни експерименти за побољшање жетве различитих усева у време насилне колективизације и пада продуктивности, посебно после суша, наилазили су на разумевање и подршку совјетске власти, а Лисенкови опоненти склањани су с водећих научних позиција и затварани, као Вавилов. Научно неслагање с Лисенковом теоријом било је опасно, а захваљујући Лисенковом утицају на Стаљина, 1948. године званично је стављено изван закона свако неслагање с његовим теоријама. Лисенко је дискредитован тек 1964, чиме су поново дозвољени права наука и менделијанска генетика. 

Од тренутка кад је Вавилов ухапшен, о његовим колекцијама семења у Совјетском Савезу нико није бринуо. Стаљин није знао нити је схватао вредност семена и биљног генетичког материјала скупљеног са свих страна света. Али, свима из света науке, а нарочито Немцима, Николај Вавилов и његов рад били су добро познати. 

Хитлерови ботаничари

Кад је Хитлер кренуо на СССР, Стаљин је кључну инфраструктуру попут челичана и фабрика пребацио источно од Урала, а оставио је најважније и најскупље економско благо - Вавиловљево семење.

Када је Вермахт кренуо у свој поход на Исток, с њим су и немачки ботаничари кренули у свој блицкриг и пљачку колекција семења из колхозних станица широм ондашњег Совјетског Савеза. Били су то први биопирати новог времена. Кључну улогу у томе играо је биолог и официр СС-а Хајнц Брихер.

Хајнц Брихер је био млади биолог на Универзитету у Јени, колевци и инкубатору нацистичке идеологије, и убрзо је постао један од омиљених Хитлерових ботаничара. После немачког напада на Совјетски Савез, јуна 1941. године, пратећи напредовање немачких дивизија, немачки ботаничари су запоседали агрикултурне станице на колхозима и пољопривредне институте по градовима, а потом из њих преузимали семе које је ту годинама изучавано, класификовано и чувано.

То су били делови чувене совјетске колекције биљног генетичког материјала, организоване и разасуте широм Совјетског Савеза, за коју се у оно време знало да је највећа и најбоља на свету. 

Банке гена

Немци су се иначе поносили свештеником и научником Јоханом Грегором Менделом (1822-1884), додуше Аустријанцем, али човеком који је дефинисао законе наслеђивања и захваљујући коме данас сви знамо зашто после укрштања ангорске мачке с другим сојем ангорско крзно потпуно ишчезава у следећој генерацији, али се поново јавља код мачића треће генерације.

И онда, као и данас, знало се да генетске ботаничке банке-библиотеке чувају „књиге" у којима се налази све оно што нам је природа дала током милиона година еволуције, као и да се све то може уништити, што би била трагедија. Те банке су истовремено и архив који користи комплексне поступке да би се семе сачувало.

Неко семе, наиме, захтева замрзавање које траје деценијама, али се мора периодично вадити из замрзивача и контролисати, што је скупо и заметно. Јабуке, на пример, захтевају криогенично замрзавање, што је јако скуп процес, који себи могу да дозволе САД, и то само у Форт Колинсу у Колораду. Кафа се, с друге стране, мора континуирано узгајати на пољима. Многе биљке се култивишу и чувају у лабораторијским посудама, што захтева много времена и новца.

Ботаничари знају да су банке гена најпоузданији извори за избор семенског материјал, који би био спасоносан за случај потребе. Уколико нека земља очекује или већ има инфекцију у пољопривреди, мора експериментисати с мноштвом генетичког материјала како би пронашла отпорне гене. Житарице са етиопских висоравни, на пример, знатно се разликују од оних из Туркменистана, зато што су расле у различитим условима. На исти начин су Пигмеји адаптирани својом малом висином на густиш прашума кроз које се лако провлаче и крећу, а Динке у Судану, са својим дугим ногама и натпросечном висином, лако прелазе велике степске раздаљине. Зато су велики резервоари гена важни како би пољопривреда могла по њима да тражи шта јој одговара. 

Опсада Лењинграда

Нацистичка Немачка је првих ратних година била опседнута самодовољношћу, и на Вавиловљеву колекцију гледала је као на важан ратни плен. Пре инвазије на СССР, јуна 1941, научници са Института „Кајзер Вилхелм", претходнице данашњег Института „Макс Планк", направили су план за преузимање совјетских истраживачких института. Како су немачке трупе напредовале кроз Русију и Украјину, тако се и о ботаничарима водило рачуна да не заостану за њима.

Ипак, немачки пољопривредни експерти никада нису успели да дођу до главне колекције Николаја Вавилова. Све време опсаде Лењинграда она је била на сигурном, иза зидова његовог Института. За време нацистичке блокаде Лењинграда, у трајању од 872 дана, Вавиловљеве колеге нису напуштале генетску банку коју је он основао. Били су одлучни да сачувају семење не само од Немаца већ и од изгладнелог лењинградског становништва. Држали су себе и семење затворене у згради.

Чувајући 370.000 узорака семења, десет научника у Институту је умрло од глади. Узгајивачи различитих врста пиринча умрли су буквално седећи за столом поред кога су били џакови пуни пиринча.

Луиђи Гварино, један од експерата Уједињених нација који по целом свету скупља семе различитих житарица и један од твораца пројекта трезора за семење на норвешком архипелагу Свалбарду, прича да је 1985. приликом посете Лењинграду запитао колеге како је могуће да неко умре од глади поред џакова пуних хране.

На његово питање одговорила је једна жена из Института: „Они су били студенти професора Вавилова."  

Велика пљачка семења

Иако се нису дочепали главне Вавиловљеве колекције у Лењинграду, Немци су до почетка 1943. преузели контролу над двеста пољских станица широм Совјетског Савеза са узорцима семења.

После рата и свих страхота, немачки стручњаци су тврдили да су у Совјетском Савезу само покушавали да спасу семе као драгоцено наслеђе. Ипак, документи које су открили немачки историчари говоре да је све то заташкавање грабежи и пљачке. Једно од најприљежнијих и најстраственијих учесника пљачке било је немачко Друштво за истраживање наслеђа и предака чувени „Аненербе" (Аhnenerbe).

Друштво је основано 1935. године, како би Хајнрих Химлер, командант СС-а, обезбедио доказе о аријевској расној супериорности. Хајнц Брихер (рођен 1915) већ је 1934. постао члан Националсоцијалистичке партије. Године 1943. имао је 27 година, био је потпоручник СС-а и истакнути члан Аненербеа.

После немачког пораза под Стаљинградом почетком 1943. године, постало је јасно да ће нацисти морати да се повлаче из Совјетског Савеза и да ће, наравно, изгубити све заплењене пољске пољопривредне станице са збиркама семења. Брихер је зато предложио да организација Аненербе у Русију пошаље „колекционарске командосе" да покупе плен и одмах га однесу у Немачку, а да се тамо у међувремену сазидају и опреме нови институти за њихово чување. Химлер се сложио и Брихеру дао сва овлашћења.

У јуну 1943. Брихер је увелико био у ботаничком блицкригу. Он и његови људи запосели су 18 института широм Украјине, која је одувек била највећа житница на свету, а поред ње и Крим. Унтерштурмфирер СС-а Хајнц Брихер, био је оличење педантног, врло интелигентног, амбициозног, насилног и аутократског човека. Он је касније тврдио да његови „командоси" нису водили војне операције на Источном фронту и представљао се као ботаничар, а не као официр СС-а који преузима збирку семења употребом силе.

Заплењено семе Брихер је преносио у новоосновани „СС Институт за генетику биља" у Ланаху, забаченом замку код Граца у Аустрији, где је семе генерички мешано с делом материјала из лабораторија Аненербеа, прибављеног с Тибета неколико година раније. Намера је била узгајање садница пореклом из Украјине и Тибета, а затим њихово укрштање са европским врстама како би се развио хибрид за веће надморске висине и хладну климу. Брихер је имао грандиозне планове, попут плана за узгајање разних усева на Арктику.

Институт у Ланаху, у коме су радили и заробљеници из оближњих концентрационих логора, по свему је подсећао на стереотипе есесовских подухвата: опасан, бруталан, али истовремено и фарсичан. Програм укрштања никад није отишао даље од лабораторије. Пред Црвеном армијом која је брзо напредовала, СС је фебруара 1945. наредио Брихеру дизање замка Ланах у ваздух. Можда видевши у семену пасош за своју послератну каријеру, Брихер је игнорисао наредбу. Непосредно уочи доласка Црвене армије, Брихер је побегао из замка и нашао уточиште код својих родитеља у близини Хајделберга. 

Бег у Аргентину

Људи који су познавали Брихера још са Универзитета у Јени кажу да није потпуно јасно шта је Брихер радио у наредне две године. По свој прилици је писао извештаје о јестивом семенском уљу за америчке окупационе снаге, које су у то време свуда трагале за немачким стручњацима и научним талентима. Ботаничари су, међутим, били ниско на листи приоритета, у поређењу са стручњацима за ракете и нуклеарно инжењерство, али надали су се да ће упркос томе као стручњаци бити позвани у САД.

Године 1947. Брихер је одлучио да напусти Немачку јер је, очигледно, било време за то. Као некадашњи официр СС-а он није имао право на слободно кретање кроз окупирану Немачку и Аустрију, али некако је успео да се докопа Ланаха, који је онда био под британском управом. Недуго потом изнајмио је рибарски брод којим је доспео до Стокхолма у Шведској.

Зашто у Шведску? Зато што је тамо знао неке научнике који су током рата били нацистички симпатизери. Међу њима је био и Свен Хедин, тада већ 82-огодишњак, који је 1936. приликом отварања Олимпијских игара у Берлину одржао почасни говор. С њим је Брихер радио кратко време, а онда је у новембру 1948. отпловио у Аргентину са око пола тоне багажа. Тамо је започео нову каријеру као ботанички генетичар на Националном универзитету у Тукаману, који је, иначе, запошљавао велики број избеглих стручњака из Немачке и Италије.

Нове околности нису имале много утицаја на његова политичка гледишта. Много касније, седамдесетих година, његов репертоар расуђивања о вредностима одсликавао је у потпуности оне који су владали за време нацизма.

Брихер је био изразити противник наркотика, укључујући дуван и алкохол. Неколико година пре своје смрти дичио се својим истраживањима која би омогућила стварање вируса за потпуно уништење биљке коке, што би значило и крај кокаина. Не зна се засигурно да ли је то истина или не, али личи на разлог његове ликвидације 17. новембра 1991. на Андима, где је имао фарму названу „Кондорова кућа". Претпоставља се да је његову ликвидацију организовао нарко картел.

Судбина семења

Прича о Хајнцу Брихеру је, међутим, само део приче о семењу украденом из СССР-а. Совјетска послератна државна комисија утврдила је да је 40.000 узорака биљака изгубљено током борби с Немцима, односно да су они или уништени или украдени. Где су све те биљке отишле?

Како тврди Олга Елина с московског Института за историју науке и технологије, немачки документи показују да је, Ланах на страну, највећи део опљачкане колекције семења и биља завршио у центрима Института „Кајзер Вилхем" у Бечу и у Менкебергу.

Да ли су сви ти узорци остали тамо и после рата? Данас није могуће наћи ниједан послератни документ о украденим збиркама биљака и семења, нити о њиховој употреби и узгајању у Немачкој. Хенри Шендс, директор главне Националне америчке банке семена у Форт Колинсу у Колораду, каже да је и он, прегледајући архиве у Вашингтону, доспео у ћорсокак. Олга Елина мисли да то вероватно значи да је семе просто апсорбовано у немачке колекције.

Међутим, семе из Ланаха је вероватно имало много другачији послератни живот. Замак је био после рата напуштен и изгледало је да Брихер, одлазећи из њега на брзину, са собом није понео ништа. Ипак, по каснијем току догађаја, изгледа да је Брихер семе ипак пренео у Шведску. Некадашњи шеф шведске Асоцијације за семе Арне Хагберг (умро 2011) тврдио је да се видео са Брихером пре него што је он отишао у Аргентину и да је том приликом овај имао код себе материјал из Ланаха, искоришћен касније за нову банку гена коју је формирао у Аргентини.

Постоје и неки интригирајући докази да је Брихер део материјала вратио у Совјетски Савез јер је био притиснут с неке стране, нарочито пошто га је 1958. године у Аргентини, у Тукаману где је радио, посетио Пјотр Жуковски, директор Вавиловљевог института. Постоје бележнице са детаљима неких Брихерових испорука Институту, 1960. године и касније.

Двадесетак година након смрти Николаја Вавилова, његово име и дело су у потпуности рехабилитовани. Институт који је основао у Санкт Петербургу од 1968. носи име „Н.И. Вавилов истраживачки институт за индустрију биља", и он и данас чува највећу светску колекцију семења. Седамдесетих година његовим именом назван је и новооткривени астероид „2862 Вавилов", а у част његову и његовог брата Сергеја, такође научника-физичара, и један кратер на тамној страни Месеца назван је „Вавилов".